Za neke je to odlazak u Jerusalim, a za neke u Meku. Za neke odlazak
do sobe 3327 u Njujorker hotelu. Za neke je hodočašće poseta Stroberi
fildsu u njujorškom Central parku, prelazak zebre na Ebi roudu ili
odlazak do mančesterske Hacijende.
Za neke je to put u
Grejslend ili izlazak na grob na Per Lašezu. Za neke je to odlazak na
Bombonjeru, a za neke avantura na dalekom istoku Rusije zbog cvetanja
lotosa.
Nekima je hodočašće i odlazak do jedne kuće u gradiću Astorija u Oregonu.
Odlazak na Svetsko prvenstvo u Brazilu je za mnoge sličan čin, ali u
tom velikom fudbalskom ludilu se krije staza ka još jednom, malom
hodočašću – odlasku u Manaus.
U
stvarnom svetu Manaus je razvijeni grad koji se prostire na oko 11
hiljada kvadratnih kilometara, ima solidnih 1,6 miliona stanovnika,
važna je rečna luka, poznato turističko mesto i diči se čuvenom operom
Teatro Amazonas.
Međutim, grad na Rio Negru, desetak kilometara
od ušća u Rio Solimoes (kako lokalno stanovništvo zove deo Amazona
uzvodno od ušća, do granice sa Peruom), u umovima potencijalnih
hodočasnika oslikan je kao prašnjavo mestašce u srcu Amazonske prašume,
smešteno u stripske kvadrate.
Taj Manaus vеčno živi u
posleratnim pedesetim i dom je američkog veterana Drugog svetskog rata,
pilota i avanturiste Džeroma Džerija Drejka, glavnog lika legendarnog
Bonelijevog stripskog serijala “Mister No”.
Premijerno je izdat
u Italiji 1975. godine, a poslednja epizoda je izašla 2006. Na prostoru
bivše Jugoslavije izlazio je u okviru edicije “Lunov Magnus Strip”, a
zatim ga je na srpsku scenu vratio “Veseli četvrtak”. Osim u domovini i
ex-SFRJ, izuzetno je popularan i u Turskoj.
Mister No je u
stripskom svetu nešto kao šveps među gaziranim napicima, kao viski ili
pivo među alkoholnim, kao masline, potpuno gorka kafa ili kozji sir.
Nešto što zahteva da ipak malo porastete.
Kada
naivnost Kapetana Mikija, Bleka Stene ili Komandanta Marka postana
odbojna, kada je povremena ezoterija Zagora nedovoljna, a kada se otvara
prostor za nešto realnije od strica Martija ili Dilana Doga, dolazi
vreme za Mister Noa.
Džeri Drejk je na površini antiheroj,
kavgadžija. On psuje, pije, puši i zna da se pobije, a jedan je od
retkih stripskih junaka koji često izvuče deblji kraj. Ako ne to, onda
svakako dobru masnicu ispod oka.
Problematičan karakter, poroci
i niz “mana običnog čoveka” čine Mister Noa jednim od najrealnijih
likova iz Bonelijevog panteona. Taj paket, uz Drejkov imidž, predstavlja
idealnu podlogu za adolescentskog idola.
Za ljubitelje ovog
stripa osedeti nije tako strašno (čak je i poželjno), a iako niko nikada
neće isključivo nositi pilotsku kožnu jaknu, farmerke i čizme, to se
čini kao prilično razuman svakodnevni odevni izbor. (Slično kao što
je retko ko zaista kupio crni sako, crvenu košulju i “spenserice”, ma
koliko se nadao da će mu podela novih tablica dodeliti tri šestice i
neku dobru kombinaciju dva slova kada ih već nema dovoljno za DYD.)
Karakterna crta koja ga čini primamljivim ovdašnjoj publici jeste i
inat, koji je delom zaslužan za njegov nadimak. Mister Noom ga je prvi
nazvao japanski oficir Saiko, koji ga je mučio 1941. tokom rata.
Mučitelj je na svako pitanje dobijao isti odgovor – ne!
Ipak,
suštinu Mister Noa i njegovog magnetizma čini istinska herojska crta,
jasan, buntovnički sistem vrednosti i čvrst, mada katkad iskrivljen,
moralni kompas.
Mister No je heroj koji bi mogao da leži u svakom od nas, ranjivi heroj koji nije veštački ogoljen, rafiniran i zaslađen.
Ispod
Drejkove “kul” spoljašnjosti, koja uz zvuke sveprisutnog džeza služi za
avanture sa lepoticama, krije se zaštitnik slabijih, čovek spreman da
se žrtvuje, osoba sa jakim osećajem za pravdu, ali i neverovatnim
osećajem da bude na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.
Mister No
živi od pilotiranja svojim “pajperom” po Amazoniji, prevozeći ljude i
robu, koji u svakoj epizodi predstavljaju kartu za neku novu nevolju i
avanturu. To su uglavnom ljudi predstavljeni kao naivni Amerikanci ili
Evropljani, ali koji obično sa sobom nose mnogo više od običnog
prtljaga.
I sam avion je veoma važan deo ikonografije stripa,
kao i ritual njegovog paljenja – posle neuspešnog verglanja, sledi šut u
komandnu tablu, koji uz sočnu psovku konačno pokreće propeler.
Tu je i stripska uzrečica – “Sto mu gromova” (u Srbiji) ili u ostatku sveta “Judine mi krvi”.
Kada nije za komandama svoje letelice, Mister No vreme obično provodi u
baru kod Paola Adolfa u društvu svog najboljeg prijatelja, Nemca Ota
Krugera.
U Srbiji poznat isključivo kao Kruger, u ostatku sveta
uglavnom kao “Ese-Ese”, još jedan je lik koji “Mister Noa” čini
neobičnim.
Kruger se tokom Drugog svetskog rata borio na strani
nacista, ali ne svojom voljom. Iako nije zaista bio “esesovac” (bio je
deo afričkog korpusa), Brazilci su mu nadenuli taj nadimak.
Ljubav prema viskiju i kasasi, flertovanju, ženama i psovkama deli sa
Drejkom, koga često prati u avanturama i kafanskim tučama, kao i u borbi
protiv nepravde.
Međutim, kao mnogo toga u stripu, i Kruger ispod brojnih klišea krije nešto više.
Osim nekih karakteristika rezervisanih za “stripske pomoćnike”, Nemac
sa sobom donosi i jednu mračniju crtu, ne usamljenu u serijalu.
Drejkov prijatelj je daleko od nevinog vodonoše i naivnog stripskog
Sanča Panse, već služi i kao alat kojim se strip osvrće na strahote
nacističke Nemačke i Drugog svetskog rata i stavove jedne generacije o
svemu što je proživela.
Generacijska je i priča o dolasku
Mister Noa u Manaus. Ona predstavlja beg čoveka koga je oštetio rat.
Drejk od “normalnosti” i Njujorka beži što je dalje moguće, jer posle
svega što je proživeo, sebe više ne vidi u “američkom snu”.
Strip izdvaja i način na koji je oslikana Amazonija sa svim svojim
specifičnostima, običajima i lokalnim stanovništvom. Zasluge za
autentičnost idu samom Serđu Boneliju, koji je krajem šezdesetih
obilazio, kako je govorio, “jedno od poslednjih mesta za avanture na
našoj planeti”.
Iako je lik Mister Noa formirao prema jednom
stvarnom pilotu, “gringu” koga je upoznao u Meksiku, Boneli je priznao
da je u njega ugradio i veliki deo sebe.
“Kada sam pisao
Zagora, super sam se provodio pelješeći skladišta svoje mašte. Međutim,
za Mister Noa koristio iskustva sa svojih putovanja po Amazoniji iz dana
kada je Manaus bio daleko od onoga što je danas. Mister No je tako
postao mnogo sličniji meni, mojoj ličnosti, mojim ambicijama i našem
vremenu. To mi je omogućilo da ga koristim kao ventli za lične manije,
od džez muzike do fenomena kulta pedesetih”, rekao je pokojni Boneli.
Zbog svega toga, ako znate nekog ko deluje neobično srećno što je
nabavio karte baš za meč Honduras – Švajcarska, pogledajte da nema
odeljak za Mister Noa na svojoj polici.