Moja pokojna mama Asima rođena je maja 1946. u Ljubiji kod Prijedora.
Baka Safija iz prijedorske begovske porodice Habibović pobegla je za dedu Šarifa Komarevića koji je bio službenik u ljubijskom rudniku. Porodica nije bila sretna, ali je prihvatila vezu i pratila miraz. Dobili su petoro sinova i moju majku, koja je bila najmlađa i mezimica svih. Deda je umro odmah po završetku rata od gangrenoznih rana i mama ga nikad nije upoznala.
Bila je prva žena ikad koja je u toj porodici nastavila da se školuje i otišla na fakultet. Njenim stričevima nije baš bilo pravo, ali im je baba zapušila usta i rekla im da će ona sam birati svoju sudbinu. Odlučila se za Beograd i studije na Filološkom fakultetu. Kroz maglu se sećam njenog odgovora na moje pitanje zašto baš Beograd i koje je bilo otprilike da su joj najbolji drugovi iz razreda hteli baš u Beograd. Svi su bili Srbi.
U Studentskom gradu srela je mog oca, Srbina iz Crne Gore. Tata je dobio posao u Šapcu, mama je bez razmišljanja došla za njim. Nisu imali ništa, venčali su se i svoj život vezali za grad sa kojim nisu imali nikakve veze. Kad sam se rodio, moj daidza Hazim i tata su hteli da se zovem Vuk, ali mama je baš želela da budem Igor.
Dete sam Jugoslavije.
Crnu Goru i Bosnu jasno sam razlikovao.
U Crnoj Gori se govorilo jekavicom, ali nekako grubo i odsečno. Od kuhinje, postojala su dva jela, kačamak i lučane paprike i sir, kao salata za ova dva jela. Kolača nije bilo. Od trenutka kad otvoriš oči ujutru, do trenutka kad ih sklopiš uveče sve je bilo utakmica. Bolje rečeno borba. Sa braćom i rođacima sam morao da se borim ili takmičim oko svega i tu borbu su svi stariji podsticali. Ko će duže, ko će više, ko je drčniji, ko će prvi skočiti na glavu, istrčati na Kulu, ukrasti krastavice.
U Bosni se govorilo jekavicom, ali nekako toplo i meko. Svi ujaci su imali ćerke, ja sam bio jedino muško u porodici i pažnja svih sestara i ujni je bila usmerena na mene. Jelima i kolačima nije bilo kraja, osećao sam se kao princ.
Moj daidza Hazim imao je uspešnu karijeru. Menjao je brojne funkcije i direktorska mesta u Prijedoru. Bio je direktor u rudniku, načelnik policije, bankar. U Partiji su ga spremali za dalju diplomatsku karijeru. Kad se približilo višestranačje iz SDA su mu ponudili mesto gradonačelnika. Odbio ih je sa rečima da je Musliman ali i Jugosloven, a da mu sestra živi u Srbiji, venčana za Srbina i da ne vidi kako bi mogao biti deo njihove politike. Možda su mu ove reči i spasle glavu, jer su tamo na nekom mestu gde se sve slušalo i gde su se već pravili spiskovi, baš ovo zabeležili.
Kad su u maju srpske snage zauzele Prijedor desetine viđenih Muslimana je streljano po spisku u jednoj noći. Svi koji su bili ili mogli biti predvodnici. Posebno su postradali lekari. Valjda da ne bi mogli da operišu ranjeniku u daljem produžetku rata. Srećom ili čudom, moj daidza Hazim nije bio na spisku.
Moj drugi ujak, Šefko, mašinobravar u ljubijskom rudniku, završio je u logoru Omarska, srećom na par dana. Izvukli su ga dobri ljudi čije prezime neću pisati.
Moja mama je mesecima bila poluluda jer nije ništa znala o sudbini svoje porodice. Glasine koje su stizale bile su jezive. Mislim da je od tog silnog stresa i potpune onemogućenosti da na bilo koji način pomogneš i dobila kancer koji je dugo krila od sebe i nas. Jasno se sećam i sad urlika koji je pustila kad joj se javio brat Hazim po uspostavljanju telefonskih veza. Urlik pun, dubok, debeo , urlik tenk od kog su se zatresle sve stvari u stanu.
U bojažljivim razgovorima koje smo mogli voditi nadziranom telefinskom linijom ostali smo preneraženi činjenicom da su moji ujaci, ujne i sestre morali da nose bele trake oko ruke i da na stan i kuću istaknu bele plahte. Da se zna da su Muslimani. Moj otac koji je rastao na Marku Miljanovu i bio sklon guslama i epici, u potpunosti se utišao. Nije mogao da sebi objasni da tako nešto Srbinu padne na pamet. Mama je istom telefonskom linijom dobila svog druga iz Gimnazije i beogradskog studenjaka koji je bio gospodar života i smrti, molila ga je da im neko pomogne da “izađu”, a on joj je na to ledeno odgovorio da zaboravi njegov telefon.
Ujak Hazim je uz pomoć debele love i školskog druga mojih sestara, vojnika u Vojsci RS, uspeo nekako da prebaci sestre do baze UN u Dvoru na Uni odakle su one otišle u izbeglištvo u Nemačku. Ujak i ujna su “prodali” stan od 80m2 za 600 maraka i takođe pošli u izbeglištvo.
Ujak Šefko je po povratku iz logora morao sa porodicom da se preseli u lutnju kujnu, pošto su kuću ” poklonili” komšijama. Prvom prilikom popakovali su ih u autobuse i završili su u Zenici. Iskopneli su tamo svi u pogorelstvu i nemaštini.
Sve ovo nije sprečilo moju majku da kad su se u Šapcu početkom avgusta 1995. pojavili prva kola i traktori sa nesretnim krajiškim narodom koji je organizovano skretan i upućivan u sportsku halu “Zorka” , da izvrne sve ormane sa garderobom i sve ostave sa hranom i da sa punim torbama ode u halu i podeli ljudima u nevolji. S jeseni je otišla na hemoterapiju.
Zadnjih godina približavanje 5. avgusta izaziva mi mučninu jer mislio sam da ne može biti ništa perverznije nego da obeležavanje te tragedije i izgona organizuju oni koji su pripomogli patriotskim govorancijama i u ” slučajnom” i ” neorganizovanom” skretanju ka sportskoj hali ” Zorka”.
I to sve do obog 5-og avgusta i obeležavanja progona iz “Oluje” u Prijedoru. U Prijedoru u kojem ni dan danas nije moguće govoriti o belim trakama koje smo im stavili na ruke, jami Tomašici i logorima u kojima niko od mojih nije srećom ostavio kosti.
GDE ĆE VAM DUŠA LJUDI!!!