Profesor
Akademije scenskih umjetnosti u Sarajevu, pozorišni glumac i jedan od najboljih
bh. glumaca Senad Bašić igra glavnu ulogu u filmu Pave Marinkovića “Bosanski
lonac”. Premijera ovog filma koji donosi priču neuspjelog bosanskog pisca koji
u Austriji pokušava srediti svoj imigrantski status održana je treće noći
ovogodišnjeg izdanja Sarajevo Film Festivala. Bašić, koji igra lik Faruka, za
Buku je govorio o filmu, finansiranju filmova, ali i odnosu s publikom.
BUKA: Po drugi put glumite lik poi
menu Faruk, nakon serije Lud, zbunjen normalan, opet imate isto ime. Je li Vam
to bilo neobično?
Bilo mi je
neobično ali kada sam dobio scenario, ja sam čak i tražio od Pave da promijeni
ime, da nema veze sa serijom u kojoj sam takođe Faruk, međutim on je rekao da
on tu seriju uopšte ne gleda i da ne gleda televiziju, a ako gleda onda gleda
vrlo probrane programe, uglavnom neke dokumentarne ili neke filmove koji njega
zanimaju, kaže – mene to ne interesuje što je Faruk. A onda se sjetim imena
koje mi je pripalo u filmu koji je snimao Jasmin Duraković, kad smo snimali
Nafaku, ja sam glumio Sadu, tako mi se zvao lik. Sad je bila premijera ovdje u
Sarajevu Praznika praznine i isto se zovem Sado, tako da mi to izgleda ide od
ruke, kod Jasmina sam Sado a za druge sam Faruk i onda me nazvao iz Zagreba i
rekao: Senade imam dobar naslov za tvoj intervju “dobro je zvati se
Faruk”.
BUKA: Radnja filma je smještena u
Austriji, morali ste učiti i govoriti njemački, koliko Vam je to bilo teško?
Ja kad sam
to pročitao, to su za mene bili apsolutni hijeroglifi, ja ne govorim njemački
jezik kao u nekim filmovima ranije što sam snimao, “Shanghai Gypsy” , trebao
sam da govorim romski jezik kao da mi je maternji, i albanski romski i
prekomorski romski jer je bila slovenačka produkcija. Snimao sam na talijanskom
koji ne govorim, u filmu “Preko granice/OLTRE IL CONFINE” tu me nekako hoće da
dobijem ulogu, a da ne znam i ne govorim taj jezik. Nikako da dobijem ulogu na
engleskom.
BUKA: Koliko Vam je to zapravo teško i
koliko Vam vremena treba da naučite talijanski, njemački…?
Za njemački
sam imao lektora, bili smo na Zoomu svaki dan, za nekih 40 dana smo savladali
ono što treba da govorim na njemačkom. Međutim, ulazeći dublje u taj jezik ja
sam zaista bio potpuno frapiran koliko je taj jezik sličan engleskom jeziku i
zašto on spada u germansku skupinu jezika. Recimo na njemačkom “is”
se kaže “ist”. Vrlo me često na snimanju povuče da ne kažem
“t” i onda mi stopiraju kadar i kažu: pa nisi rekao T. I ja kažem –
kao da je to važno, i onda ovdje dođe čovjek od moje ćerke, ja njemu čitam, a
on je iz Minhena, pa kaže i mi govorimo IS, niko ne govori IST.
BUKA: To su već neke finese. Priča
prati borbu za vizu, boravišbu dozvolu kroz cipele iseljenika iz BiH. Čini se da
je to priča mnogih ljudi i danas, koliko takvih ljudi poznajete i kako ste
istraživali lik?
Brat mi živi
u Danskoj, on je 1994. otišao kroz
humanitarni koridor, sin je morao da mu se operiše, nažalost sve je to završilo
pogubno što se tiče djeteta. On je živio do svoje 13. Godine, a izašao je 1995.
Ovdje su svi doktori rekli da neće preživjeti pubertet jer kada pubertet daje
te enzime za taj karcinom koji je imao, a imao je zaista jedan težak karcinom,
tako da bar je moj brat odustao od Bosne na svaki način. Dođe samo jednom
godišnje da vidi rodbinu jedno mjesec dana, kao pravi dijasporac. Baš u ovom
filmu ima jedna replika, ima je i u traileru, “vi ste obične
gastarbajterske papčine”, sad ja njega nazovem pa ga zezam “ti si
jedan obični gastajbajterski papak”.
BUKA: Šta on kaže na to?
Kaže
ja sam Danac, ja imam danski pasoš.
BUKA: Mislim da je u pravu.
Sarađivali ste sa međunarodnom ekipom, kakve su Vaše impresije?
To su zaista
divni ljudi, glumci, nosilac produkcije za Austriju je “Nanook Film” iz Beča,
Piter, toliko su oni nas pazili gore. Međutim, gore se desila jedna
nevjerovatna stvar, ja sam imao kostim koji je bio gotovo ljetnji jer smo
počeli snimati 19. septembra, niko nije računao da će temperatura u Gracu sa 27
preko noći pasti na 5 i mi smo imali noćne scene i počeo je da pada snijeg, a
ja sam bio u tom ljetnom kostimu. Čak su i cipelice propuštale. Jedva sam to
završio to u Gracu, pa sam se malo oporavio i četiri dana pred kraj snimanja,
kad smo prešli u Zagreb, pošto smo došta toga radili u Zagrebu, pola smo radili
u Austriji, a pola u Zagrebu gdje je Stanko Babić bio producent i četiri dana
pred kraj snimanja ja dobijam temperaturu 40 i prekinemo snimanje. Imao sam
upalu oba plućna krila, užasno jaku, CRP mi je bio 450. Ali eto, zaista su me
pripazili i digli su me na noge za 21 dan. Doktor koji je radio bronhoskopiju je
vidio na mojoj lijevoj glasnici neku leukoplakiju vokalis i rekao da to moram
laserom operisati. Ja sam se vratio u Sarajevo i tražio ko ovdje to radi, a mi
ne da nemamo laser nego nemamo ni jednog doktora koji zna raditi sa laserom i
onda sam se vratio na Rebro i operisao tu lijevu glasnicu.
BUKA: Tokom svjetske premijere
publika se najviše smijala sarajevskim fazonima. Očekivano?
To je
očekivano, znaš za ono kad Sarajlije gledaju film pa onda govore jedni: ovaj
film je pravo dobar, odličan film, drugi govore: tako, tako, a treći govore: ničemu
ne valja. To je sarajevska publika.
BUKA: Publika je najviše bila
oduševljena Vama i kolegom Admirom Glamočakom. Koliko Vam zapravo godini to što
ste miljenik publike i je li Vam to nekad izazov?
Ova publika
zapravo se postavi navijački. Imao sam tih prilika, recimo kad sam radio
predstavu “Fortinbras se napio”, išli smo na gostovanje u Poljsku, i tamo smo
donijeli odluku da ja kao glavna uloga igram sa poljskim ansamblom, da ja igram
na našem jeziku a oni na poljskom, a da njihov Fortinbras igra sa našim
ansamblom i da govori na poljskom a naš ansambl da govori na našem jeziku i
publika se postavila navijački. Ono što je bilo za mene fascinantno, ja sam sve
razumio, sve šlagvorte kao da se nešto desi, neki misticizam ili neko
razumijevanje na sceni, pratiš jako pažljivo šta govori i tačno znaš kad je
završio repliku i ide tvoja, a publika je na svaku moju repliku je aplaudirala
a onda kad je bila zamjena poljski glumac i ansambl Kamernog teatra, isto se
desilo – na svaku njegovu repliku je aplaudirala publika Poljaka, tako da se
stvorila jedna sportska atmosfera, to sam doživio samo jednom u životu ali je
bilo do te mjere zabavno da smo bili iznenađeni tom reakcijom publike koja se
ponašala sportski.
BUKA: Reditelj filma kaže da je ulogu
pisao po Vama i za Vas i da je niko ne bi znao odigrati kao Vi. Šta Vi kažete
na to?
Pa hvala mu,
ali ja mislim da ima tu puno i sreće, doduše on je gledao neke moje ranije
radove i neke 2018. godine sam ja dobio scenario. Filmu je trebalo puno da se
zatvori finansijska konstrukcija, onda je ušao Euroimaž, ušla je Štajerska,
ušao je grad Gratz, Filmski fond Austrije nije ušao jer je tvrdio da Austrijanci
nisu prikazani sa dovoljno empatije, a zapravo je tako, film zaista govori o
birokratiji i ovome što si me pitao, toliko komentara dobijam od ljudi “ja
sam sve to prošao” na ovim društvenim mrežma, pa od djece dobijam
komentare “pa ja tek sad vidim ustvari kroz šta su moji roditelji
prošli”.
BUKA: Da li taj problem finansiranja
filmova utiče i na Vas glumce?
Užasno
utiče, to je stvarno sramotno što se tiče vlasti, ministarstva za kulturu
koliko izdvajaju novca za film. Ima neki standard EU, na milion stanovnika
jedan film. Znači, mi bi morali imati svake godine, ako ima 3 miliona ljudi u BiH,
treba da imamo godišnje tri nova filma. Mi se tog standarda ne držimo, vlasti
ne izdvajaju te pare, recimo za ovaj film koji se ovdje nalazi u BH filmu, ja
mislim da je ministarstvo kulture dalo 50 hiljada maraka. A film je koštao
milion i po eura.
BUKA: Taman su dali iznos koliko
plate jedno službeno putovanje, recimo ministra vanjskih poslova.
Što je
interesantno, mi smo u sekciji BH film, a gdje je milion i po eura? To je vrlo
komično.
BUKA: Ovih smo dana više nego ikad
osviješteni da je nasilje svuda oko nas. U Srbiji su i glumci i filmski radnici
na udaru i žrtve nasilja. Koja je, prema Vašem mišljenju uloga umjetnosti u
promociji nenasilne komunikacije?
Naravno da
treba biti društveno aktivan i promovisati prave vrijednosti. Mi smo se ovdje u
zemljama ex Jugoslavije, što bi Šekspir rekao “srozali”. Bukvalno
srozali. Ali umjetnost sama po sebi je jedna plemenita aktivnost i ima zadatak
da publiku nečemu nauči, da je zabavi i da je oduševi, a kultura je zapravo
identitet jedne države i meni nikako nije jasno u ovoj etničkoj podjeli BiH,
razumijem da svako vuče na svoju stranu i svako drugačije doživljava kulturu i
šta je kultura, i tu imamo najveći problem jer to je kao povuci-potegni onog
konopca ili ono što je pisao Andrić, ako Bošnjaci asfaltiraju neku cestu onda
odmah moraju Hrvati asfaltirati svoju, a onda to vide Srbi “i mi ćemo
asfaltirati svoju”.