Život je pun razočaranja i tuge. Bilo bi, onda, besmisleno
pisati realistične romane. Uopšteno, već znamo šta nam stvarnost sprema, a
nemamo nimalo želje da znamo više. Samo čovečanstvo u nama ne izaziva ništa
više do blage znatiželje. Sva „pisanija“ u svoj svojoj impresivnoj suptilnosti,
„dogadjaji“, anegdote… Sve to neće imati svrhe jednom kada se knjiga zatvori,
osim što u nama potkrepljuje blagi osećaj mučnine, već dovoljno pothranjen bilo
kojim danom „stvarnog života“.
A sada, poslušajte Hauarda Filipsa Lavkrafta: „ Ja sam
toliko sit čovečanstva i sveta da me ništa ne zanima, osim ako ne podrazumeva
bar dva ubistva po stranici ili govori o bezimenim strahotama koje dolaze iz
svemira.“ Hauard Filips Lavkraft. Potreban nam je savršen protivotrov svim
oblicima realizma. Kada neko voli život, on ne čita. Čak jedva da odlazi u
bioskop. Drugim rečima, pristup univerzumu umetnosti je manje-više predodredjen
za one koji su malo poremećeni.
Lavkraft je bio više nego malo poremećen. Godine
1908, u svojoj osamnaestoj godini, bio je žrtva nečega što bi se dalo opisati
kao nervni slom, i zapao je u letargiju koja će potrajati više godina. U dobu
kada su se njegovi stari školski drugovi, koji su nestrpljivo prelazili preko
mosta detinjstva, upustili se u život kao u divnu avanturu nepoznatog, on se
učaurio u svom domu, nije govorio sa svojom majkom, odbijao je da ustane iz
kreveta po čitav dan, vukao se po kući u svom penjoaru cele noći. Povrh svega,
još nije ni počeo da piše. A šta je radio? Verovatno je pomalo čitao. U to
nismo sigurni. U stvari, njegovi biografi se slažu da ne znaju puno, i po
svemu, barem izmedju osamnaeste i dvadeset treće godine, nije radio apsolutno
ništa.
Onda, izmedju 1913. i 1918., vrlo lagano su stvari krenule
na bolje. Malo po malo, on je ponovo uspostavio kontakt sa ljudskom rasom. Nije
bilo lako. Maja 1918. pisao je Alfredu Galpinu: „Samo sam poluživ; veći deo
moje energije potroši se na sedenje i hodanje; moj nervni sistem je u stanju
potpunog sloma, a ja sam sasvim otupeo i apatičan, osim kada naidjem na nešto
što me naročito zanima.“
Sasvim je bespotrebno ovde ulaziti u psihodramatične
pretpostavke, zbog toga što je Lavkraft lucidan, inteligentan i iskren čovek.
Nekakav letargičan strah spopao ga je kada je napunio osamnaest godina, i on je
odlučno znao njegovo poreklo. U pismu iz 1920, nadugačko se priseća svog
detinstva. Svog malog voza, sa vagonima natovarenim sanducima… kutije sa
prorezima u koju je smestio svoje lutkarsko pozorište. I kasnije, svog vrta, za
koji je sam osmislio plan i staze; navodnjavan sistemom kanala koje je svojim
rukama iskopao vrt je imao terasast oblik, sagradjen oko malog travnjaka, sa
sunčanim satom na sredini. Bilo je to, rekao je, „carstvo moje adolescencije“.
Onda dolazi onaj pasus, kojim završava pismo: „Vidim sada da
postajem suviše star da bih osetio bilo kakvo zadovoljstvo. Nesaosećajna
vremena dozvolila su da me ščepa njihova svirepa šapa, a ja imam sedamnaest
godina. Veliki dečaci se ne igraju kućama za lutke i kobajagi baštama, a ja,
prepun tuge, moram da predam svoj svet mladjem dečaku koji živi na drugoj
strani vrta. I posle toga, nikada više neću kopati zemlju ili praviti staze i
putiće, jer će mi prolazna radost detinjstva biti strana. Zrelo doba je pakao.“
Zrelo doba je pakao. Suočeni sa ovako tvdim stavom,
„moralisti“ našeg vremena gundjaju pomalo negodujući, i čekaju pogodan trenutak
da promovišu svoja opscena učitavanja. Možda Lavkraft zaista nije mogao postati
odrasla osoba; ali ono što je sigurno, jeste da nije hteo. A s obzirom na
vrednosti koje vladaju u svetu odraslih, teško ih je podržati. Princip
realnosti, princip zadovoljstva, nadmetanje, stalni izazovi, seks i rad… ništa
što bi se slavilo.
Lavkraft zna da u ovom svetu ništa nema smisla. I svaki put
igra ulogu gubitnika. U teoriji, kao i u praksi. Izgubio je svoje detinjstvo,
ali je izgubio i svoju veru. Svet mu se gadi, a on ne vidi razloga da
pretpostavi da bi se stvari mogle predstaviti i drugačije, sa svetle
tačke. On smatra da su sve religije jednako kompromitovane svojim
„sladunjavim iluzijama“, koje su zastarele usled napretka naučnog saznanja.
Onda kada je posebno dobro raspoložen, on govori o „začaranom krugu“
religioznog verovanja; ali ovo je krug iz koga je, oseća, prognan.
Malo nas je ikada bilo u takvom stanju prezasićenosti, kada
je u srž prodro apsolutni nedostatak svakog ljudskog stremljenja. Univerzum je
samo slučajni spoj elementarnih čestica. Prolazna slika usred haosa. Što će se
završiti neizbežnim: ljudska rasa će isčeznuti. Druge vrste će se pojavljivati
i nestajati naizmenično. Nebesa su hladna i prazna, a njima kruže slaba svetla
poluugašenih zvezda. Koje će, takodje, nestati. Sve nestaje. A ljudski potezi
su isto tako slučajni i besmisleni kao i kretanja elementarnih čestica. Dobro,
zlo, moralnost, fina osećanja? Čista „viktorijanska fikcija“. Postoji samo
egoizam. Hladan, čist i zapanjujući.
Lavkraft je veoma svestan obeshrabrujuće prirode ovih
zaključaka. Ovo je napisao 1918: „Sav racionalizam teži da umanji vrednost i
pomrači važnost života i da pomuti celokupnu ljudsku sreću. U nekim slučajevima
istina može dovesti do samoubistva, ili bar izazvati gotovo samoubilačku
depresiju.“
Njegova ateistička i materijalistička ubedjenja neće se ni
malo promeniti. Ona će se ponavljati iz pisma u pismo, sa skoro mazohističkim
užitkom.
Naravno, život nema smisla. Ali nema ni smrt. I to je jedna
od stvari koja ledi krv kada se otkrije Lavkraftov univerzum. Smrt njegovih
junaka nema smisla Ona ne donosi olakšanje. Ona ne dovodi do zaključka u priči,
nipošto. Bez milosti, HFL uništava svoje likove a da tome ne nagoveštava značaj
veći od kamadanja lutke. Ravnodušan prema njihovom jadnom dolaženju i
odlaženju, kosmički strah raste i dalje. On se širi i uobličava.
Veliki Ktulu se budi iz svoje usnulosti.
Šta je Veliki Ktulu? Raspored elektrona, kao što smo i mi.
Strah kod Lavkrafta je striktno materijalistička. Ali je vrlo moguće, zbog
slobodnih uticaja kosmičkih sila, da Veliki Ktulu na raspolaganju ima silu i
snagu delanja znatno nadmoćnije od naših. Što a priori nije naročito
ohrabrujuće.
Sa svojih putovanja u neznane svetove nepoznatog Lavkraft
nikada ne donosi nijednu dobru vest. Možda, potvrdjuje nam, postoji nešto
skriveno, što će se nekad moći uvideti, iza vela realnosti. Ali, uistinu, to je
nešto pokvareno.
Verovatno je moguće da izvan ograničenog delokruga naše
percepcije postoje drugi entiteti. Druga stvorenja, druge vrste, drugi koncepti
i druge inteligencije. Medju ovim entitetima moraju postojati neki sa znatno
superiornijom inteligencijom i znanjem. Ali ovo nije samim tim dobra vest. Šta
bismo pomislili kada bi ova stvorenja, tako drugačija od nas, ispoljila, na
neki način, sličnu moralnu prirodu? Ništa nam ne daje za pravo da
pretpostavimo nepoštovanje univerzalnih zakona egoizma i izopačenosti. Smešno
je zamisliti da bi nas ova bića čekala u nekom dalekom uglu kosmosa, prepuna
mudrosti i dobrodušnosti, da nas povedu prema nekoj zajedničkoj harmoniji. Da
bismo zamislili kako bi postupala s nama kada bismo stupili u kontakt, bolje je
da se prisetimo toga kako mi postupamo sa „inferiornim inteligencijama“,
zečevima i žabama, U najboljem razvoju dogadjaja, oni služe kao hrana;
često ih ubijamo jednostavno iz zadovoljstva. Ovo su, upozorava nas Lavkraft,
pravi modeli našeg budućeg odnosa sa „vanzemaljskim inteligencijama“. Možda će
neki naročito fini uzorci ljudske rase imati čast da završe na stolu za
seciranje; i toliko.
I, ponovo, ništa od ovoga nema ikakvog smisla. Za ljude s
kraja XX veka, ovaj kosmos lišen nade potpuno je naš svet. Ovaj bedni
univerzum, gde se strah širi u koncentričnim krugovima od neimenovanog
otkrivenja, ovaj univerzum gde je naša zamišljena sudbina
biti zdrobljen i prožderan, mi prepoznajemo kao naš mentalni univerzum.
A Lavkraftov uspeh je već sama naznaka onih koji hoće da uhvate ovo stanje
svesti u brzim i preciznim isečcima. Danas, kao nikada, možemo učiniti
ovu deklaraciju principa kojom započinje „Artur Džermin“: „Život je
ogavna stvar; a iz pozadine onoga što o njemu znamo vire demonske naznake
istine koje ga čine još hiljadu puta ogavnijim.“
Paradoksalno je, pored svega, to što mi volimo ovaj
univerzum, ma kako ogavan, više od naše realnosti. Po tome smo pravi čitaoci
koje je Lavkraft čekao. Njegove priče čitamo u isto tako obolelom duhu u kome
ih je on pisao. Sotona ili Niarlatotep, bez obzira – ne možemo da podnesemo još
jedan trenutak realizma. I neka se zna, Sotona je nekako potcenjen zbog
svoje prisnosti sa sramnim klupkom naših jednostavnih grehova. Mnogo bolji je
Niarlatotep, pakostan, neljudski, hladan kao led.
Lako možemo videti zašto čitanje Lavkrafta predstavlja
paradoksalnu utehu za izgubljene duše ovoga sveta. Možemo, u stvari, to
preporučiti svima onima koji su, iz ovog ili onog razloga, počeli da osećaju
pravu odvatnost prema životu u svim njegovim oblicima. Šok za sitem
koji izaziva prvo čitanje je, u nekim slučajevima, ogroman. Neko se smeška,
pevuši melodiju iz operete. Nečiji život, ipak, biva zauvek izmenjen.
Nakon što je Žak Beržije uveo ovaj virus u Francusku,
njegova čitalačka publika se znatno proširila. Kao i mnogi zaraženi, otkrio sam
HFL-a kad sam imao sedam godina, preko „prijatelja“. Kakav šok! Nisam znao da
književnost može tako da deluje. I još važnije, još uvke nisam sasvim siguran.
Ima nečega ne baš literarnog kod Lavkrafta. Da bismo se u to uverili,
treba uzeti u obzir da je dobrih petnaestak pisaca (uključujući Franka Belknapa
Longa, Roberta Bloha, Lin Karter, Freda Čapela, Augusta Derleta, Donalda
Vandreija) posvetilo čitave ili delove svojih opusa razvoju i obogaćivanju
mitova koje je stvorio HFL. I to ne diskretno, tajno, već potpuno otvoreno.
Povezanost je čak sistematično utvrdjena time što su koristili iste reči,
koje imaju odredjeni magični dah (divlja brda istočno od Arkhama, Miskatonik
univerzitet, Irem, grad hiljadu stubova… R’lieh, Sarnat, Dagon, Niarlatotep… i
iznad svega, neimenovani, bogohulni Nekronomikon, čije se ime mora
izgovarati prigušeno). la! la! Shub-niggurath! Koza sa hiljadu mladih! U
razdoblju koje ceni originalnost kao vrhovnu umetničku veličinu, ima nečeg
začudjujućeg u tome. Naime, da citiramo Frensisa Lakasina, ništa slično nije
zabeleženo od Homera i epskih pesama srednjeg veka. Ovde imamo, zato moramo
priznati, „tvorca mitova“.
Ritualna književnost
Stvoriti popularan mit znači stvoriti ritual koji citalac
iščekuje s nestrpljenjem, koji otkriva iznova svaki put s većim zadovoljstvom,
zaveden novim ponavljanjem u nešto drugačijoj formi, koji se svaki put iskusi
kao veća dubina.
Kada se ovako posmatraju, stvari izgledaju skoro
jednostavne. A ipak, takvi uspesi su retki u književnoj istoriji. Nije nipošto
lako stvoriti u stvarnosti novu religiju.
Da bi se razumelo o čemu se radi, mora se uvideti snaga
razočaranja koje je prevladalo Engleskom kada je umro Šerlok Holms. Konan Dojl
nije imao izbora: bio je primoran da oživi svog junaka. Kada je, poražen
sopstvenom smrću, autor položio oružje, osećanje rezignirane tuge pronelo se
svetom. Ljudi su se morali zadovoljiti sa pedesetak postojećih priča o Šerloku
Holmsu, ponovo ih neumorno čitajući. Primajući sa mirnim osmehom neminovne (i
retko zabavne) parodije, zadržavajući u srcu san o nemogućem produženju
centralne srži, stvarnog srca mita. Recimo, da se u jednom starom indijskom
vojnom sanduku tajanstveno otkriju neke nepoznate priče o Šerloku Holmsu…
Lavkraft, koji se divio Konanu Dojlu, uspeo je da stvori mit
isto toliko popularan, isto toliko živopisan i neodoljiv. Ovoj dvojici
zajednički je bio, moglo se reći, izvanredan talenat za pripovedanje.
Naravno. Ali ovde se radi o nečem drugom. Ni Aleksandar Dima niti Žil Vern nisu
bili osrednji pripovedači. Ali ništa u njihovim delima nije ni blizu stamenog
velikog detektiva iz ulice Bejker. Naravno, središte priče o Šerloku Holmsu je
jedan lik, dok se kod Lavkrafta ne susrećemo samo s jednim pravim predstavnikom
ljudskog roda. Zasigurno, ovo je važna razlika, vrlo važna; ali ne i suštinska.
Mogla bi se porediti s razlikom izmedju teističkih i ateističkih religija.
Istinsku fundamentalnu osobinu koju dele, onu koju s pravom možemo
nazvati religioznom, teško je definisati – čak i kada joj se pristupi
direktno.
Možemo primetiti i drugu manju razliku – nevažnu za
književnu istoriju, za tragediju pojedinca – to što je Konan Dojl shvatio
činjenicu da je bio u procesu stvaranja jednog suštinskog mita. Lavkraft nije.
U trenutku svoje smrti, imao je jasan utisak da će njegova tvorevina umreti s
njim.
Ipak, već je tada imao svoje učenike. Ali ih nije smatrao
važnima. Dopisivao se s mladim piscima (Blohom, Belknapom Longom…) ali ih nije preterano
savetovao da podju istim putem kao on. Nikada nije zauzimao poziciju učitelja
ili uzora. Njihove prve pokušaje primao je s primernom taktičnošću i
smirenošću. Bio im je iskren prijatelj, učtiv, obziran i prijatan; nikada
intelektualni mentor.
Lavkraft se celog života ophodio kao pravi gospodin: nije
mogao da propusti da odgovori na pismo, bio je nevoljan da proganja dužnike
kada mu nije bilo plaćeno priredjivanje tudjih tekstova, i sistematski je
potcenjivao svoj doprinos novodošlima koji, bez njega, ne bi ugledali svetlo
dana.
Naravno, voleo je da bude pisac. Ali ne po svaku cenu.
Godine 1925, u trenutku očaja zabeležio je: „Skoro da sam odlučio da više ne
pišem, već samo da sanjarim, kada se rešim, a da se ne spuštam na nivo da
zapisujem svoje snove za svinjsku publiku. Zaključio sam da književnost nije
zgodno zanimanje za gospodina; i da se pisanje nikada neće smatrati elegantnom
umetnošću, kojoj se možeš isključivo posvetiti bez premišljanja.“
Na sreću, nastavio je, a njegove najbolje priče napisane su
posle ovog pisma. Ali, do kraja je ostao, pre svega, „fini stari gospodin,
rodjen u Providensu, Roud Ajlend“. I nikada baš nikada, profesionalni pisac.
Pardoksalno, Lavkraftov lik zadivljuje nas delimično zbog
toga što je njegov sistem vrednosti potpuno suprotan našem. U suštini rasista,
otvoreni reakcionar, on veliča puritansko potiskivanje i sasvim jasno smatra
odbojnim bilo koje „otvoreno ispoljavanje erotskog“. Odlučan u svom
protivljenju komercijalizaciji, on prezire novac, smatra da je demokratija
sušta budalaština, a napredak – varka. Reč „sloboda“, tako draga Amerikancima,
kod njega izaziva samo sumoran podsmeh.
Čitavog života imao je tipično aristokratski prezrivi stav
prema čovečanstvu u celini, ali i izrazitu zabrinutost za neke konkretne pojedince.
Ono u čemu se svi slažu jeste da su oni koji
su lično poznavali Lavkrafta osećali veliku tugu kada su saznali za
njegovu smrt. Robert Bloh, na primer, napisao je: „Da sam znao istinu o
njegovom zdravstvenom stanju, pohitao bih u Providens da ga vidim.“
August Derlet je svoj dalji život posvetio prikupljanju, uredjivanju i
posthumnom objavljivanju fragmenata svog izgubljenog druga.
A zahvaljujući Derletu i drugima (a najpre Derletu),
Lavkraftov opus je sada dostupan svetu. Danas nam se čini kao jedno impresivno
barokno zdanje, uzvišeno i s velikim bogatim stupovima, kao niz koncentričnih
krugova oko vrtloga strave i apsolutnih čudesa.
Holokaust
Dvadeseti vek će ostati upamćen kao zlatno doba epske i
fantastične književnosti, vreme kada se morbidna sumaglica mlitave avangarde
razišla. Već je utrla put R. E. Hauardu, Lavkraftu i Tolkinu. Tri radikalno
drugačija univerzuma. Tri stupa književnosti snovidjenja, koju je
kritika toliko omalovažavala koliko ju je publika volela. Ovo nije važno.
Kritika uvek na kraju priznaje svoje greške; ili, bolje rečeno, kritičari na
kraju umru i budu zamenjeni drugim. Stoga, posle trideset godina prezrive
tišine, „intelektualci“ su počeli da naginju Lavkraftu. Njihov zaključak je da
je ova ličnost imala zadivljujuću imaginaciju (što je neophodno, uostalom, da
se objasni njegov uspeh), ali da mu je stil jadan.
Ovo je površno. Ako je Lavkraftov stil jadan, moglo bi se
srećno zaključiti da stil, u književnosti, nema ni najmanje važnosti; i preći
na druge stvari.
Ovaj glupi pogled na svet je ipak razumljiv. Mora se reći da
HFL nije imao nimalo udela u tom elegantnom, suptilnom, minimalističkom i
suzdržanom stilu pisanja koji danas dobija sva priznanja. Ovde ću dati, primera
radi, odeljak iz priče „Ispod piramida“: „Sagledavao sam stravičnu i štetnu
drevnost Egipta, njegovu odvajkada postojeću jezovitu vezu s grobovima i
hramovima mrtvih. Video sam fantastične povorke sveštenika s glavama bivola,
sokola i ibisa; avetinjske povorke što nezadrživo naviru podzemnim lavirintima
izmedju džinovskih propileja, pored kojih je čovek bio manji od muve, nudeći
bezimene žrtve nezamislivim bogovima. Kameni kolosi marširali su u beskrajnoj
noći, vukući krda iskeženih sfingi s ljudskim licima prema obalama beskrajnih
ustajalih reka katrana. A iza svega toga ugledah neizrecivu opakost pradavnog
prizivanja umrlih duša, crnih i bezobličnih, koje su me pohlepno tražile u tami
da bi ugušile nekog ko se usudio da ih oponaša.“
Ovakvi komadi izrazito bombastičnog stila očigledno su kamen
spoticanja za svakog učenog čitaoca; ali mora se jednako istaći da su ovi
ekstremni pasusi bez sumnje oni koje pravi amateri vole više od
svega. U ovom registru niko nije bio ravan Lavkraftu. Može se kopirati način na
koji koristi matematičke koncepte, odredjuje topografiju svake scene drame;
može se oživeti njegova mitologija, njegov zamišljeni demonski rečnik; ali ne
može se nikada zamisliti podražavanje onih pasusa gde on gubi svu stilsku
rezervu, gde se pridevi i prilozi gomilaju do tačke iscrpljenosti, gde on pušta
na volju povicima čistog delirijuma, kao: „Ne! Nilski konji ne mogu imati
ljudske šake niti mogu nositi baklje!“ A ipak, ovo je prava svrha njegovog
dela. Moglo bi se reći da konstrukcije, često suptilne i razradjene njegovih
„velikih dela“, nemaju drugu svrhu osim da utiru put pasusima stilske
eksplozije. Kao noveli „Senka nad Insmutom“, gde se sreće halucinatorna
ispovest Zadoka Alena, poluludog devedesetogodišnjeg alkoholičara: „Heh, heh,
heh, heh! Je l’ sad počinješ da s’vataš? Možda bi ‘teo da si bio k’o ja u oni
dani, kad sam noću vidjao morski stvarovi iz kupolu na vr’ moje kuće. O, mogu
ti kažem da klinčadija ima velike uši, i meni ništa nije promaklo što se
pričalo od Kap’tana Obeda i njegovi sledbenici na Greben. Heh, heh, heh. Ili,
recimo, šta kažeš na to kad sam uz’o dvogled od oca i iz kupolu video greben
gusto načičkan s oblici koji su smesta zaronili čim se mesec podig’o? Obed i
njegovi ljudi bili su u čamac, al’ ovi stvarovi su zaronili s druge strane, u
dubine, i više nisu izronili… Da l’ bi vol’o da si klinac, sam u kupolu na
krov, i da posmatraš figure koje nisu ljucke figure? A?… Heh, heh, heh?“
Lavkraftova suprotstavljenost predstavnicima dobrog ukusa je
više nego pitanje detalja. HFL bi verovatno smatrao da je priča loša da nije
bio u stanju, bar jednom u toku pisanja, da prevrši sve mere. Ovo on
potvrdjuje a contrario u proceni kolege: „Henri Džejms je možda
previše rasplinut, previše blag i previše sviknut na suptilnosti jezika kao bi
na pravi način došao do sirove i razorne strave.“
Još je značajnija činjenica da je Lavkraft celog života bio
uzoran diskretan gospodin, uzdržan i učen. Uopšteno nije bio čovek koji bi
govorio o užasima, ili koji bi pomahnitao u javnosti. Niko ga nikada nije video
ljutitog; nije plakao, niti se glasno smejao. Život sveden na minimum, iz kojeg
su sve vitalne snage prenete na pisanje i snove. Život za uzor.
Autobiografija
Hauard Filips Lavkraft je primer svima onima koji žele da nauče da
promaše u životu, a ipak, možda, uspeju u radu. Mada, što se tiče ovog
poslednjeg, uspeh nije zagarantovan. Vodeći politiku potpunog
neučestvovanja u stvarnosti, rizikujete da utonete u duboku apatiju, i
da ne budete u stanju da pišete; a to je ono što je usporavalo njegov
napredak, mnogo puta. Samoubistvo je druga opasnost s kojom se morate
izboriti; zato je Lavkraft uvek na dohvat ruke godinama držao bočicu
cijanida. Mogla se pokazati vrlo korisnom, zavisno od toga da li bi se
mogao izvući ili ne bi. On se izvukao, ali ne bez poteškoća.
Mišel Uelbek
Protiv sveta, protiv života (Michel Houellebecq)
Prevela sa negleskog: Violeta Stojičić