Dr Ratko Božović, do nedavno redovni profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu (za predmete: Teorija kulture, Sociologija kulture, Javno mnjenje); dugogodišnji šef Katedre za novinarstvo i političku sociologiju; književnik i publicista.
Gimnaziju završio u Nikšiću, a Filozofski fakultet u Beogradu. Magistrirao 1967, a doktorirao 1971. godine. Uža specijalizacija: teorija i sociologija kulture, sociologija slobod- nog vremena i sociologija umetnosti. Držao predavanja i na redovnim i na poslediplomskim studijama. Bio je rukovo- dilac smera: Sociologija kulture i kulturna politika na poslediplomskim studijama Fakulteta političkih nauka. Bio je profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu (za predmet: Sociologija umetnosti), na Filološkom fakultetu u Beogradu na smeru Sociologija jezika i književnosti poslediplomskih studija (za predmet: Sociologija masovnih komunikacija) i na poslediplomskim studijama Arhitektonskog fakulteta u Beogradu (za predmet: Kultura urbanog vremena). Profesor je po pozivu na Filozofskom fakultetu u Nikšiću (za predmet: Sociologija kulture). Profesor je na Fakultetu političkih nauka u Podgorici (za predmete: Teorija kulture i Teorija medija). Bio je jugoslovenski dopisnik francuskog časopisa za svetsku politiku Democratie Nouvelle (Nova demokratija).
Autor je oko 300 naučnih radova, 150 stručnih radova, 15 naučnih projekata. Glavna su mu dela: Kultura slobodnog vremena (1971), Metamorfoze igre (1972), Iskušenja slobodnog vremena (1975), Nedoumice oko kulture (1978), Lavirinti kulture (1984), Pod znakom pitanja (1985), Kroz crveno (1989), Kult – ura (1990), Noćna mora (1990), Izveštaj iz ludnice (1993), Razbijeno ogledalo (1997), Putovanje u noć (1997), Nulta tačka (1997) i Sedmorica iz Stradije (1998), Uzaludna knjiga (1999), Bez maske (1999), Sedmo nebo (2000), Dnevnik 2000 (2000), Dominacija i otpor (2000), U traganju za dokolicom (2004), Ludosti uma (2006), Leksikon kulturologije (2006).
Boravio u Parizu 1972-1973. godine, a u Njujorku 1986, 1992. i 2006. godine.
* * *
ETNA: Decenijama ste bili profesor na univerzitetu. U čemu i koliko se razlikuju studenti s početka i sa kraja Vašeg profesorskog staža i je li profesorski poziv u stvari privilegovan, ostajući neprekidno među onima na kojima svet ostaje i koji, barem bi tako trebalo da bude, donose nove ideje?
Božović: Toliko dugo sam bio profesor da mi se ponekad čini da ne bih ništa drugo ni znao da radim, naročito ne s toliko pregalaštva. I ljubavi. I uverenja da je to moja misija. Čitav moj profesionalni život vezan je za univerzitet, za univerzitetsku karijeru. Posle završenog fakulteta samo sam dve godine radio u tada saveznoj Komisiji za kulturne veze s inostranstvom. To je bila “predigra” za moju diplomatsku karijeru, za koju nisam imao baš nikakvog afiniteta. Tako sam, srećom, decenijama bio aktivni pripadnik akademske četvrti. U njoj sam uredno savladao sva zvanja i potrebna znanja.
Menjao sam se baš kao i moji studenti. Blizina je učinila svoje. Na početku karijere gotovo je bilo nezamislivo da student izađe kod mene na ispit, a da nije pored udžbenika, u kome su bile sadržane osnovne kategorije predmeta, pročitao i desetak knjiga kao užu literaturu. Na literaturi sam posebno insistirao jer mi je bilo važno da prepoznam kritičku dimenziju recepcije.
Čini mi se da se manje-više održavao standard studiranja sve do onog ponižavajućeg Zakona o univerzitetu, kad je vlast zatražila da joj profesori potpišu lojalnost. Bili su im dojadili studentski protesti, pa je zbog toga trebalo kazniti profesore. Vlast nije verovala u spontanost bunta studenata. Spadao sam u jedan posto ovdašnjih nastavnika koji nije mogao da potpiše lojalnost vlasti. Tada sam otišao s beogradskog Fakulteta političkih nauka, a onda su me kolege nagovorile da se, posle dvehiljadite, makar simbolično vratim na fakultet, ali to je za mene u psihološkom smisu bila završena priča. A kad sam utvrdio da se i preko mobilnog i bubica polažu ispiti, bilo mi je jasno da nije bilo smisla vraćati se. Na mom matičnom fakultetu sada predajem na poslediplomskim iz teorije kulture o fenomenima modernog sveta, a na Fakultetu političkih nauka u Podgorici držim predavanja iz predmeta Teorija kulture i Sociologije masovnih komunikacija. Opet sam u kontaktu sa studentima i mlađanim i onim koji su se uputili naučnom istraživanju. Meni nije poznata ni prestižnija ni elitnija profesija od ove koju upražnjavam decenijama. Biti sa mladim svetom velika je energetska i egzistencijalna prednost. To je za mene značilo neprestano napredovati u saznanjima i biti slobodan čovek.
ETNA: Kao sociolog kulture bili ste prilično eksponirana medijska ličnost i uticali na formiranje javnog mnjenja. Koliko i da li ste, kao profesor koji je svoje znanje prenosio budućim medijskim ličnostima, zadovoljni ili razočarani “praksom”? Jesu li krive samo okolnosti zbog ovakvog stanja u medijima, gde se utrkuju polupismeni novinari, voditelji sa govornom manom i prejakim egom da sagovorniku dozvole da dođe do reči?
Božović: Mnogo je mojih studenata u medijima. Često sam na javnoj sceni prisutan zahvaljujući njima. Uvek se obradujem kad vidim da su prisutni kao istinski profesionalci i kao moralne ličnosti.
Bilo je i drugačijih suočavanja. U vreme ekstremne krize kad smo imali državnu televiziju kao “fontanu želja” učestvovao sam u jednoj raspravi na Kolarčevom univerzitetu, a moj student je trebalo da o tome izveštava. U izveštaju nije bilo mene, kao da nisam ni bio jedan od učesnika u raspri. Čak su uspeli da me ne bude ni na snimku. Meni je bilo žao što je to učinio sebi moj nesrećni student. Vidim da se i dalje nalazi u novinarskoj profesiji.
Medijsku sferu ne možemo ovde prepoznati kao osnovu kritičke javnosti. Najveći deo naših medija i dalje opstaje u polju zavisnosti, što od centara političke moći, što od tajkuna, što od tajnih službi. U stvari, nema potpuno slobodnih i autonomnih medija. Zato je takvim medijima primeren novinar koji se dobro uklapa u novonastalu situaciju. To su žalosne činjenice jer takvi novinari nisu spremni da brane vrednosti i da grade modernu skalu vrednosti. Pored toga, što su često nedovoljno pripremljeni za kultivisanu komunikaciju, mislim da je veliki nesporazum – sa kritičkom javnošću i sa političkom racionalnošću i sa moralnim minimumom – to što dovode za sabesednike kršitelje ljudskih prava koji su morali biti lustrirani da je bilo političke volje i da se nisu i održavale stare arkanske matrice. Medijske neznalice pružaju im priliku da “operu” svoje prljave biografije.
ETNA: Posebno je bolna tačka kultura međusobnog ophođenja, koja nam se srozala više od stvaralaštva, jer ono, po prirodi stvari, zavisi od manjeg broja talentovanih i obrazovanih pojedinaca, kakvih srećom imamo. Kako uticati na kulturu svakodnevnog življenja, na podizanje civilizacijskog nivoa življenja?
Božović: Nema ništa od kulture ophođenja u zajednici u kojoj je najprisutnija mržnja kao antropološka greška i defekt osećajnosti. Mrzitelji se poistovećuju sa svojom mržnjom. Bez te apsurdne strasti, oni i ne postoje. Drugi i drugačiji doživljava se kao neprijatelj i tuđinac. Od davnina, ovde su čitave generacije više edukovane za mržnju, nego za ljubav. Jednodušnost u mržnji neminovno prate destrukcija i zločin. Što je najgore, mržnja nije prisutna samo u političkoj sferi već u celini društvenog svakodnevlja. Ovde su najprisutnije sve forme ekstremizma, a one su nespojive sa kulturom i tolerancijom. Naš surovi i nerazumni mentalitet kamen je spoticanja na putu do civilnog društva. Zatvoreno društvo je suštinski suprostavljeno civilnim oblicima života. Kad umna kultura postane determinanta celokupnog života a ne iracionalna politika, kad se umakne materijalnom siromaštvu i moralnom sunovratu, tek tada se stvaraju istinske pretpostavke za civilno društvo i civilizovano svakodnevlje.
ETNA: Sistem vrednosti je pitanje koje je upleteno u sve sfere života. Stoga je ono nezaobilazno u razgovoru sa jednim glasovitim sociologom kulture. Jasno je da ga nemamo, tačnije, prilično je naglavačke postavljen. Kako ga uspostaviti brže, primerenije našem duhu i savremenim tokovima u svetu?
Božović: Politika ovde nije doživela strukturalne promene i pored toga što su one bile neodložne. Bez kulture suštinske promene su neostvarljive. To znači da posebno mesto u uspostavljanju demokratije zauzima prisustvo kulture, civilnog društva, slobodne i kritičke javnosti. Nevolja je što preovlađuje parohijalna, strančarska i autokratska politička kultura.
Neophodna je danas demokratska politička kultura – kultura tolerancije, kultura dijaloga, kultura kompromisa. To je ono što nemamo, a što je neophodno.
ETNA: Izjavili ste da ste počeli pisati da biste spasili dušu. I govorili ste iz istog razloga. U godinama ostrašćenosti i čuda, početkom devedesetih u emisiji IZVESNA PITANJA urednika i voditelja pesnikinje Duške Vrhovac Pantović, koja je nastojala da se i na RTS čuje glas razuma, Vi ste bili jedini gost koji je imao tu čast da mu budu posvećena dva termina, a naslovi su bili: RASKRŠĆE ILI VAKUUKM (25. decembar 1990.) i PODIGNITE MORAL NARODU (1. januara 1992.). Bili su to razgovori o našem vremenu tada i o našim ljudima tada. Posle 15 godina čini se da su obe teme podjednako aktuelne. I dalje smo i na raskršću i u vakuumu, a moral je na veoma niskim granama…
Božović: Naša tranzicija može se i dalje označiti kao stanje vakuuma i kao raskršće na kome se i predugo zadržavamo umesto da krenemo glavnim drumom, jednostavno da krenemo, da ne ostajemo na istom mestu i na istom ostojanju. U jednoj knjizi, koju sam napisao devedesetih godina prošlog veka to sam označio kao nulta tačka. Nulta tačka, baš tako. Jedni su smatrali da sam optimista, a drugi da sam pesimista. Svejedno, ko je više bio u pravu, a meni nije bilo baš lako što nisam imao povoljne “prognoze”. Bilo je očigledno da se ovde dogodilo moralno samoubistvo. Prvo je postradao moral, a onda je postradalo sve ostalo. Verujem da ćemo najteže izlaziti iz moralne krize. Kad se obezvredi ljudski život, onda nema brzog oporavka.
A to da sam pisao da bih spasao svoju dušu, to je evidentno, kao što je za mene neveselo saznanje da sam pisao uzaludno. Delo koje sam napisao u haosu krize naslovio sam “Uzaludna knjiga”. Iz sadašnje perspektive postalo mi je jasno da čovek koji se bavi kulturom – vrednostima, lepotom i istinom – u političkom polju deluje kao stranac sebi samom. A kad o našim političkim čudima napišete desetak knjiga, kao što sam učinio, to već nije normalno. To pokazuje da smo svi bili izbegli iz normalnog života, da smo postali sebi stranci. Najgore je biti daleko od sebe sama. To je deo moje priče i mog izbeglištva iz sopstvene profesije.
ETNA: Napisali ste preko dvadeset knjiga, među kojima su tri zbirke eseja o aforizmu i aforističarima. U predgovoru za knjigu “Bez maske” navodite da Vas je bavljenje stvaralaštvom aforističara preporodilo i u velikoj meri spasilo od depresije. Kako objašnjavate činjenicu da od strane književne kritike ne “duvaju tako povoljni vetrovi” i da se retko koji kritičar odvažio da nešto napiše o zbirkama aforizama?
Božović: Književna kritika, površna i rasejana, nije se ni bavila aforizmom kao književnom formom. Kritika je opstajala na već osvojenim kolosecima. Na njima se nije nalazio aforizam. On se nalazio neopravdano na margini. S razlogom je, međutim, rečeno da se u vreme naše ekstremne krize i nije valjano dogodilo ništa osim buntovni i umni aforističari. Oni su uporno i kontinuirano sledili kritičku svest, svest nepristajanja na stvarnost u kojoj je došlo do propasti svih vrednosti. Kritika koja je previdela naše aforističare samu je sebe degradirala.
Što se tiče kritičke javnosti, ona je prisvojla umetnost aforizma. U godinama beznadežnog propadanja, aforističari su me naveli da političke demone ne shvatam ozbiljno. Umišljena ozbiljnost zaslužila je žestoko ismevanje. To se i dogodilo. Sprdnja je ugodnija od preozbiljne kritičke opservacije. U neku ruku, aforističari su me izvlačili iz bezvoljnosti, apatije, pa i depresije. Tada sam ih i zavoleo.
ETNA: S obzirom na to da ste i dalje u toku, da pratite stvaralaštvo te “male književne bratije”, nakon svih bespuća kroz koje je prošla ova zemlja, da li je i aforističko kazivanje doživelo transformaciju, ima li još uvek onu snagu, ukoliko je uopšte imalo snagu da bilo šta promeni?
Božović: Ta mala a, u stvari, velika književna bratija ne miruje, niti spava na svojim lovorikama. Možda je ovo zatišje pred buru. Bura II najviše odgovara, najviše priliči. Oni više nisu na margini književnog života ali još nisu adekvatno vrednovani. Radujem se što će se ovih dana pojaviti moja knjiga ”Od Stradije do Stradije”. U njoj ću prokomentarisati dvadeset osam mojih izabranika. Tu i dvije briljantne dame, od kojih je jedna i autorka ovog razgovora.
ETNA: Ovo je danas osetljiva tema, ali Vi ste prava osoba koja o tome može da govori. Crnogorac ste, rođen u Bosni, za mesto življenja ste izabrali Beograd, Srbiju. U svakom normalnom svetu to bi predstavljalo samo obične biografske podatke. A kod nas, to su istovremeno i šavovi po kojima se cepalo i cepa nacionalno biće… Kako ste lično prošli sva ta “cepanja”?
Božović: Intimno spasio sam se uverenjem da je moj zavičaj u meni samom. Tako sam se spasao od bilo kakvog “cepanja”. Svakako, nisam bio indiferentan u odnosu na sve naše podele i nesporazume i sa sobom i sa drugima.
ETNA: Poruka ili preporuka za kraj: čitaocima, kolegama, političarima itd. ili svima zajedno.
Božović: Ne verujem ni u poruke ni u preporuke koje dolaze spolja. One imaju najviše smisla ako dolaze iznutra, iz same ličnosti kao njeno samoodređenje.
Evo knjige čiji je cilj ostvarivanje smisla kroz kulturu, kroz način života, kroz istoriju kulture kao način svakodnevne egzistencije. Đuro Šušnjić o ovoj knjizi kaže:
“Božović u prvom redu govori o igri mašte, duhovnoj igri, igri razlika u mišljenju, vero- vanju i vrednovanju, igri pitanja i odgovora, dijaloškoj igri…” Bez obzira na to da li govori o slobodi, sputanoj kreativnosti, civilizaciji otpada, kulturi siromaštva, posrnulom inte- lektualcu, geometriji govora, blizinama ilu- zija, autonomiji igre, krhkosti ukusa, tiraniji dosade, plodovima dokolice, stalnosti fašiz- ma ili krugovima mržnje, Božović oslikava sva naša tri vremena (prošlost, sadašnjost i budućnost) višeznačno, višesmisleno i – ne- pogrešivo na nov i svež način. I u ovom delu Božović promišlja tradiciju, ideju is- torije, pitanje humora, nevinosti duha, u prilog činjenici da je samo osmišljen i “proučen život vredan življenja”.
Đuro Šušnjić
Iz pogovora za knjigu Ludosti uma
Tekst je preuzet iz Časopisa za satiru ETNA, intervju je vođen 2007. godine.