Vojislav Voki Erceg rođen je u Banjaluci 1986. godine. Objavio je zbirku pripovijedaka “Senka” (Književna omladina Srbije, Beograd, Biblioner, Banjaluka, 2011). Autor je kratkometražnog, dokumentarno-eksperimentalnog filma “Priča u tri slike”. Apsolvent je Filmske i TV režije na Akademiji umjetnosti u Banjaluci u klasi prof. Predraga Velinovića. Živi i stvara u Banjaluci.
Trenutno radi na filmu “Božji ljudi”, koji je zbog teme privukao pažnju javnosti, a zbog nedostatka sredstava da završi film, sa saradnicima je pokrenuo i kampanju za prikupljanje sredstava na Crowdfunding-u. Sa njim smo za porta BUKA razgovarali o filmu, književnosti i drugim temama.
Možeš li mi reći nešto više o filmu na kojem radiš?
Radi se zapravo o jednoj godini mog života (mislim da se Duško Stanivuk i ostatak ekipe – ipak – uspeo sačuvati) koja me, čini mi se da moram da upotrebim tu reč, “žvaće”. Baveći se ovim filmom, dakle filmom o bosanskom pesniku, shizofreničaru i oceubici, nadvio sam se nad jedan egzistencijalni, metafizički ambis. To je film koji ostavlja gorak ukus u ustima. Duško i ja osetili smo tu gorčinu, dakle, prvi.
Obzirom da je tema filma “nesvakidašnja”, jeste li imali nekih problema prilikom snimanja?
Nakon “sklapanja” – draža mi je ta reč trenutno nego montaža – ja, kao tobožnji autor, ostao sam duboko poražen, gotovo ponižen, podvlačim: na način metafizički; otud i naslov Božji ljudi, uprkos, velim, činjenici što sam svestan da se film bliži kraju. Tema ima nešto od senzacionalizma na način starinski, u smislu izbora teme: nemotivirano ubojstvo, shizofrenija, pesništvo… Čitah u to vreme, po ko zna koji put, In Cold Blood Trumana Kapotea, može biti da to beše jedan od poticaja.
Nesvakidašnje u tom filmu, budući da je “dokumentarni”, jeste nešto što smo shvatili od prve verzije filma, koja je trajala, verovali ili ne, oko dva sata; a to je semantički oktopus, značenjska hobotnica – film ne trpi, naročito dokumentarni, ono što bi možda bilo zanimljivo u beletri, fikcijskoj ili ne-fikcijskoj. Uzmite, na primer, pisanu verziju filma – scenarij koji je nastao tokom montiranja prve ruke – i pogledajte film. Svest će prepoznati dve različite stvari.
Što se tiče “problema” na snimanju, osim poteškoća koje nosi sam proces rada… hajde da se zaustavim ovde, jer žurim da dodam da su susreti sa ljudima, da krenem redom: iz Velike Kladuše, Bihaća, Sarajeva, Novog Sada, Beograda, za mene bili – u čitavom ovom lavirintu nezadovoljstava – vrlo intenzivni, vrlo prijatni.
Zbog čega si se odlučio da pokreneš kampanju na Crowdfunding-u?
Zbog novca. Kampanju, naravno, nisam pokrenuo sam, pokrenuli smo je Stanislava Ninković – Staška, Duško Stanivuk, Danijel Šnjegota i ja, sa podrškom Blanke i Daza Franks iz Velike Britanije. Da ponovim još jednom odgovor, dakle, zbog novca.
Koliko je, prema tvom mišljenju i iskustvu, mladim autorima teško snimiti film u BiH i RS?
Mladi autori, ako žele da se bave svojim takozvanim pozivom, nemaju druge nego da se prepuste sveopštoj mahnitosti i gluposti “tržišta”: idiotizmu televizijskih reklama, maloumnosti televizijskih emisija poput “extreme-makeover” rijalitija i naravno niza drugih rijalitija, skurilnosti političke svakodnevice, rečju, jednoj pornografskoj anemiji koja se, a tako je mislim oduvek, konzumira preko para masnih kobasica i bočice koka-kole, tek da se uzmakne ličnoj i opštoj anksioznosti itd. Moj stav je radikalan kad je TV u pitanju, a nije li Niče taj koji je rekao da je sve što je radikalno zapravo istinito? Eto, možda je jedan redak iz Ničea vredniji, nego niz sati potrošenih pred TV-om. Velim, možda.
Kažeš da je na tebe uticao Verner Hercog. Reci nam nešto više o tome?
Naročito kada su Božji ljudi u pitanju, npr. Grizzly man, odnosno, Lessons from Darkness, odnosno Death for five voices itd. Ma koliko to čudno zvučalo. Zavirite u bilo koju enciklopediju filma i primetićete da se Lekcije “gledaju” kao ne-fikcijski, eksperimentalni film, dok je tobož Fatamorgana dokumentarni film. Ta dva filma, na jednom su te istom po-etičkom tragu i oba su, napominjem, dokumentarna i oba su donekle eksperimentalna. Međutim, Lekcije nose u sobi jedan radikalan politički stav, prema tome, Lekcije su opasne, dakle, to je “fiction movie”.
Na koji način se u tvom radu spajaju književnost i film?
Ja sam upisao Filmsku i TV režiju ne bih li bolje pisao. Ne kažem da nisam voleo film, štaviše…još u to vreme, Godar, Trifo, ne znam kad je Teo Angelopulos dobio nagradu u Kanu….To moje sazrevanje pisanje-film, napominjem, nema veze sa Akademijom koja je, što se mene tiče, bila i ostala produkcija intelektualnog dna. Ipak, moram da pomenem imena dva profesora, to su Predrag Velinović i Predrag Solomun koji daju toj Akademiji bar malo dostojanstva. Tu je, uz Velinovića, i Saša Hajduković, čija je požrtvovanost, kada su studenti u pitanju, zaista iznimna.
Priča Mirka Kovača Ruže za Nives Koen koja je, delom, priča o pravljenju jednog filma, koji nikada neće biti ostvaren, ima jednu za mene suštinsku rečenicu, rečenicu koja se odnosi na vaše pitanje: Za vreme snimanja tog filma nisam napisao ni retka proze; mislio sam da se književnom radu nikada više neću vratiti. Ne citiram. Parafraziram.
Imaš li neke uzore u svom radu?
Mislim da je o tome dovoljno rečeno. Često sanjam Kiša, međutim.
Budući da je kampanja koju si pokrenuo, čini se, u potpunosti namijenjena inostranim donatorima, kako je moguće donirati iz BiH?
Odlično pitanje. Kampanja je namenjena pojedincima koji žele da postanu deo jedne “priče pravljenja filma”, a svi oni koji doniraju biće, naravno, “nagrađeni”. Naše statistike pokazuju da zasad najviše “fundera” dolazi iz USA, UK i BiH. U svakom slučaju, mi pripremamo jedan “event” (Dan D – Dan donacije), za sve one koji nisu u mogućnosti da plaćaju putem interneta, a žele da nam pomognu. Dakle, neophodno je pratiti http://igg.me/at/gpdoc (stranica putem koje je mogućno donirati) i FB stranica (http://www.facebook.com/godspeoplemovie). Zahvaljujući Avalon.ba Hostingu i Grafit Dizajnu, omogućena nam je i web stranica na adresi: www.benjaminmovie.com. Moram da napomenem da mi je veoma žao što se naša kampanja odvija u vreme dok je stanovništvu BiH i Srbije jeka poplava još uvek u ušima.
Razgovarala Maja Isović