Da li će Velika Britanija raspisati referendum o izlasku iz Evropske
unije? Da li će povećati socijalna prava? Da li će smanjiti broj
migranata? Odgovore na ova pitanja daće birači na izborima, ako
političari ispune bar deo predizbornih obećanja.
Ankete
nagoveštavaju “mrtvu trku” između dveju najvećih partija, vladajućih
konzervativaca i opozicionih laburista Eda Milibanda, ali pokazuju i da
nijedna stranka neće osvojiti apsolutnu većinu. Konzervativce podržava
33 odsto glasača, a laburisti mogu da računaju na 32 odsto biračkog
tela.
Liberalne demokrate, partneri u vladajućoj koaliciji,
imaju podršku osam odsto Britanaca, a evroskeptična Stranka za
nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva 14 odsto glasova, dok je stranka
Zelenih na šest odsto.
Kameron je još jednom obećao Britancima
da će zadržati zemlju “na putu ka svetlijoj budućnosti”, dok će se
Miliband založiti za “vladu koja će na prvo mesto staviti radne ljude”.
Liberalne demokrate ne kriju da su spremni da podrže jednu ili drugu političku opciju, ali se nadaju da Vlade nema bez njih.
Prvi razlog zašto su zanimljivi izbori u ovoj veoma bogatoj i moćnoj
zemlji koju svake godine posećuju milioni ljudi, navodi BBC, jeste što
niko nema pojma ko će sutra pobediti.
Na drugom mestu su ulozi
tih izbora. Velika Britanija je stalna članica Saveta bezbednosti UN i
nuklearna sila s petim najvećim vojnim budžetom na svetu, ali bi to
moglo biti ugroženo rezultatima sutrašnjeg glasanja. Najmanje dve
partije – Škotska nacionalna partija (SNP) i Liberaldemokrate se protive
obnavljanju nuklearnog arsenala i u zavisnosti od ishoda glasanja,
mogle bi i nešto učiniti po tom pitanju.
S druge strane, uoči
izbora se dosta govorilo o odnosu s Evropskom unijom, a premijer Dejvid
Kameron je obećao referendum ako bude opet premijer.
Izbori bi
mogli uticati i na ljude koji nastanjuju Veliku Britaniju. Ukupna
razlika između onih koji su imigrirali iz te zemlje i onih koji su
imigrirali, svake godine je od 1998. bila preko 150.000 ljudi, a u nekim
godinama je priliv stanovništva bio veći i za četvrt miliona.
Konzervativci žele da nastave započeto
Aktuelna vladajuća, Konzervativna i unionistička partija, odnosno
partija Torijevaca, je svoj sadašnji oblik dobila 1912. godine,
spajanjem Konzervativne i Liberalne unionističke partije. To je na neki
način dovelo do stvaranja suparničke Laburističke partije, kojoj se
priklonio veliki broj glasača nekadašnje Liberalne unionističke partije.
Istorija Konzervativne partije potiče iz 18. veka, a ključni
momenat za dalju istoriju dogodio se 1906. godine kada je doživela poraz
na izborima. Šest godina kasnije nastala je Konzervativna i
unionistička partija, čiji su naznačajniji predstavnici u potonjoj
istoriji bili Vinston Čerčil i Margaret Tačer.
Druga kriza
nastalaje 1997. godine, kada su Laburisti na čelu sa Tonijem Blerom
pobedili na izborima, a identičan rezultat zabeležen je 2002. i 2005.
godine. Povratak stare slave stigao je dolaskom Dejvida Kamerona na čelo
partije, međutim na izborima 2010. godine nije osvojena većina
poslaničkih mesta, tako da je formirana koaliciona vlada uz učešće
Liberalnih demokrata, treće partije po snazi u Velikoj Britaniji.
Torijevci su svoju predizbornu kampanju gradili na idejama eliminacije
deficita u budžetu i raspisivanja referenduma o članstvu u Evropskoj
uniji, koja je pokazala pretenzije ka preuzimanju dela suvereniteta
Velike Britanije.
Kameron je u kampanji zagovarao zaštitu
britanske ekonomije od integracije u evrozonu, smanjivanje broja
poslanika u Parlamentu, te otvaranje 500 besplatnih škola do 2020.
godine, uz davanje 30 sati besplatne nege dece zaposlenih roditelja,
starosti o 3 do 4 godine, u toku nedelje.
Miliband bi da uđe u društvo Blera, Gordona…
Opoziciona, druga po snazi u parlamentu je Laburistička partija.
Njene osnove su takođe u 19. veku, kada se pojavila potreba za novom
političkom opcijom koja bi predstavljala interese i potrebe
proleterijata, sloja društva koji je bio u velikom rastu.
Njena
moderna istorija počinje 1900. godine, kada su se udružili sindikati i
levičarsko krilo Liberalne unionističke stranke. Od 2010. godine je u
opoziciji, a na vlasti je provela 13 godina, sa Tonijem Blerom i
Gordonom Braunom kao liderima i premijerima.
Posle učešća u
nekoliko vlada, koje su kasnije optuživane za ekonomsko propadanje
Velike Britanije, Laburisti su se od 1979. do 1997. nalazili u
opoziciji, a prekretnica se dogodila pod vođstvom Tonija Blera, koji je
ideološko usmerenje partije prebacio malo bliže centru. Ipak, korene
tome je postavio 1994. godine Nil Kinok, koristeći slogan “Nova
Laburistička“.
Blera je na premijerskom mestu zamenio Gordon
Braun, a posle propasti pregovora o koaliciji sa Liberalnim demokratama
napustio je liderske pozicije, kako u vladi, tako i u stranci, što je na
čelo partije dovelo Eda Milibanda.
Ciljevi koje Laburisti žele
da ostvare ukoliko pobede na izborima su povećavanje minimalca do 2019.
godine, sprečavanje povećanja cena struje do 2017. godine, garantovanje
posla za mlađe od 25 godina koji su godinu dana nezaposleni, kao i za
starije od 25 godina koji su dve godine bez zaposlenja.
Kao
odgovor Torijevcima stigla je ideja o uvođenju besplatnog čuvanja
školaraca zaposlenih roditelja od 8h do 16h, a zahteva se i da ne dođe
do prebacivanja delova suvereniteta na EU ukoliko se ne održi
referendum. Takođe, Laburisti žele da VB ponovo bude lider Evrope, kao i
da se izlazak na biračka mesta dozvoli Britancima sa 16 i 17 godina
života.
Ko će biti “i po” u dvoipopartijskom sistemu?
Mogućnost Torijevcima da oforme vladu omogućile su Liberalne
demokrate, pristankom na stvaranje koalicije. Partija Liberalnih
demokrata je nastala 1988. godine, integracijom bivše Liberalne stranke i
Socijaldemokratske stranke.
Iako se u početku nametnula kao
partija centra, vlada Tonija Blera je partiju Liberalnih demokrata
pozicionirala bliže levici, pošto je bila kritičar svih mera
laburističkog premijera, a naročito rata u Iraku.
Kroz istoriju
su Liberalne demokrate predstavljale treću partiju po snazi u tzv.
dvoipopartijskom sistemu, a zasluge za uspon partije u najvećoj meri idu
Pediju Ešdaunu, na ovim prostorima poznatom po obavljanju funkcije
Visokog predstavnika EU za Bosnu i Hercegovinu.
Lider partije
Nik Kleg je u kampanji predstavio ideje smanjivanja budžetskog troškova,
povećavanje poreza za bogate i ulaganja više novca u obrazovanje.
Takođe, Liberalne demokrate se zalažu za usvajanje pet novih zakona za
zaštitu životne sredine, a jedinstveni ciljevi su ulaganje 3,5 milijardi
funti za borbu protiv mentalnih bolesti, uvođenje obaveznog seksualnog
obrazovanja u škole i ograničavanje privatnih donacija partijama na
10.000 funti.
Liberalne demokrate su za ostanak u Evropskoj
uniji, a zatražili bi referendum ukoliko Evropska unija zatraži novac od
Velike Britanije za servisiranje svojih potreba. Ideja slična
laburističkoj je da mogućnost glasanja Britanci dobiju sa navršenih 16
godina života.
Prema određenim procenama, Stranka za
nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva preti da uruši dosadašnji
dvoipopartijski sistem. Ankete su pokazale da je UKIP na svega nekoliko
procenata zaostatka u odnosu na Liberalne demokrate, a iako ona sebe
opisuje kao demokratsku i libertarijansku, u praksi je evroskeptična,
desničarska i populistička partija.
Stvorena sa ciljem da VB
potpuno napusti Evropsku uniju posle potpisivanja ugovora u Mastrihtu,
UKIP je prvi značajniji uspeh doživela tek prošle godine, kada je kao
jedina u stogodišnjoj istoriji uspela da pobedi Torijevce i Laburiste na
evropskim izborima, osvojivši 24 od 73 britanskih mesta u Evropskom
parlamentu.
Pristupanje evroskeptičnih članova Konzervativne
partije uspeo je da od UKIP sredinom ‘90. godina stvori desničarsku
partiju, zbog čega je njen osnivač Alan Sked odlučio da vrati člansku
kartu.
Sa pauzom od jedne godine, od 2009. do 2010. lider
partije je od 2006. Najdžel Feridž, koji želi da birače pridobije
najavom brzog referenduma o članstvu u EU, žestokom kontrolom
imigranata, povećanom potrošnjom iz budžeta za odbranu, pet godina
čekanja za socijalne povlastice stranaca, ukidanje poreza na minimalac,
odbacivanje direktiva iz EU o ekonomiji i najavi da bi za članove
Vestminstera mogli u budućnosti da biraju samo stanovnici Engleske.
Ko pravi probleme?
Prošlogodišnji referendum o izlasku Škotske iz sastava Ujedinjenog
Kraljevstva nije bio uspešan, ali je Nacionalna partija Škotske i dalje
treća u VB po broju članova i podršci, iza Laburista i Konzervativaca.
Propast referenduma je značio kraj vladavine Aleksa Salmonda, na
njegovo mesto je stigla Nikola Stardžon, koja na ovim izborima traži
podršku za novi pokušaj osamostaljivanja Škotske, ovoga puta i u
britanskom Parlamentu.
Separatističke namere ima i Šin Fein,
pokret koja deluje kako u Severnoj, tako i u Republici Irskoj i zalaže
se za irsko ujedinjavanje, ali je na izborima 2010. godine ta ideja
ostala iza onih koje je proklamovala Demokratska unionistička partija.
Nastanak pokreta se povezuje sa Arturom Grifitom, koji je 1899. godine
osnovao nacionalističi list Ujedinjeni Irci, a godinu dana kasnije i
pokret, koji u početku nije bio politički i zagovarao je pasivni otpor
prema svemu što se smatralo engleskim, uz zahtev za ponovno uvođenje
irskog jezika u svakodnevni govor Iraca.
Šin Fejn je porastao
gušenjem Uskršnjeg ustanka i Anglo-irskim ratom početkom 20. veka, a
1986. godine je prekinuo bojkot irskog parlamenta koji je trajao od
1922. godine. Problematičan je odnos Šin Fejna sa terorističkom
organizacijom IRA, a pojedinič članovi ŠF su bili optuženi za članstvo u
IRA.
Gde se lomi?
Prema prognozama Gardijana, ključ verovatno najneizvesnijih izbora
ikada biće pet ključnih tačaka, Škotska, sever Engleske, jugozapad
Engleske, London i istok Engleske.
Prema prognozama Gardijana,
SNP bi mogao da osvoji čak 54 od 59 mesta u britanskom parlamentu koja
pripadaju Škotskoj. Upravo bi borba u Škotskoj mogla da bude presudna u
odnosu Torijevci – Laburisti, koji su osvojili ogromnu većinu na
izborima pre 5 godina, a uspon SNP bi mogao značajno da ih oslabi.
Ključ škotskog nezadovoljstva Laburistima je uključivanje bivšeg
premijera Gordona Brauna u “ne“ kampanju, pre održavanja referenduma o
nezavisnosti Škotske.
Sa druge strane, Laburisti bi mogli da
povrate svoje glasove na severu Engleske, svom tradicionalnom uporištu,
gde su povećali svoju podršku u odnosu na izbore 2010. godine. Laburisti
bi mogli da preuzmu glasove koji su nekada išli Liberalnim demokratama,
a u tom regionu će se odvijati značajna borba između UKIP i Torijevaca,
za drugo mesto.
Jugozapad Engleske će biti mesto sukoba
Liberalnih demokrata i Torijevaca, gde prvopomenuti mogu da minimizuju
svoje gubitke, dok bi Torijevci pobedom u tom delu Engleske mogli da
odnesu i konačan trijumf. Ipak, Laburisti prikazuju značajne naznake
rasta, tako da bi u tom delu mogli da “otkinu“ određen broj glasova
Konzervativcima.
Mesto u kom se ekipa oko Dejvida Kamerona ne
može nadati velikom uspehu je London, koji je naklonjen Laburistima,
čija pobeda se gotovo već sada ne postavlja pod znak pitanja. To bi na
prvi pogled moglo da se kaže i za istok Engleske, odnosno okolinu
Londona, ali se tu kao značajan faktor pojavljuje UKIP.
Izvor B 92