Upravo se završio mali međunarodni kongres na malome prostoru, ali tako opterećen simbolima i isprepletanim kulturnim značenjima, da je na kraju bila jasna uzaludnost samo dva dana rada. Tema je, naime, bila Odisej zauvek, i premda je naučni okvir bio u homerskim studijama, odmah se pokazalo da je među učesnicima, uglavnom univerzitetskim profesorima i istraživačima, želja da se govori drugačije i o drugome mnogo moćnija. Tako se desilo da su zapravo svi u nekoliko kratkih poteza prikazali svoju specifičnu temu istraživanja, a zatim se postavljalo mnogo pitanja koja se odnose na nešto danas, ovde, svima važno.
Ništa čudno: svi učesnici bili su iz zemalja koje su danas u EZ stigmatizirane kao problematične – Španija, Italija, Slovenija, delom i Francuska; izdvajala se Švajcarska. Grka nije bilo – no sve teme i svi razgovori vrteli su se oko Grka, prošlosti i sadašnje situacije. To je već peti skup koji je organizovao profesor Ecio Pelicer, prvo kao dopunu velikog projekta GRIMM (o antičkoj mitologiji), a zatim kao samostalni izvor novih ideja i proučavanja. Skup je održan u Trstu i Ljubljani, baš kao i prošle godine: naučnici su se potrpali u svoja uglavnom mala i stara kola, i dovezli se do Ljubljane, gde su imali drugi dan rasprava.
I prošle i ove godine bilo je takvih koji su po prvi put prešli granicu Italije i Slovenije, obale i krasa, dva sveta tako očito podeljena, i danas, bar što se javnog saobraćaja tiče, udaljena kao nikada u moderno doba: bez voza, bez autobusa. Uz znake pored puta da se ide uglavnom u smeru “foiba Basoviza”,[1] kongres se nastavljao po odeljenjima – automobilima. Zajedničko osećanje je bilo da se Odisejem bavimo ne kao junakom iz teško razumljive prošlosti i njegovim različitim čitanjima, nego sa utopijskim pregaocem koga više nikako ne možemo dostići – u njegovoj slobodi putovanja, sretanja sa drugima, iskušenja, opasnosti, i neutažive želje da se ne bude tamo gde je predviđeno. Odisej, nesumnjivo prvi evropski “ja”, danas tako prevazilazi naše nametnute evropske standarde i stereotipe, da nas je u razgovorima često hvatalo osećanje stida. Odiseja baci more na obale bez ičega, gde ga dočekaju ljubazni domorodci, koji smatraju de je neučtivo pitati bilo šta čoveka pre nego što se nahrani, okupa i počne osećati udobno. Tek onda, za gozbom, dok mladi domaćini plešu, Odisej otkriva svoj identitet: dok je slepi pevač opevao upravo njegove podvige, kralj Itake je sakrio lice u odeću u dobro se isplakao. Domaćin, ljubazni i plemeniti Alkinoj, kralj Feačana, jedini je to primetio. Odisej dakle dobrovoljno, bez ičijeg pritiska, počne govoriti o sebi…
Na nekim mestima, istini za volju, proces je sličan – beguncima koji su bili dovoljno srećni da se iskrcaju ili doplivaju na evropske obale daju hranu i odeću, pre nego što ih počnu ispitivati, obično u nekom zbirnom centru, o tome ko su i zašto su došli “nama”. Mnogo ih je u takvom stanju da se ne može pitati ništa pre nego što im se pokuša spasti život, mnogi ostanu večno na morskom dnu, neke ono i vrati: na južnoj španskoj obali su čitava groblja bez imena. Na drugim stranama je dolazak različit: na grčkim ostrvima, leti, kako se domaćini šale, u proseku iz vode izađe bar trećina kupača više nego što su ušli. Metod je razrađen, novi “kupači” znaju gde treba da odu sa plaže. Brodovi koji ih isporučuju nikada ne rizikuju pristanak. Metod je dobar jedino za dobre pilvače, dakle ne za porodice, starce i malu decu. Zato su na drugim mestima mere “opreznosti” ozbiljnije – recimo minska polja na granici između Turske i Grčke. Evropski građanin ostaje potpuno zbunjen kada vidi kako na nekim mestima, opet, razmena ljudi potiče onako kako je poticala ne stotinama, nego hiljadama vekova: ribari iz Libije se redovno sidre na južnoj obali Krita. Za vreme rata su dovozili poneku porodicu, koju su uspevali da zbrinu pomoću svojih dugih veza i prijateljstava na ostrvu: najziloženija obala EZ nikada nije doživela traume koje su često direktno izazivale vlasti na drugim južnim granicama Evrope.
Humanisti nisu ništa bolja kategorija kada se dođe do pitanja građanstva i politike u EZ: žučne rasprave su sledile, o tome kako ograničiti ulaz izvankontinentalcima, ali je bogme bilo i takvih koji su predlagali inventivne načine njihove integracije i ključne uloge u mogućnom razrešenju krize. Neverovatna mešavina romanskih jezika morala se nekako sistematizovati: bilo je predloga da pređemo na latinski, majku svih romanskih jezika, ali je problem bio upravo u savremenim terimnima i konotacijama. Ustvari, bojali smo se da ne izgubimo vreme, smisao i temu razgovora u neverovatnoj zabavi izmišljanja i prilagođavanja termina.
Do drugog rešenja došlo se sasvim spontano: većina učesnika koji se bave antikom naučili su novogrčki, da bi se lakše snašli u zemlji čije tragove iz prošlosti proučavaju. Tako je grčki postao opšti jezik kongresa, i pre svega, jezik na kome smo svi mogli da do mile volje iskažemo svoja politička uverenja, sa stalnom referencom na grčku, paradigmatičnu situaciju današnje Evrope. Kako se jasno na grčkom može izreći paralela između novih mera španske vlade na univerzitetima, i politike vlade Slovenije! Kolege iz Mursie vide da će se uklanjanje starih profesora, povezano sa zatvaranjem predmeta, pa i oblasti koju je profesor pokrivao, suziti i nepovratno pokvariti osnovna uloga univerziteta. Nije samo reč o zločinačkoj politici prema mladima, već je reč i o zločinačkoj politici prema onome što nam mnogi još uvek nude kao “evropsku kulturu”. Tako su neverovatno prazno zvučale reči specijalistkinje za ženske kultove, kada je zahtevala spasavanje evropskih vrednosti od Islama: šta će to ostati od “evropskih vrednosti” kada se univerziteti svedu na orahovu ljusku nekolicine uplašenih? Nije li krajnje vreme za mnoge, i mlade i starije, da što pre odjedre – ili otplivaju – prema obalama gostoljubivijim za nezavisni i slobodni um?
Znali smo gde smo: između jednog još uvek veličanstvenog i jednog odnedavno veoma šarmantnog grada, bez prisustva nekog Grka koji bi nas možda udavio svojim nacionalizmom, okruženi sa svih strana primitivnim javnim govorom i usred agresivne sveevropske ofanzive na humanistiku, autonomiju misli, i usred insitutcionalnog pogroma nad svim pojavama pameti. Naš grčki sa dodacima iz raznih jezika – posebno engleskog i nemačkog, ljubljenog jezika naše discipline – sve više je ličio na one mešane, široko upotrebljive, inventivne pidžin jezike koji su obeležili sa jedne strane surovi evropski kolonijalizam u krajevima iz koji sada nećemo doseljenike, a sa druge uistinu omogućili lakše lokalno sporazumevanje, progres, komunikaciju – i kulturu.
Za svoju očajničku zabavu, poredila sam jezik učesnika nedavnog međunarodnog skupa na Bledu koji je za temu imao budućnost Evrope, i ove male grupe najrazličitijih ljudi, povezanih samo disciplinarnim okvirom: koja prednost manje i slučajne grupe u originalnosti ideja o EZ, u argumentaciji, u tačnom definisanju i mapiranju problema, u inventivnosti mogućnih rešenja! Samo da još smislimo kako da preživimo…
—————-
1. Bazovica, slovenačko selo na italijanskoj strani, gde je spomenik žrtvama fašizma, pobijenim 1930; spomenik je malo-malo meta napada neo-fašista, otkako je – davno – postavljen. Foiba je kraška rupa, u slučaju Bazovice ne prirodna, već minska rupa, u koju su partizani pobacali svoje žrtve, ponajviše vojnike, italijanske i nemačke. U nekim fojbama su isto tako nađeni partizani i civilno stanovništvo sa obe strane. Rat simbolima i usmerenim uspomenama tu nikada nije prestao.
Tekst je preuzet sa prijateljskog Peščanika