I dok jedni osnivaju nove partije, drugi moljakaju biznismene da im
plate dugove zbog kojih su blokirani stranački računi, a treći pozivaju
da se podrži vlada naprednjaka i socijalista, neki su se malo izmakli od
te nepodnošljive gužve. Među njima je i doktorka socioloških nauka
Vesna Pešić, jedna od ključnih figura građanske Srbije. Čelnica
Građanskog saveza, osnivačica Helsinškog komiteta Srbije, predsednica
Političkog saveta LDP-a, mirovna aktivistkinja, bivša poslanica i
ambasadorka slaže se da su grđanske partije u dubokoj krizi:
-Demokratska
stranka nije uspela da se artikuliše, Liberalno-demokratska partija
nije sposobna da napravi preokret u sopstvenom načinu funkcionisanja,
dok se Liga socijaldemokrata Vojvodine zaglavila do grla pitanjem svog
predsednika. Sve te partije sada oštro kritikuju predloge nekih zakona u
parlamentu, pre svega onih koje su one same morale da donesu, ali im to
nije padalo na pamet, pošto nisu htele da izgube ni mrvicu od
raskomoćene i nekontrolisane vlasti kojom su raspolagale. Dobro je što
sada kritikuju, to shvatam kao proces učenja, jer je njihovo haotično i
korumpirano, na vlast i pare fokusirano upravljanje državom, teško
oštetilo naše društvo, što najbolje pokazuju sve svetske rang-liste na
kojima smo u vrhu po svemu najgorem u regionu, sem što nas tek tu i tamo
prestižu BiH i Albanija – kaže u razgovoru za Danas Vesna Pešić.
Koji su uzroci tog haosa u kome su se našle građanske partije?
–
Ja bih navela tri uzroka. Prvi je loš zakon o privatizaciji, koji se ni
kao takav nije poštovao, pa je privatizacija bila nekontrolisana i
pljačkaška, postala je rodno mesto kriminala, korupcije, protekcionizma,
bezakonja i pomame za lakim novcem. Ona je dovela do nove kataklizme u
privredi i društvu, stotine hiljada ljudi je izabacila na ulice,
osiromašila i marginalizovala; na drugoj strani istog procesa, učvrstile
su se partijska država i partijsko-tajkunska klika čiji vođe su najpre
bili iz DSS-a, a zatim DS i njenih „građanskih“ epigona. I same te
stranke su postale tajkunsko-poslovna udruženja, pa se ne treba ni
čuditi što su iz njih isceđene sve političke ideje. Šta će im! Ostale su
prazne ljušture, gde se glumi politika. Drugi uzrok je inertan i
neefikasni politički sistem, uključujući i izborni zakon, koji se
nadovezuje na prethodni proces, što je dovelo do jačanja partijske,
ogoljene, vlast i javnog sektora, pa je partijsko činovništvo, i sve
ostalo što se nalazi na jaslama državnog budžeta naraslo do neviđenih
razmera, kao mesto neproduktivnog, zavisnog i ropskog zapošljavanja.
Treći razlog je namerno urušavanje institucija, jer je
partijsko-tajkunska klika pretvorila državu u svoj lični instrument
vladanja i samozaštite, pa smo stigli do diktature predsednika
republike, pošto su sve institucije bile kontrolisane iz njegovog
kabineta. Tako je urušeno sudstvo, uništeni mediji i ostali kontrolni
mehanizmi. To je bila vlast bez ikakve kontrole.
Koliko
su sami lideri i uticajni članovi tih stranaka, svojim likom i delom,
direktno odgovorni za to što se urušila sama liberalna i građanska
politička opcija?
– Taj personalni, ljudski kvalitet
je jako važan. Nama upravljaju ljudi slabih kapaciteta, znanja,
sposobnosti i morala, oslanjaju se na neku beslovesnu i neprekidnu
kampanju, i stalno su nas plašili da će doći oni iz devedesetih koji su
mnogo gori, pa da ove čuvamo kao oči u glavi, jer ćemo bez njih, tih
šarlatana, propasti. Pokazali su najlošije osobine za vođenje države:
arogantnost, umišljenost, ošljarenje, sklonost ka bezakonju i odsustvo
ambicije da unaprede svoju zemlju i život građana. Nije bilo ni nekog
generalnog plana šta Srbija treba da radi, kakvu ekonomsku politiku
treba da vodi, kako da se prilagođava novim trendovima, kuda da se
kreće, pa smo se klatili između Kosova i Evrope, nacionalizma, bezakonja
i pohlepe. Zbog toga nismo napredovali niti smo igde stigli.
Šta
u tom slučaju preostaje onima koji čine tu građansku Srbiju: da podrže
aktuelnu vladu ili da čekaju da se konsoliduju postojeće i nastanu neke
nove stranke?
– Iako sam tokom devedestih godina
bila na čelu građanske Srbije, nikada je nisam glorifikovala, jer znam
koliko je ona tanka, slabašna, češće pasivna nego borbena, ponekad i
sama spremna da se proda, ili da se stalno deli iznutra zbog vlastitih
ostrašćenosti koje nemaju nikakav širi značaj. Ne znam šta ostaci
negdašnje građanske Srbije, ona koja je bila antiratna, koja se borila
protiv nacionalizma i Miloševića, za razvoj demokratije, privrede,
modernu Srbiju i ulazak u EU, sada treba da čine. Dobro je što je jedan
deo tih krugova shvatio kako je vladao DS i našao način da digne glas na
poslednjim izborima. To su bili beli listići. Ne znam zašto su ti ljudi
nečija posebna briga. Ko hoće, može da se organizuje i politički
deluje. A ko neće, nikome ne treba da se pravda. Izgleda da će se neki
ljudi pokrenuti, prave se nove stranke, ali sada više nije dovoljno biti
samo građanski orijentisan. Mnogo je važnije da nova okupljanja budu
inventivna, u skladu sa vremenom u kome živimo, da komuniciraju sa novim
kretanjima. Nije dovoljna reciklaža starih ideja.
Ali
možda baš ti za koje kažete da treba da se sami organizuju očekuju da
to učine oni kojima veruju a koji su, prema njihovom osećaju, umesto
političkog delovanja, izabrali lagodnu poziciju salonskih intelektualaca
koji šetaju po tribinama?
– Pretpostavljam da sada
gađate mene lično i još nekoliko ljudi okupljenih oko „Peščanika“ koji
se stalno maliciozno napadaju u pojedinim krugovima. Ti ljudi kritikuju
se zato što nisu angažovani i ne daju rešenja, zato što su glasali belim
listićima i što neće da budu političari, nego su profesori, advokati,
pisci, izdavači. Kakva je to uopšte zamerka što se neko ne angažuje
politički i ne daje rešenja? Šta, ako nemam rešenja, onda treba da
ćutim? Ispada kao da samo političari smeju nešto da kažu. Svaki građanin
ima pravo da analizira situaciju i iznosi svoje mišljenje. „Peščanik“
deluje u medijskoj sferi, pa ne vidim zašto bi baš on bio dužan da daje
rešenja, jer koji to drugi mediji rade? Kritika slobodnih ljudi je veoma
važna za one koji umeju da čuju. Što se mene lično tiče, ništa nisam
ostala dužna na planu aktivizma i nuđenja rešenja, jer sam dugo bila u
politici. Drago mi je da neke ideje koje je zastupao Građanski savez
dobijaju danas svoju potvrdu čak i u taborima negdašnjih sledbenika
Miloševića i Šešelja. Ako danas više ne predvodim one kolone iz
devedesetih, to ne znači da treba zapušiti usta, ni meni, ni ostalim
saradnicima „Peščanika“ koji, eto, samo pričaju. A što da ne pričaju,
molim vas lepo?
Neki od onih koji su bili deo građanske Srbije pozivaju na podršku vladi naprednjaka i socijalista?
–
Što se tiče podrške sadašnjoj vlasti, to se ne može prihvatiti an bloc,
kako je rekao Nenad Prokić. Nema blanko podrške nikome, to je princip
koji uvek važi. Treba procenjivati konkretne poteze vlasti. Neke stvari
treba kritikovati, toga ima dosta, ali ima i dobrih poteza, koje treba
podržati i pohvaliti. Da krenem prvo od kritike. Nije dobro vršenje više
funkcija, tako da nije jasno zašto je premijer Ivica Dačić istovremeno i
ministar policije, ili Aleksandar Vučić ministar odbrane, potpredsednik
vlade zadužen za borbu protiv korupcije i koordinator svih bezbednosnih
službi. Nemoguće je da sve to postignu, tako da se stvara utisak da
gomilanje moći ne izlazi iz mode u Srbiji. I ova, kao i svaka druga
vlast u Srbiji, mora biti svesna da je demokratija još veoma krhka, i da
lako može da sklizne u autoritarizam. Zato treba biti oprezan i
sprečavati koncentraciju moći. Ako se mnogima ne sviđa da se ljudi prvo
napadaju u tabloidima, pa da se onda hapse, to treba onemogućiti i
prihvatiti takve primedbe. Arogancija nije dobar saveznik. Meni smeta
horsko ponavljanje da je država Srbija jača od svih i da ona uvek
pobeđuje. Ponekad je bolje koristi manje takvih reči, jer država nije
takmac koji se nadmeće u obaranju ruku. To izgleda kao nastavak estradne
politike.
Neki novi zameraju da hvalite Dačića i
Nikolića, i da ste time izdali sopstvena građanska uverenja i obmanuli
hiljade ljudi koji su, između ostalog, glasali i za vašu bivšu stranku,
samo zato da bi naprednjacima i socijalistima zauvek videli leđa?
–
Neće meni da zamere i ne bojim se takvih zamerki, zato što me ljudi
poznaju i niko ozbiljan ne veruje da bih ja napustila svoja demokratska i
građanska uverenja. Ja se nikad nisam udvarala vlastima, pa što bih baš
sada to činila? Vidim da su mnogi ljudi podržali moje stavove i
argumente pred poslednje izbore. Shvatili su da sam branila demokratiju i
danas većina misli da je jako dobro što smo se oslobodili Borisa
Tadića. Gotovo više niko ne spori da bi bila katastrofa da je Tadić
ostao da upravlja državom i našim životima, i to još uz asistenciju
Čedomira Jovanovića. Nikog nisam čula da misli da bi nam to bilo bolje.
Ako je tako, koga sam to izneverila? Ova vlada je bolja od prethodne, a
sigurno je bolja od one koja je mogla nastati da je sve ostalo po starom
– Tadić u trećem mandatu sa svojim epigonima. To ne znači da ću da
zatvorim oči ili zapušim usta, kako neki predlažu. Dačić, Vučić i
Nikolić moraju znati da nema više naivnih građana koje je pre dve
decenije Milošević poveo u propast. Ispraznost, marketing i pozorište
Borisa Tadića takođe više ne prolazi. Građani Srbije su ispekli zanat,
pa neka oni na vlasti paze šta rade, neka im se ne priviđa da će
nekontrolisana moć i dalje smeti da se gomila nezapaženo. Naučili smo da
izbori služe promeni vlasti, a to nije malo dostignuće.
Ne verujem da se neko zabavlja hapšenjem Miškovića
Da
li je onda hapšenje Miroslava Miškovića borba protiv pljačke i
korupcije ili samo skretanje pažnje građana sa činjenice da žive u sve
većoj bedi bez nade da će se to uskoro promeniti?
–
Ma ne, ne verujem da bi neko zabavljao narod hapšenjem Miškovića, da ne
bi primetio kako je siromašan i da nema izlaza. Podržavam pokretanje
borbe protiv sistemske korupcije, s time da moramo biti načisto da je
njena suština u partijskoj državi tj. u nekontrolisanoj vlasti. Podela
vlasti, nezavisno pravosuđe i promena političkog sistema koji sada
podržava partijsku državu i nedogovornost političara, važni su
preduslovi da započeta borba uspe i pokaže trajne rezultate. Partijska
država nije u stanju da uspostavi granicu između politike i biznisa, a
to što je nema, izvor je sistemske korupcije. Jednako je važan razvoj
ekonomije i šanse za ljude da se zaposle, rade i napreduju u životu
nezavisno od partija. Tek onda će se dogoditi departizacija svih
institucija, jer ljudi neće trčati u partije da bi preživeli i sačuvali
radno mesto. Treba jačati i reformisati i postojeće institucije za borbu
protiv korupcije. Sve su to važne stvari da bi se država očistila od
truleži korupcije, da se uspostavi red i vladavina prava. Želela bih da
idemo tim putem, jer to je i evropski put Srbije. Smatram da je važno
što vlast naglašava da Srbija nastavlja tim putem i to mnogo ubedljivije
nego ranije. Tu pre svega mislim na rešavanje problema Kosova. Ključno
je da izađemo iz klopke tzv. srpskog nacionalnog pitanja. Ako bi nas ova
vlast bar donekle izvukla iz toga i omogućila da Srbija krene napred
bez opsesija iz 19. veka, a koje svom snagom nameću DSS, „Dveri“, Srpska
pravoslavna crkva i ostali ekstremisti, to bi bio važan uspeh. Te
mračne snage hoće da nas drže u stanju mumificiranosti, kao zaostalu i
umiriću državu i narod. Neshvatljivo je da patrijarh kaže da je naša
budućnost u tome da živimo kao pre 500 godina, i to kao privezak Rusije!
Ja se nadam da će se vlast odupreti takvim pritiscima. Nadam se da
Dačić, Vučić i Nikolić neće pokleknuti pred tim stravičnim idejama,
valjda nam je svima bilo dosta toga, tako da je konačno došlo vreme da
se Srbija pokrene i postane kredibilna i moderna država u kojoj ljudi
vole da žive.
Preuzeto iz www.Danas.rs