Radoslav Rale Milenković iza sebe ima ravno 91 pozorišnu režiju, kao i
ogroman broj odigranih pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga, što
ga čini jednim od najplodnijih stvaralaca na ovim prostorima. Rođen je
1958. godine u Novom Sadu, gde je završio glumu na Akademiji umetnosti u
klasi profesora Branka Pleše, a pozorišnu i radio režiju diplomirao je u
klasi profesora Dejana Mijača, na Fakultetu dramskih umetnosti u
Beogradu. Od tih pa do današnjih dana, njegova karijera je izrasla u
jedan od najimpresivnijih ovdašnjih glumačko-rediteljskih životopisa,
koji je od pre nekoliko dana obogaćen i predstavom “Ivona, burgundska
kneginja”, rađenom po tekstu Vitolda Gombroviča, a koja je svoju
premijeru imala 23. marta u Srpskom narodnom pozorištu. Na početku
razgovora za portal mojnovisad.com sa Raletom Milenkovićem govorimo
upravo o već “slegnutim” utiscima sa premijere, o zadovoljstvima, ali i
nezadovoljstvima koja je ta priča sa sobom donela…
–
Premijera je prošla odlično. Mislim da je to ogroman posao i stvarno sam
zahvalan slučaju da sam uopšte mogao da radim takvu i toliku predstavu.
Ono što mi kvari radost jeste to što mi nismo završili tu predstavu
onako kako smo hteli. Mi smo izveli premijeru koja je za mene bila dan
pred tehničku probu. Zahvaljujući nebrizi kuće, sve smo radili na
preskok, stihijski… Imamo mi kobajagi i svetlo, i kobajagi
scenografiju, i kobajagi predstavu, i kuća je, kobajagi, završila
predstavu. Kuća nije završila predstavu, i u tom smislu ja sam apsolutno
nezadovoljan. Mislim da je to jedan ozbiljan problem.
Reč
je o jako zahtevnoj predstavi, koja je upravo stoga izuzetno retko
izvođena. Mislite li da bi njena realizacija negde drugde bila
jednostavnija, budući da imate dosta međunarodnog iskustva?
– Bilo bi sigurno drugačije. U Mađarskoj bi bilo drugačije, bilo bi bez
stresa, imali bismo vremena da završimo posao do kraja. Ovako imamo
predstavu koja je prikazana, ali nije završena. Ali šta da se radi. To
je očigledno pitanje toga šta je kome važno. To je pitanje i ukusa, i
toga kako ko od nas gleda na pozorište. Reč je zapravo o tome koliko
neko poštuje tuđ rad. I o tome koliko neko zna o pozorištu i o tome kako
se predstave prave.
Jedna od najčešćih vaših izjava
koja je prenošena neposredno pred premijeru bila je da je reč o
predstavi koja govori “o malom čoveku u sudaru sa svemoćnom vlašću” i o
bezizlazu u kom se taj mali čovek nalazi. Gde je taj “mali čovek” kada
se transponuje iz predstave u realnost koju živimo?
–
Taj čovek je uvek u bezizlazu. U svakoj epohi, u svakoj vlasti. Nema
velike razlike između Engleske 15. veka i klanice Ričarda i Henrija i
nekakve, kobajagi, demokratije u nekakvim, kobajagi, državama. Prema
tome, to je pitanje pozicije i prirode vlasti, njene suštine, njene
stalne potrebe da se bezgranično širi. A može da se širi samo na račun
običnog sveta. Međutim, ono što je važnije to je taj istorijski tok i
nauk, to jest da je u svim vremenima isto. Svi stradaju. Čim je vlast
upletena u nešto, a upletena je u sve, stradanje je neminovno. To nam je
usud i prokletstvo. Ne postoji ta zemlja utopija u kojoj je sve prema
potrebama i mogućnostima i u kojoj postoji nekakva harmonija. Sve što se
dešava među ljudima je to da svako uvek dobija nešto nauštrb drugog.
Možda u nekom manastiru neki monah ima neki svoj mir i svoju
zaštićenost, ali i on je tamo radi kajanja i radi svoje vere, a ne radi
toga što je on društveno upotrebljiv. Ti možeš da odeš u pustinju, ili
da se ubiješ, da pucaš sebi u muda, šta god da izmisliš, ali to neće
poremetiti ustaljenu šemu po kojoj se događa društveni život.
A šta je to što ostaje “malom čoveku” usred tog bezizlaza?
Jedna Gombrovičeva rečenica iz teksta po kom je rađena predstava veli:
“Naša epoha je suviše pronicljiva, smokvino lišće je sve pouvenulo.
Ništa nam ne preostaje, sem iskrenosti.” Zašto se, ipak, svi, pa čak i
taj “mali čovek” toliko uporno boje upravo te iskrenosti?
– Ljudi se boje za život, da ne izgube ono što im je najvrednije, boje
se mogućih posledica. Neko funkcioniše tako da svoj opstanak pronalazi u
ćutanju, uzmicanju, nekome strah omogućava da bude iskren. Ali mnogo
važnije od toga je da, ako se i bojimo, da se iskreno bojimo. Najvažnije
je zapravo da ne lažemo. Mislim da je laž zapravo osnovni problem. Kad
laž postane sredstvo opstanka, onda je to kraj, onda je taj opstanak
bezvredan. To više sad nije pitanje kako da živimo u određenim
okolnostima, nego zašto uopšte živiš u određenim okolnostima, zašto
uopšte postojiš, šta si radio ceo svoj život, ako si lagao? Svi pravimo
svoje izbore. Na kraju krajeva, i politika, i svi drugi, mogu da nam
urade sve što im dozvolimo, ako se mi pravimo ludi. Ako ti ideš da radiš
nešto što prezireš, ili što je nečasno, nije opravdanje “radio sam da
bih imao da jedem”. Imaš izbora, možeš da ne jedeš.
Ali je činjenica da su ljudi generalno uplašeni, kako ovde, tako i u Americi, i u Iraku, i bilo gde…
– Svakako. Strah je jedna od osnovnih poluga svake vlasti. Strah za radno mesto, strah za život, strah za sve…
Zanimljiv je jedan momenat koji stoji u vašoj biografiji i
nekako “odudara” od onog zvaničnog dela, a čini se da je upravo taj
momenat najnaglašeniji. Naime, tamo ste o sebi napisali: “Ljubin i
Đorđev sin, Arsenijev i Natalijin otac.” Da li je možda upravo u tome
izlaz iz onog bezizlaza, to jest u korenima i u “malim” životima koji
nam preostaju kao jedini prostor za moguću sreću?
–
Da, apsolutno. Sve drugo su samo razne igre, prividi, taštine, sujete,
ambicije… Ali, u samoj suštini, mi smo svi ili potomci ili preci, ili,
neko vreme, i jedno i drugo. I u tom smislu smo samo delić nekog
kontinuiteta, ako uopšte tog kontinuiteta ima. Ali potreba da osvetlamo
obraz precima i potreba da svoju decu naučimo osnovnim vrednostima, na
tome u stvari počiva naša snaga. Dokle god to imamo, dokle god iza sebe
imamo jasno šta smo i odakle smo, i dokle god ispred sebe gledamo svoju
decu koja bi trebalo da budu ne bolja od nas, nego da budu ono što je
suštinski ljudsko, dotle još ima neke šanse za sistem vrednosti, makar
on bio samo u okviru porodice. Ali, tako isto bi trebalo i ovo društvo
da zna odakle je, odakle potiče i kuda bi htelo. Međutim, ono što se
dešava je trenutna pohlepa, vlastohleplje, gramzivost, sebičnost,
bezdušnost, bezosećajnost, jer tako se bolje pravi profit.
Koliko
je, generalno, društvo svesno tog aktuelnog trenutka, koliko mari za
njega, koliko mu je stalo do čoveka i koliko je samom čoveku stalo do
samog sebe?
– Mislim da pre treba postaviti pitanje da
li smo mi uopšte društvo, da li smo mi uopšte država. Mislim da smo
pre, jednostavno, neka zemlja. Društvo nije društvo, već je samo narod.
Neki narod koji ima zemlju, a još uvek smo daleko od društva koje ima
svoju državu.
Da li, generalno, kao narod, zaslužujemo
da budemo tu gde jesmo? Kad vas to pitam, mislim pre svega na tu
činjenicu da u Srbiji postoji ogroman broj nepismenih, neobrazovanih,
učaurenih u rđavu “izvesnost”, nespremnih da išta u sebi i oko sebe
promene.
– Odgovornost je na onima koji bi narod
trebalo da opismene. U svetu su takođe jednom bili nepismeni, ali su se
opismenili. Ne mora čovek da bude Noam Čomski, da bi ukapirao da, kad ti
ne znaš, ja tobom lakše manipulišem. Kad ne znaš da čitaš, ja mogu da
te lažem šta tu piše. Ja bih dao sva pozorišta za neki dobar sistem
školovanja, koji bi, recimo, obećao, a da mu poverujem, da će te škole
za 20 godina napraviti od naše dece neke pismene, misleće, slobodne
ljude. Jer tebi hrabrost počiva na znanju, na samouverenosti, na tome da
veruješ u istinu nečega. Sve, ali zaista sve bih dao za dobre škole.
Možda je užasno ovo što ću reći, ali i bolnice bih dao. Ima uvek tih
trava, korenčića, vračeva, šamana. Ali znanje se ne može dobiti bez
škole. Zamisli kad bi ovde svi bili pismeni, zamisli kad bi svi čitali,
zamisli kad bi u Africi svi imali vodu, kako bi svet bio lepši i
drugačiji, kako bi lepši bio ovaj naš razgovor…
A gde vidite kulturu u tom našem takozvanom “sistemu”?
– Koliko god ovo bilo ponavljano i izvikano, ali postotak za kulturu u
budžetu govori sve. Znači, kad je jedan ili ispod jedan odsto, o čemu mi
tu pričamo? Ne možemo da idemo pa da otimamo. Država procenjuje koliko
joj kultura vredi i znači.
Koliko je realna ta priča da
nema para, a koliko je reč o krivo posloženim prioritetima? Zar je
moguće da se, recimo, za maketu nekog “grada na vodi” izdvoji više novca
no što se u kulturu slije za ko zna koji period?
–
Problem je što je izbor ta maketa grada na vodi. Novom Sadu nedostaje,
za početak, deset pozorišta, hitno, urgentno! Novi Sad je deset ili
dvadeset puta veći nego kad je osnovano Srpsko narodno pozorište, a nema
deset ili dvadeset pozorišta. I sve institucije su nam potrebne. Mi smo
država koja petnaest godina nema Narodni muzej. On stoji tamo na trgu, u
nekim skelama, nekim reklamama, sad kao neki sat odbrojava do
otvaranja, a otvaranje će biti kad zamene prozore.
Mislite li da se visoka kultura guši ciljano, ili je opet reč o nečijem neznanju i nekompetentnosti?
– Mislim da ti ljudi koji odlučuju o tome, odlučuju iz svog ukusa i
svoje “lektire”. To su ljudi koji odlučuju da je važnije da daš 50.000
evra za Cecin koncert, nego da za taj novac opismeniš ljude. Deset
pozorišta koja sam pomenuo, to je jako mala investicija, a korist je
nemerljiva. Ne mislim da ima nekog predumišljaja protiv kulture, stvar
je samo u jednom neukusu i neznanju. Ti si možda čuo za Mocarta,
Betovena, Vivaldija, pa ih pominješ, ko ovi naši jadnici, ali ne možeš
znati ako nisi slušao, ako nisi čitao, ako nisi učio.
Ali može da vas inspiriše da napišete govor…
– Da, da, ali to koristiš tako jadno, da bi me impresionirao. Možeš da
impresioniraš nepismenog. Ali kad bi svi ljudi bili pismeni, malo bi ih
teže impresionirao svojim suštinskim neznanjem. Iskreno, neću da bude
ništa lično, mene je baš briga za njih. Ali pogledajte ko nam vodi
državu poslednjih petnaest, dvadeset godina, ko su ti ljudi… Moja mama
ima jednu divnu, narodsku rečenicu koju mi je ponavljala još dok sam
bio dete i koje se ja često setim, a to je: čega se pametan stidi, time
se budala ponosi. I to je naša situacija. Ovde ljudi, kad ih neko
postavi za direktore, misle da to znaju da rade. Otkud ti pravo da
misliš da nešto znaš, samo zato što te partija negde postavila? Ali oni
to misle i piče samouvereno. Zato što je ovo, ipak, zemlja, u kojoj nema
posledica. Ni za loše, ni za dobro. Posledice ne postoje. I ne zna se
šta je strašnije. To što ne snosiš posledice za loše koje si uradio, ili
to što si genijalan, a nikad ne dobiješ stipendiju. Ne znam šta da
kažem. Tužno. Tužna zemlja.
Da se vratimo malo na vašu ličnu priču. Bavite se glumom,
režijom, čak ste i dve knjige poezije napisali, ne znam, možda još uvek
pišete…
– Pišem i dalje, ali izbegavam da objavim, sad sam malo pametniji.
A gluma i režija. Gde se više vidite, gde ste više svoji?
– Nemam ja to da nešto više volim, ili da me nešto više ispunjava od
onog drugog. Za mene je i jedno i drugo pravljenje pozorišta. Da li kao
reditelj ili kao glumac, to je pitanje zanata, tehnologije, nekih načina
na koje stižeš do svog rezultata. Sve sam to ja, to je moj život.
Ašto se tiče medija kroz koje delujete, gde se najviše nalazite u tom trouglu pozorište-film-televizija?
– I to je maltene isto. I kao glumac i kao reditelj si biran, neko te
pozove da negde igraš ili da nešto režiraš. Izazovno je i jedno, i
drugo, i treće. U suštini, radiš jedno isto, iako je drugačije, ali
svuda tragaš za nekom dubinom, za suštinom, za sobom, a samo taj način
na koji to postižeš, ili češće ne postižeš, zavisi od medija.
Kako
vam, iz perspektive glumca, izgleda to kada neko mora da prihvati ulogu
iza koje apsolutno ne stoji? Možda ste i sami nekada bili na to
prinuđeni, ali verujem da, pre svega među mlađim glumcima, ima mnogo
onih koji su uistinu dobri, a koji su na neki način primorani da
prihvataju uloge u, recimo, najjadnijim TV serijama, samo zato što znaju
da će od toga mesec, dva ili tri moći da prežive?
–
To je đavolja rabota, zato što si prosto prinuđen da živiš od toga. Kod
nas se radi jako malo i malo ko ima poziciju da bira. Igrao sam i ja u
slabim predstavama i u slabim filmovima, ali sam dosta toga i odbio. Ne
možeš da igraš uvek u klasicima, istina. Ali bilo je slučajeva kada sam
odbio, zato što nisam video nikakvog smisla, osim nekog pukog
predumišljaja da se jeftino i banalno napravi nešto što će dobro proći.
To je uvek problem interpretatora. Da li ćeš ti, kad završiš muzičku
akademiju, ceo život da sviraš u kafani, ili na ne znam kakvom
konzervatorijumu, tu je pitanje na koji način ti možeš da opstaneš i na
koji način možeš da obezbediš egzistenciju sebi i svojoj porodici. Ali
to je lična stvar. Čovek mora da zna šta treba, a šta ne treba da radi. A
kad se nečega prihvati, onda nema alibija.
Opet ona iskrenost s početka.
– Da. Ako čovek zna zašto nešto radi, onda on nema nikakav problem.
U čemu je vaša satisfakcija od bavljenja ovim poslom?
– Nema satisfakcije. Svaki je posao uzaludan. I naš je život uzaludan.
Pitanje je samo šta nam se dešava, počev od onog trenutka dok nas mame
rađaju, raskrečene nad grobom.
Šta vas još uvek drži u tome što radite i sprečava vas da puknete i odete.
– Gde da odem?
Bilo gde, ne znam, gde ljudi već odlaze…
– Nemam nameru da odem. Ja živim u onome što je moj život. Meni ne
treba druga geografija, niti mi treba metro, da bih se osećao vredan kao
ljudsko biće. Mogućnost da još uvek svoju ljudskost pronađeš i da je
podeliš sa nekim, to je ono od čega možda ništa više i veće ne postoji.
Možda to više, ukoliko ga tražimo i očekujemo, pripada samo taštini i
gordosti, oholosti. Meni je dovoljno to da se sa svojom decom, sa svojim
bližnjima, sa svojim prijateljima, osećam kao čovek. Kako kaže Hamlet,
“mogu biti zatvoren u orahovu ljusku, pa se osećati gospodarem
beskrajnog prostranstva”. Kako god da je okolo, u meni je beskraj. Ne
bih da gledam spolja, i ne mislim da je to narcizam. Ali, zaista, ja sam
srećan čovek.
Sa Radoslavom Milenkovićem razgovarao Duško Domanović.
Fotografija: Aleksandar Jovanović
Izvor mojnovisad.com