Vukosava Crnjanski je osnivačica i direktorka NVO CRTA iz
Beograda, čiji se rad fokusira na uspostavljanje inovativnih i praktičnih
mehanizama i alata za angažovanje građana u zastupanju za otvorenu, odgovornu i
demokratsku vlast u Srbiji. Više od 20 godina angažovana je kao građanska
aktivistkinja u političkom životu Srbije. Ima široko znanje, razumijevanje i stručnost
u podsticanju demokratizacije društva koje je stekla kroz uspješno vođenje i
upravljanje Crtinim inicijativama javnog zastupanja usredsređenim na
posmatranje izbora, provjeru činjenica i novinarstvo o odgovornosti, kao i
nadzor i zalaganje za institucionalnu odgovornost i otvorenost. Njen doprinos demokratiji i inovacijama
prepoznat je i međunarodno. Nagrađena je Nacionalnim ordenom za zasluge
Republike Francuske i demokratskom nagradom V. Averell Harriman koju dodjeljuje
Nacionalni demokratski institut iz Vašingtona. Pod njenim rukovodstvom, CRTA je
dobila globalnu OEBS-ovu nagradu Branitelji demokratije.
U razgovoru za BUKA magazin Crnjanski kaže da je dominantna politička snaga u Srbiji
takva da ne traži sagovornike i saradnike nego poslušnike i navijače.
“Već godinama dokumentujemo
podrivanje demokratije i udaljavanje Srbije od savremenih standarda vladavine
prava. Svedočimo partijskom zarobljavanju države, koncentraciji moći u rukama
pojedinca, odumiranju kontrolne funkcije parlamenta, jačanju propagandne
mašinerije nauštrb slobode medija… Kao organizacija koja se bavi posmatranjem
izbora, vidimo i koliko se iz izbornog ciklusa u ciklus urušava integritet
izbornog procesa i pogoršavaju uslovi za slobodne i poštene izbore, koji su
bazična vrednost i preduslov demokratskog poretka” – kaže Crnjanski u razgovoru
za BUKA magazin.
Kakvu budućnost društvenog
organizovanja nagovještava protest “Srbija protiv nasilja”?
“Vikend revolucije”. Pod tim naslovom
je Svetlana Slapšak na Peščaniku objavila izvrstan tekst u kojem prepoznaje
sličnosti aktuelnih građanskih protesta u Srbiji s nekim od skorašnjih pobuna u
svetu i zaključuje da se “demonstranti odriču revolucionarne brzine i sprovode
protest kao svakodnevicu”. Tekst se završava izuzetno nadahnjujućom rečenicom:
“Već samo od redovnosti se diktatorima zacrvene uši.”
Građani Srbije treba da budu ponosni
na istrajnost koju pokazuju u protestima “Srbija protiv nasilja” i kojom
poništavaju sposobnost režima da javnost drži u svojevrsnoj amneziji, usled
koje se svi skandali i problemi prebrzo zaboravljaju, a normalizuje potpuno
odstustvo odgovornosti vlasti i institucija za bilo šta što (ne) čine.
Jesu li protesti “Srbija protiv
nasilja” početak buđenja građanskog društva?
Očigledno je da su se građani
probudili, i to iz nečega što bih nazvala indukovanom komom. Građani su
godinama sistematski gurani u pasivnost i apatiju, nametano im je da ne treba
da se “bave politikom” jer su “ionako svi isti” i “ništa ne može da se promeni”.
Kada je nasilje na nezamisliv način eksplodiralo u maju, ljudima je prekipelo i
na površinu su isplivale sve natoležene frustracije zbog nasilja koje trpimo od
institucija, medija, političkih i finansijskih moćnika, kriminalnih struktura…
Građani su shvatili da nasilje nije incident, nekakva greška u sistemu, nego
modus operandi sistema.
Impresivna
je zrelost koju su pobunjeni građani pokazali odolevajući ideološkim
(nacionalističkim) zamkama koje su režim i režimski sateliti postavljali pred
proteste, uključujući i tezu da se protestima ugrožava bezbednost Srba na
Kosovu.
Šta pokazuju istraživanja koje je
radila CRTA, smanjuje li se procenat neopredjeljenih prema protestima?
Pokazuju
da polovina punoletne populacije Srbije podržava proteste protiv nasilja, a da
je više od trećine građana već učestvovalo ili bi volelo da učestvuje u nekom
od protestnih marševa. Prilično ujednačeno podrška protestima dolazi iz svih
delova zemlje i iz različitih slojeva društva. Čak i među građanima kojima su
bliže stranke na vlasti, svaki peti ispitanik podržava neke od zahteva
protesta.
Šta je konkretno značilo
zaustavljanje rada Anketnog odbora u Narodnoj skupštini Republike Srbije?
Rad
Anketnog odbora je onemogućen kako bi se vlast sakrila od odgovornosti i kako
se ne bi dovela u situaciju da se pred najširom javnošću na proveru stavi njen
stav da “sistem nije zakazao”. Propuštena je prilika da se u institucionalnom
okviru razgovara o problemima u društvu i nedostacima u sistemu kojima se
podstiče bujanje nasilja i onemogućava njegovo sprečavanje. Najvažniji
društveni interesi podređeni su sitnoj partijskoj računici. Time je još jednom
potvrđeno da ne smemo da se povučemo sa ulica kad već dijalog u institucijama,
pa i u onoj fundamentalnoj – parlamentu, nije moguć.
Pružaju li aktuelna
društveno-politička zbivanja mogućnosti organizacijama civilnog društva da
zagovaraju legislative i utiču na rad izvršne i zakonodavne vlasti?
Ova
vlast je alergična na pluralizam. Ona ga suzbija i u parlamentu gde većina na
sve načine pokušava da utiša višeglasje i pretvori najviše predstavničko i
zakonodavno telo u tribinu za podršku izvršnoj vlasti i, pre svega, predsedniku
države. Teško, dakle, da može biti istinske otvorenosti za saradnju s civilnim
sektorom, koja ne bi bila čisto deklarativna i, zapravo, dekorativna.
Dominantna politička snaga je takva da ne traži sagovornike i saradnike nego
poslušnike i navijače. Zato je za organizacije civilnog društva presudan rad s
građanima, odnosno mobilizacija građana
kako bi se konstantno pojačavao pritisak na režim.
Da li tu borbu može da preuzme
opozicija, s obzirom na ideološke razlike među političkim strankama?
Bez političkih partija nema
parlamentarne demokratije, ni istinskog političkog pluralizma. Zbog toga
autoritarni režim ulaže ogromne propagandne napore da građanima ogadi politiku
i da pripadnost partiji (bilo kojoj sem onoj jednoj) prikaže gotovo pa kao moralnu
devijaciju. Imam utisak da su građanski protesti doprineli i tome da se najzad
jasnije ocrtaju konture autentično demokratske i proevropske opozicije kao
jedine stvarne protivteže Vučiću. Na toj opoziciji je sada da nađe način kako
da iskoristi probuđenu energiju građana, odnosno da razvije motivišuće i
kredibilne politike kojima će tu energiju da pretoči u dobar izborni rezultat.
Imaju li građanke i građani Srbije
moć da utiču na pristup političkim, društvenim i ekonomskim procesima koje
predvodi aktuelna vladajuća koalicija?
Mi
u Crti smo jako ponosni na program “Građani imaju moć” koji već dugi niz
godina razvijamo i u okviru kojeg sarađujemo s ogromnim brojem formalnih i
neformalnih grupa građana koje se “na lokalu” bore za javni interes. Mnogo
malih, pa i ne tako malih pobeda već je ostvareno tim inicijativama za zaštitu
životne sredine, javnog prostora, borbu protiv korupcije, investitorskog
urbanizma itd. To potvrđuje da smo u pravu kada kažemo da građani imaju moć
uvek kada se aktiviraju, udruže, organizuju i upute u prava koje im zakoni garantuju.
Možemo reći da protesti protiv nasilja taj vid borbe podižu na nacionalni nivo.
Šta govore analize važnih političkih,
društvenih i ekonomskih pitanja kada je riječ o tranziciji Srbije u demokratsko
društvo?
Već
godinama dokumentujemo podrivanje demokratije i udaljavanje Srbije od
savremenih standarda vladavine prava. Svedočimo partijskom zarobljavanju
države, koncentraciji moći u rukama pojedinca, odumiranju kontrolne funkcije
parlamenta, jačanju propagandne mašinerije nauštrb slobode medija… Kao
organizacija koja se bavi posmatranjem izbora, vidimo i koliko se iz izbornog
ciklusa u ciklus urušava integritet izbornog procesa i pogoršavaju uslovi za
slobodne i poštene izbore, koji su bazična vrednost i preduslov demokratskog
poretka. U takvim okolnostima u pitanje je dovedena i smenjivost vlasti, kao
osnovni princip demokratije.
Kako mediji u Srbiji izvještavaju o
stranim akterima i dihotomiji Istok-Zapad? Koja retorika dominira u novinarskom
diskursu, jeziku i odnosu prema stvarnosti?
U proteklih šest godina dominira
negativan ton u odnosu na Zapad, odnosno na EU, SAD i naročito NATO. S druge
strane, Rusija je najzastupljeniji globalni subjekt u izveštavanju srpskih
medija – od jula 2022. do kraja juna 2023. imala je više od 16.000 spominjanja
u najuticajnijim TV, štampanim i onlajn medijima i u većini njih je
predstavljena u pozitivnom tonu. Kina je nešto manje vidljiva u sadržajima
srpskih medija, ali dominantno u afirmativnom svetlu.
Negativne
emocije prema Zapadu najčešće su vezane za temu Kosova. Na kosovskom pitanju,
pak, Rusija dobija najviše naklonosti, ali i na temama energetike, ekonomije,
pa i rata u Ukrajini. Svaki peti medijski prilog koje je Crtin tim za
monitoring medija obeležio kao proruski sadrži i potencijalnu dezinformaciju
ili manipulaciju činjenicama.
Koliko medijske pažnje dobija geopolitička
pozicija Srbije u domaćim medijima? Da li toj medijskoj slici pripada odnos
prema putu u Evropsku uniju?
Srbija je prilično zagledana u
sopstveni pupak, pa su i podaci o kojima sam govorila u odgovoru na prethodno
pitanje uglavnom u vezi sa odnosom spoljnopolitičkih aktera prema “srpskim” temama.
Mediji bliski režimu, a to znači većina najuticajnijih medija, uglavnom
nekritički idu tragom vlasti, odnosno retorike Aleksandra Vučića, pa se i u
njima odslikavaju mnogobrojne kontradiktornosti i nedoslednosti. U istom danu
smo i čvrsto opredeljeni za evropsku budućnost, ali i zgroženi nad EU kao
pokroviteljem naših neprijatelja na Kosovu. Istovremeno imamo međunarodni ugled
veći nego ikad, ali smo i u situaciji da se naš predsednik bori sam protiv svih
za pravdu i međunarodno pravo. Šampioni smo u privlačenju stranih investicija,
ali nam i svi zavide na ekonomskim uspesima i pokušavaju da uspore naš rast. Od
EU želimo novac, ali ne i ocene o stanju naše demokratije i vladavine prava.