Dve serije predavanja uticajnog francuskog filozofa Mišela Fukoa (Michel Foucault) (1926-1984) s kraja sedamdesetih godina na pariškom Kolež d’ Fransu, nedavno objavljene pod zajedničkim nazivom „Istorija guvernmentaliteta” (prvi tom pod naslovom „Sigurnost, teritorija, stanovništvo”, a drugi kao „Rađanje biopolitike”) daju najsveobuhvatniji uvid u Fukoovu političku filozofiju, njegovu teoriju države i tipologiju stilova vladanja (guvernmentalitet). „To je teoretska bomba sa tek upaljenim fitiljem” kaže D. Binsvanger u nedeljniku Die Weltwoche, povodom nemačkog prevoda ovih predavanja.
„Što se motiva tiče koji me je podsticao, on je veoma jednostavan. … Reč je o radoznalosti — jedinoj vrsti radoznalosti, koju vredi pomalo tvrdoglavo negovati: ne onoj koja nastoji da upije u sebe to što treba spoznati, nego onoj koja omogućava da se čovek oslobodi samoga sebe.” Ovi redovi potiču iz predgovora drugom tomu „Istorije seksualnosti “. Njih je promuklim glasom izgovarao Žil Delez (Gilles Deleuze) jednog junskog jutra 1984. godine u dvorištu bolnice Pitje-Salpetrijer (Pitié- Salpêtrière). Velikani pariške filozofije tu su se sastali da odaju poslednju počast preminulom Mišelu Fukou. Fukoova radoznalost čini se da u pravom poznavala granice. Njegova erudicija je bila raskošna, njegova sposobnost preobražavanja zapanjujuća, njegova polja rada bezbrojna. Kao istoričar psihijatrije i suda, kao neumorni analitičar moći i disciplinarnih tehnika, kao profesor „Istorije misaonih sistema”, poput kompjuterskog tomografa visoke rezolucije pravio je rezove kroz nauku i istoriju filozofije Zapada. Fuko je možda više nego iko doprineo promeni sadašnjih humanističkih i društvenih nauka. Bio je osnivač (i nedostižan vrhunac) savremenih studija kulture. Američkom feminizmu i „politici razlike” udario je teorijske osnove. Otvorio je istoriografiji seksualnih identiteta i pitanjima roda vrata univerziteta. Pripravio je put na kom su queer studies i teoretski radovi o homoseksualnosti uspeli da dostignu svoj današnji akademski status.
Do danas je Fuko najvažnija ikona postmarksističkog intelektualizma levice. O na ćelavo ošišanoj glavis ušima šišmiša ispreda se legenda, sa malo profesorske smernosti i puno rock ‘n’ rolla. Merodavni članci američkih akademaca posvećeni su pitanju kakvu je ulogu igralo konzumiranja LSD-a za Fukoov pojam filozofskog graničnog iskustva. Najkasnije od kada je homo-dendi Erve Giber (Hervé Guibert), koji je 1991.preminuo od AIDS-a, u svojim romanima opisao kakvu je prominentnu ulogu njegov bliski prijatelj Fuko igrao na pariškoj S/M sceni, spadaju vruće anegdote skorou mejnstrim Fuko-filologije. Očigledno je da je filozof imao posebnu naklonost prema lancima i na krovu visoko uvažene École Normale Supérieure u Rue d’ Ulm, biće da je bilo sasvim neočekivanih priredbi.
Ipak, uprkos auri avangarde i subverzije ne postoji nijedan drugi predstavnik „french theory” koji je potpuno nezavisno od pitanja Zeitgeist-a, politike i smislu nije čaršije obezbedio sebi kao istraživaču i naučniku takoduboko i dalekosežno uvažavanje – niti Žak Derida(Jacques Derrida), niti Rolan Bart (Roland Barthes).Čak i danas, skoro 40 godina nakon njegovog objavljivanja, nijedan istoričar ideja ne zaobilazi „Reči i stvari”, jedno od glavnih Fukoovih delà. Takođe ni Jirgen Habermas (Jürgen Habermas), koji je uvek bio nepover-Ijiv prema Fukoovom ničeanskom, kritičnom stavomprema prosvetiteljstvu, mora da oda njegovim prelom-nim istorijskim studijama najveće zasluge. Pa i takvim ljudima ogromne erudicije, poput sorbonskog medievaliste Alena de Librea (Alain de Libera), ili njegovog berlinskog kolege Volfganga Hibenera (Wolfgang Hübener)- koji se tek svakih nekoliko prestupnih godina poklanjaju pred nadmoćnijim obrazovanjem nekog kolege,on je ključna referenca. Neće biti da je konačni razlog utome što je on mogao masu izvora da obradi samo poput nekolicine. Filozofkinja Blandin Križel (Blandine Kriegel) ovako opisuje taj genije svog učitelja: „Kada smo ujutro dolazili u Nacionalnu biblioteku, Fuko je već tamo bio. Kada smo uveče iz nje odlazili, on je i dalje bio posvećen radu.”
Hiljadu najzrelijih strana
Fuko se gotovo čitavog svog života iznurivao problemom moći. Šta je suština moći? Koje su istorijske formenjene institucionalizacije? I pre svega: koje su tehnike i modusi ponašanja sa kojima pojedinac u svojoj želji i misli može umaći moći? Gde je slobodan prostor za istinu i zadovoljstvo?Svojim pitanjima je uvek pristupao posezajući zakonkretnim istorijskim materijalom. Sada je konačno publikovana na preko hiljadu strana „Istorija guvernmentaliteta” koja obuhvata predavanja koja je držao 1978. i 1979. godine i koja predstavlja najobuhvatniju i najzreliju razradu Fukoove političke filozofije. Kasnije nastali spisi o „Istoriji seksualnosti” takođe su ubrajaju među važnija delà ovog filozofa. Ona su međutim posvećena etosu umeća življenja i egzistencijalnom smislui samo posredno se tiču politike.
„Istorija guvernmentaliteta” je teoretska bomba sa tek upaljenim fitiljem. Kao i uvek, Fuko pokušava da piše „istoriju sadašnjosti”, što će reći, sa osvrtom na udaljene horizonte misaone tradicije, želi da pojmi preduslove za ovde i sada. Šta je suština savremene politike? Kako se vlada našim društvom? Predavanja žele dadaju odgovor na ova pitanja. Ona se ne bave samo klasicima političke misli od Platona do Hjuma, nego takođe i ekonomskom politikom pod Žiskar d’Estenom (Giscard d’Estaing) i razvojem socijalne tržišne ekonomije u Nemačkoj od Ludviga Erharda (Ludwig Erhard) do Helmuta Šmita (Helmut Schmidt). Fuko koji se čitavog života bavio kritikom institucionalne zloupotrebe moći, državno-policijskom i disciplinarnom represijom, dolazi do jednog neočekivanog bilansa, koje je mejnstrim Fukoovih sledbenika do sada samo odvažno ignorisao. Politički razum moderne, kaže Fuko, jeste liberalizam.
Moć savremene vlasti (Regierungsmacht) odlikuje se pre svega jednim: njenim ograničavanjem. Počev od 18. veka vladati glasi: postaviti interne granice suverenitetu vlasti. Za to postoje dva suprotna carska puta, koji oba međutim imaju svoje korene u cilju ograničavanja. Ili se državna svemoć ograničava od strane pojedinca i njegovih „ljudskih prava”, što je Russoov put, ili se državna vlast limitira putem proračuna o korisnosti (Nützenkalkül). Kao najviša zapovest nepojavljuje se više neograničeno obilje moći suverena, nego uvećanje ekonomske produktivnosti. Ekonomska korist trijumfuje nad višim državnim razlogom (raisond’ état). To je put kojeg su otvorili engleski empiristi. Racionalni izraz modernog umeća vladanja jesu teorijetržišne ekonomije, socijalnijih ili manje socijalnijih varijanti.
Ko želi da razume savremeni svet, mora čitati Hajeka (Hayek) i teoretičare neoliberalizma – a ne Marksa ili Altisera (Althusser), čiji je Fuko bio učenik, ili Adorna, sa čijom se društvenom kritikom Fukoova misao uvek iznova dovodi u vezu. Na više preko stotinu stranica Fuko raspravlja o nemačkom neoliberalizmu takozvanom ordoliberalizmu frajburške škole – i o njegovom američkom pandanu. Neoliberalizam, smatra on, jeste najadekvatnija teorija sadašnjeg umeća vladanja, jer jedna racionalno vođena država organizuje prvenstveno domene njene nenadležnosti (Nichtzuständigkeit). „Kako udesiti to da se ne vlada isuviše? To je prema Fukoou veliki problem „guvernmentalnog razuma” sadašnjeg doba. Pojmovna neman „guvernmentalitet” koju je Fuko iskovao, da se najlakše prevestisa „stil vladanja”. Fuko, kom su terminološke lakrdije pre odbojne, ovde ciljano kreira jedan veštački termin. Uvodi „guvernmentalitet” kao suprotnost pojmu državnosti. Politička filozofija oboljeva od toga što državu precenjuje. Hegel je verovao da je država subjekt istorije i dovršenje razuma. Liberalni teoretičari poput Hajeka polaze od toga da država nužno naginje ka hipertrofiji i ima imanentnu sklonost ka totalitarizmu. Obojica se varaju, u dobrom i u lošem. „Država posebi nije nikakav autonoman izvor moći”, piše Fuko. Strah od represivne policijske države, koji zabrinjava levičarsku kritiku gospodarenja, maši suštinsko isto onoliko koliko i desna fobija od države.
Daniel Binsvanger
Fragmenti iz teksta objavljenog u magazinu NIN, 16.3.2006. (Weltwoche, 2005)
Izvor Gledišta