Svakako ste već imali prilike da čujete za termin – Jugosfera. Ovaj mem nastao 2009. godine munjevito se proširio, hm, Jugosferom (ali i dalje od nje), te postao jedan od uobičajenih načina da se označi prostor koji je nekad bio omeđen granicama države po imenu Jugoslavija a danas ga – taj tamni vilajet koji je tako teško i nezahvalno imenovati – nazivamo različitim imenima, već po sopstvenom nahođenju. Među mnogim verzijama, „Zapadni Balkan“ ili „jugoistočna Evropa“ izrazi su koji se prvi javljaju u svesti kada se govori o regionu bivše Jugoslavije. Međutim, u poređenju s terminom „Jugosfera“, oni zvuče dosadno – poput strogo tehničkih a opet ne baš sasvim preciznih niti sveobuhvatnih izraza. Otud i nije čudo što je upravo ime „Jugosfera“, sviđalo se to nekome ili ne, u formi mema, tokom poslednjih nekoliko godina doslovno proputovalo planetom, dok se ovde, na ovim „našim prostorima“ bogami i zadržalo, pa od tada, slobodno plutajući bespreglednim prostranstvima memosfere, biva upotrebljavano i zloupotrebljavano na sve moguće načine, već kako ga se ko dohvati.
Izraz „mem“ prvi put se, inače, pojavljuje u knjizi „Sebični gen“ iz 1976. godine čuvenog američkog teoretičara evolucije, biologa i borbenog ateiste – Ričarda Dokinsa. Od tada znamo: memi su osnovne jedinice kulturne informacije koje se šire i putuju analogno, od jednog uma do drugog, upravo onako kako se i geni šire i prenose od jednog organizma do drugog. Ako su geni strogo biološka kategorija, replikatori koji omogućavaju naše množenje i opstanak, memi, s druge strane, prostiču neposredno iz čovekove potrebe za intelektualnom komunikacijom i razmenom. Često (premda ne neophodno) otrgnuti i oslobođeni pitanja autorstva, oni su svačiji i ničiji ujedno.
U slučaju mema „Jugosfera“, međutim, autor je dobro poznat. U pitanju je Tim Judah. Kad je 2009. godine prvi put publikovao ovaj izraz u tekstu objavljenom u „LSEE Papers on South Eastern Europe“ pod nazivom „Good News from the Western Balkans: Yugoslavia is dead – Long live the Yugosphere“ („Dobre vesti sa zapadnog Balkana: Jugoslavija je mrtva – Živela Jugosfera“) – ovaj čuveni britanski novinar svakako nije mogao da zna da će termin koji je skovao bez prevelikih ambicija, prosto kako bi „imenovao nešto u čije postojanje niko nije sumnjao iako to nešto nije posedovalo i odgovarajući naziv“, postati toliko sveprisutan. Pretpostavio sam da bi tako nešto vrlo lako moglo da se pretvori u noćnu moru za nesuđenog autora a Tim Judah mi je u našem razgovoru upravo to i potvrdio.
„Iskreno, izuzetno je dosadno neprestano govoriti o tome“, odgovorio mi je s izrazom poprilične iscrpljenosti kada sam ga upitao da li se ikada pokajao što je skovao taj prokleti termin. „Naravno da mi je čitava stvar došla preko glave. Uostalom, ja i nisam pokušavao da prodam bilo šta bilo kome. Samo sam pomislio da je to odgovarajući naziv koji će čitaoci za koje pišem lako razumeti…“ Tu je nakratko zastao da bi otpio gutljaj vode.
Judah, koji je tokom devedesetih godina dvadesetog veka bio redovni balkanski dopisnik Timesa i Economista ali i New York Review of Books, Observer, BIRN (The Balkan Investigative Reporting Network) kao i mnogih drugih medija, nesumnjivi je poznavalac prošlosti, sadašnjosti i prilika u našem regionu. Autor je nekoliko knjiga na temu bivše Jugoslavije, poput nagrađivane studije „The Serbs: History, Myth and the Destruction of Yugoslavia“ (Srbi: Istorija, mit i uništenje Jugoslavije), ali i drugih, poput biografije legendarnog maratonca Abebe Bikile iz Etiopije, dvostrukog olimpijskog pobednika u maratonu i prvog crnog Afrikanca koji je osvojio zlatnu medalju na Olimpijadi.
Kao apsolutni stručnjak za sve ovdašnje nerazmrsive zakukičanosti, nedavno je (u četvrtak, 27. septembra) posetio Beograd kako bi, pred prepunom dvoranom kulturnog centra „Grad“ u Savamali, održao koncizno i prilično zabavno predavanje o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti našeg regiona. Mislim, Zapadnog Balkana.
Hoću da kažem, jugoistočne Evrope.
Ili – Jugosfere.
Nakon održanog predavanja i mnogobrojnih pitanja iz publike, na koja je s manje ili više strpljenja odgovarao, Tim Judah je ljubazno odvojio vreme za polučasovni razgovor sa mnom iako ga je već sutra rano ujutru čekao let za Tbilisi, prestonicu Gruzije.
„… a onda se čitava stvar naprosto proširila i narasla daleko preko mojih očekivanja“, dovršio je, otpivši vodu, odgovor na prvo pitanje koje sam mu postavio.
„Ubrzo su se, naravno, pojavila i podeljena mišljenja“, iskoristio sam priliku da ubacim.
„Prirodno“, uzvratio mi je moj sagovornik. „U Hrvatskoj, na primer, mnogi se protive nazivu ‘Jugosfera’. Iako ujedno nemaju ništa protiv ideje koju taj termin predstavlja. Sviđa im se, recimo, kad Atlantik grupa kupi Drogu Kolinsku koja, opet, u svom sastavu poseduje Bambi i druge proizvođače prehrambenih proizvoda koji se konzumiraju svuda unaokolo. Oni žele da hrvatske kompanije imaju uspeha širom regiona. Dopadalo im se što je sve do nedavno Hrvat Hido Biščević bio na čelu Saveta za regionalnu saradnju (RCC). Gde god da se događa nešto ‘jugosferično’, da upotrebim upravo taj termin, Hrvati će neizostavno biti tu.“
„Dakle, problem je za njih puko terminološke prirode?“
„I da i ne. Mnogima u Hrvatskoj upravo taj prefiks ‘Jugo’, naravno, izuzetno smeta i oni radije koriste prefiks ‘Adria’ da označe isti prostor. Međutim, ima ljudi koji me ponekad kritikuju, uglavnom putem twittera i drugih društvenih mreža, tvrdeći da nešto takvo kao što je Jugosfera uopšte i ne postoji. U redu. Ima onih koji poriču Srebrenicu, pa je prirodno da ima i onih koji poriču Jugosferu. Ne zanima me to. Ja se zaista ne trudim da bilo šta prodam.“
„Šta je onda za vas tačno Jugosfera?“
„Krov“, odgovorio mi je spremno Tim Judah. „Jugosfera je krov ispod kog se nalaze mnoge druge sfere. Poput srpske, hrvatske ili bosanske, delimično i albanske. One se ne podudaraju u potpunosti s granicama ovih država i predstavljaju domen kulturnog uticaja.“
Pitao sam ga da li se ratovi i raspad zajedničke države takođe mogu smatrati dinamikom Jugosfere ali u njenom najekstremnijem negativnom vidu. I ima li uopšte koncept Jugosfere svoju tamnu stranu?
„Sve što se događalo devedesetih definitivno je bila krvava i strašna porodična tragedija. Jugosferu ja, međutim, doživljavam kao nešto isključivo dobro i korisno, nešto što ne guši već, naprotiv, štiti sve druge, često isprepletene, sfere koje se ispod nje nalaze. Ideja sfera se, stoga, potpuno razlikuje od ideja Velike Srbije, Velike Hrvatske ili Velikog Bilo Čega (koje su i dovele do ratova), u tom smislu da sfere jedna drugu ne negiraju, da su u stanju da koegzistiraju.“
„Slika budućnosti regiona u vašem tekstu ‘Dobre vesti sa Zapadnog Balkana: Jugoslavija je mrtva – živela Jugosfera’ čini se poprilično svetlom a vaša gledišta odišu jednom vrstom optimizma. Interesantno je da mi to ovde uglavnom ne vidimo tako. Da li je to stoga što nismo u stanju da sagledamo šumu od drveća? I nije li sudbina ovog našeg regiona u potpunosti povezana s budućnošću Evrope koja se trenutno nalazi u popriličnom previranju? Kako, gledano u tom svetlu, vidite budućnost Jugosfere?“
„Nemoguće je i nezahvalno u ovom trenutku predviđati čak i najbližu budućnost zato što je ona u direktnoj vezi s krajnje nejasnom budućnošću Eurozone. Ekonomije doslovno svih zemalja u regionu nalaze se ili u recesiji ili jako loše stoje upravo zbog problema u Eurozoni. Mislim da trenutni položaj zemalja regiona podseća na saputnika koji je vezan na zadnjem sedištu vozila nad kojim je vozač upravo izgubio kontrolu. Ja sam u generalnom smislu inače prilično optimističan upravo zato što smatram da je Jugosfera jedna suštinski optimistična zamisao. Ali ako Evropa krene u lošem smeru, ni ovde sigurno neće biti ništa bolje. Ekonomski, čitav ovaj region prosperirao je jedino onda kada je i ostatak Evrope, a pri tom mislim na bogatije evropske zemlje, takođe prosperirao. Kad god je Evropi išlo loše, i ovde je bilo teško. Takav je bio slučaj tridesetih godina a takav je slučaj i danas“.
Region bivše Jugoslavije predstavlja ogroman i, svakako, najznačajniji deo profesionalnih interesovanja mog sagovornika. Premda, naravno, ne i jedini. Tokom svoje duge karijere Tim Judah se bavio mnogim konfliktnim zonama. Početkom devedesetih iz Bukurešta je izveštavao o razvoju događaja u sveže post-Čaušeskuovoj Rumuniji. Potom se, živeći u Beogradu od početka raspada Jugoslavije pa do 1995. godine, profesionalno bavio ratovima u Hrvatskoj i Bosni, pišući za Times i Economist. Od 1995. ponovo živi u Londonu ali, redovno i dalje pišući o problematici Balkana, često, više puta godišnje, posećuje ove prostore. Nakon napada na kule bliznakinje u New Yorku 11.09.2001. fokus njegovog interesovanja pomera se ka Avganistanu odakle izveštava o propasti vladavine Talibana. Potom je pokrivao pad Sadama Huseina u Bagdadu a bavio se i problemima drugih zemlja u konfliktu poput Sudana, Severne Koreje, Irana, regije Nagorno-Karabah između Jermenije i Azerbejdžana itd.
Dosetio sam se da je strip-crtač i novinar Joe Sacco jednom rekao kako sebe smatra ratnim junkyjem. Upitao sam svog sagovornika da li i on samoga sebe takođe smatra ovisnikom o ratovima i konfliktima. „Ne“, odgovorio mi je kratko, „najviše stoga što već dugo nisam boravio u nekoj zoni konflikta.“
I zaista, u poslednje vreme, mesto koje Tim Judah najredovnije posećuje, kojim se profesionalno bavi i odakle izveštava je – Škotska. Interesovalo me je da čujem razloge za takvu, prividno oštru promenu profesionalnog fokusa.
„Tačno, boravio sam u Škotskoj nekoliko puta u poslednje vreme“, potvrdio mi je Judah. „I planiram da idem tamo ponovo. Mislim da je Škotska izuzetno interesantna budući da će na jesen 2014. godine tamo biti održan referendum po pitanju nezavisnosti od Velike Britanije što bi moglo da predstavlja kraj Ujedinjenog kraljevstva kakvim ga poznajemo. Stoga se Škoti sve više služe referencama koje se odnose na ovaj region što smatram izuzetno zanimljivom pojavom. Jedan političar iz Škotske Nacionalne partije koja se zalaže za nezavisnost Škotske, tako, rekao mi je: ‘Mi ovde smo pre Crna Gora nego Kosovo.’“ Čime je, naravno, hteo da kaže da će razlaz Škotske od Ujedinjenog kraljevstva biti obavljen po modelu Crne Gore, dakle legalno i bez ikakvog spora, a ne onako kako je to urađeno na Kosovu. Česte su, takođe, rasprave o tome da li će Škotska, ukoliko napusti Veliku Britaniju, ostati punopravna članica EU ili ne. I tada se uglavnom povlače paralele i sličnosti s regionom bivše Jugoslavije, a naročito kad se razgovara o pitanju sukcesije. Ima unionista koji kažu: „Pa, ako bi se Škotska otcepila ona bi automatski istupila iz EU jer bi u tom slučaju bila nova zemlja“, dok oni koji prednost daju otcepljenju tvrde da to nije istina, s argumentacijom da su 1707. godine Škotska i Engleska osnovale zajedničku državu – Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije, u skladu sa čuvenim Zakonom o Uniji. Po toj logici, ukoliko ovu državu zajednički i raskinu, obe će države imati jednako pravo na sukcesiju. Za njih je to očigledno jako važno jer, kao što mi je jedan od vodećih članova Škotske Nacionalne partije rekao: ‘Ideja da moramo da stanemo u red iza Makedonije i Albanije da bismo se ponovo pridružili EU nama se čini apsurdnom.’“
Pomislio sam kako sâmo prisustvo jednog takvog nesumnjivog stručnjaka za sve vrste konflikata, nesporazuma, raspada i krvavih ratova, na mestu poput Škotske ukazuje na mogući nemili razvoj događaja. Da li ljudi tamo, kada shvate da se upravo on danas bavi pitanjem Škotske i budućnosti Velike Britanije, pomisle da su im došli sudnji dani?
„Ne verujem“, odgovorio mi je Tim Judah uz mali osmeh, „budući da praktično niko u Škotskoj i ne zna ko sam ja. Jer ja ne pišem za britanske novine, ili to činim izuzetno retko. Pišem za Economist ali u tom se časopisu tekstovi objavljuju bez potpisa autora. Ali, da, mnogo sam se u prošlosti bavio konfliktima. U poslednje vreme, više ne toliko. Međutim i dalje smatram da ono što se na prostoru bivše Jugoslavije događalo tokom devedesetih godina i te kako može da se ponovi drugde. I čini se da u tome nisam jedini. Boravio sam, dakle, u Škotskoj i o tome napisao tri članka za Foreign policy online. Tri nedelje kasnije primio sam email od Komiteta za spoljne poslove Donjeg doma Britanskog parlamenta u kom su me obaveštavali da nameravaju da osnuju podkomitet kako bi ispitali sve moguće implikacije eventualne škotske nezavisnosti na spoljne poslove kako same Škotske tako i ostatka Ujedinjenog Kraljevstva. ‘Da li ste voljni da se odazovete na naš poziv da nas posetite i date izjavu ovom pred komitetom?’ pitali su me. Odgovorio sam im da znam ponešto o Balkanu međutim da za Škotsku zaista nisam stručan. Bio sam tamo samo nekoliko puta a spomenuta tri članka jedino je što sam na tu temu napisao. Međutim, oni su mi ubrzo odgovorili da izuzetno dobro znaju čime sam se bavio u prošlosti. ‘Upravo zbog toga bismo voleli da dođete i porazgovarate s nama’, rekli su mi. I tako sam zaista i otišao kako bih im pomogao u njihovoj nameri.“
„Kako mislite da će teći proces eventualnog razdvajanja Škotske od Ujedinjenog Kraljevstva“, pitao sam ga.
„Verujem da će, u slučaju škotske nezavisnosti, ono što se bude događalo u Velikoj Britaniji više nalikovati na ono što se u sličnoj situaciji događalo u Čehoslovačkoj nego u Jugoslaviji. Ukoliko se na referendumu pokaže da većina želi nezavisnost ili ono što u Britaniji nazivamo ‘Devomax’“, (reč je o modelu po kom bi Škotska ostala deo Ujedinjenog kraljevstva po pitanju spoljne politike ili odbrane, ali bi zauzvrat raspolagala potpunom ekonomskom nezavisnošću), „mislim da je prilično očekivano da bi Engleska u tom slučaju mogla da kaže: ‘Gledajte, sve ovo postaje isuviše komplikovano. Zašto naprosto ne biste otišli?’ Ne verujem da postoji spremnost da se formira jedna zemlja s dva različita poreza.“
„Kolike su šanse“, interesovalo me je, budući da sam nepopravljivo zaražen ovdašnjim iskustvom, „da eventualno otcepljenje Škotske od Velike Britanije rezultira nasiljem bilo kakvih razmera?“
Tim Judah je na to odmahnuo glavom. „Veoma male, rekao bih, naprosto zato što istorija međusobnog nasilja ne postoji u živom sećanju. Za razliku od Jugosfere gde je nasilje oduvek lako izbijalo naprosto zato što je uvek neko mogao da duva u rog o tome šta je ko kome radio u u skorijoj ili daljoj prošlosti. Međutim, tamo nema čak ni nesuglasica oko granica, baš ničega oko čega bi nesporazum mogao da izbije. Jedino što bi se eventualno moglo dovesti u pitanje jeste položaj pomorske granice. Ali, ni to mi se ne čini mnogo verovatnim.“
„A ako do otcepljenja Škotske ipak na kraju dođe, kako ćete krstiti novi odnos država na britanskim ostrvima? Brit-sfera?“
„Izraz već postoji – Anglosfera. Reč je, naravno, o sferi koja objedinjuje zemlje u kojima se govori engleski jezik. Međutim, ni ta sfera, baš kao ni Jugosfera, nema jasnu definiciju. Da li Anglosfera, na primer, obuhvata Nigeriju? Da li njoj pripada i Indija? Da li je ona komplementarna s evropskom sferom ili ne? Na primer, za neke ljude Anglosfera poseduje jasnu političku – suštinski anti-evropsku – konotaciju u tom smislu da naši prirodni saveznici nisu ni Francuska ni Nemačka, ali ni bilo koja druga evropska zemlja, već, naprotiv, Australija, Novi Zeland i SAD.“
Tekst preuzet iz Jutarnjeg lista