Šta je za nas danas memorija? Na koji način o njoj razmišljamo, kako je koristimo? Danas je na snazi jedan paradoks: upravo u trenutku u kome, zahvaljujući novim tehnologijama, možemo da raspolažemo neizmernim bazama podataka, počinjemo da primećujemo da naš odnos sa prošlošću postaje rasejan, isprekidan, gotovo zlovoljan.
Svet se, izgleda, pritajio u neurotičnoj i površnoj sadašnjosti, nesposoban da se stvarno suoči sa sopstvenom istorijom, čak ni da se interesuje za nju. Sećanje skoro da postaje neodređena nostalgija, žal, čežnjivo gledanje unazad, postmodernistička opsena. Nije slučajno što je baš pitanje o budućnosti memorije – postalo jedna od krucijalnih tema savremenog sveta, inficiranog leukemijom istorije i izbegavanjem praznine.
Tako, imaginacija i amnezija zamenjuju stvarnu istoriju, što ide u prilog političkim liderima.
Međutim, novi holivudski rimejk naučno-fantastičnog klasika „Totalni opoziv“ više se brine za mišićavu figuru Kolina Farela i njegove preterane akrobacije i efekte, nego za političku alegoriju . Ali, poput originala s Arnoldom Švarcenegerom iz 1990, film crpi svoj izvorni materijal iz čuvene naučno-fantastične priče Filipa K. Dika „We Can Remember It for You Holesale“, koja se apsolutno može čitati kao glasan komentar na naše razumevanje istorije ili nedostatak istog.
Farel igra fabričkog radnika koji pravi robote-vojnike u ruiniranom, totalitarnom društvu budućnosti, sve dok ne završi u lavirintu beskrajne sumnje, gde ne može biti siguran ko je on zaista ili šta on zaista zna o sebi ili o svetu. On je možda visoko obučeni tajni agent ili možda ima usađeno lažno sećanje koje produkuje taj efekat. Štaviše, ako je on tajni nindža ubica, on ne zna da li radi za bezočnu vladu Prvog sveta ili za Pokret otpora.
Naš svet se gotovo u celini nalazi u sličnoj situaciji, nesiguran u osnovne podatke o svojoj istoriji, a kamoli koje su istorijske lekcije na stani „istine“, a koje nisu. Stoga se smatra da je dobro sve ono što omogućava da se izbegne ta praznina i leukemija istorije i političkog, ta hemoragija vrednosti – i u srazmeri sa tim očajanjem se svi sadržaji, zbrda-zdola, mogu evocirati, svaka se ranija istorija, bez razlike oživljava – od doba nevinosti starog sveta (Amerika iz “Plezentvila” belog viteza Romnija, ili na domaćem terenu – Srbija iz serija Radoša Bajića i Zdravka Šotre) do izgubljenog građanskog raja.
Ali; sve to jeste čežnja za svetom zlatnog doba, a taj svet je svet zaustavljenih satova. Taj svet nam beži poput fatamorgane, pa kad god nam se čini da smo mu se približili, on nam izmakne. Jer, tu je reč o fantazmu idealne prošlosti, koja kao takva nikada nije ni postojala.
Zato je osnovno pitanje koje nam postavlja film „Totalni opoziv“: gde smo mi zapravo danas, kako smo dospeli ovde, i kako ćemo da nađemo izlaz odavde.
Problem je što je to i jedna od najvećih vrednosti ovog filma. A i ta vrednost je nasleđena iz originala, kao i još neke druge stvari.
Naime, oba filma počinju sa idiličnim scenama iz porodičnog života. U oba on je nezadovoljan svojim životom. U oba on otkriva da je fikcija sve što je mislio da zna o sebi i da su sva njegova sećanja implantirana. Ali, postoje i dve velike razlike između novog „Totalnog opoziva“ i originala iz 1990. a to su izmeštanje radnje s Marsa, i pojava Kolina Farela umesto Arnolda Švarcenegera.
Razlika je u tome što je izvornik za Švarcenegera bio korak dalje u konstrukciji vlastitog mita, ali i korak dalje u njegovoj dekonstrukciji, dok je rimejk pokušaj podgrevanja Kolina Farela kao box-office aduta. Ili konkretnije: mišićavi kolos, Švarceneger je postao najveći heroj na svetu glumeći najveće heroje na svetu.
Ali, on je i parodirao vlastiti falički status kao jednu od najnaglašenijih dimenzija svoje “glume”, za šta je „Totalni opoziv” dobar primer. Ima nečeg čudnog i smešnog u Švarcenegerovom švercovanju na Marsu prerušenom u ogromnu ženu koja izgleda kao da će da napravi pakao u redu u novogodišnjoj rasprodaji.
Takođe, Švarceneger u ulozi Kvejda preuzima majčinsku funkciju, darujući svetu novo rođenje. Pritom, Kvejdovo otkriće da je deo zavere velike kao solarni sistem, bolje je reflektovao Švarceneger, koji deluje daleko ranjivije, zbunjenije i izdanije – i stoga daleko očajnije. U Farelovoj interpretaciji, ima mnogo više slutnje da je lik deo paklene zavere.
Ono što razdvaja ova dva filma je, svakako, i režija. Naime, Verhoven je jedinstvena i značajna figura, koja je premostila jaz između evropskog art-haus filma 1970-ih i visokobudžetnog holivudskog spektakla. Posvećeni ironičar i formalista čije je delo uvek imalo mračnu, frojdističku stranu, Verhoven je pratio tragove Alfreda Hičkoka i Brajana De Palme, ali je i jasno utabao stazu za Kristofera Nolana i Zeka Snajdera.
Za razliku od Verhovena, Len Vajzman (serijal „Podzemni svet“; „Umri muški 4“) je rutinirani akcioni futurista, koji režira kao ovisnik o video-igrama. Njegova režija više služi kao podsećanje na film ili više njih. Kao da smo bezbroj puta sve ovo videli. I to puno bolje: od „Početka“ (Inception, 2010) Kristofera Nolana do „Istrebljivača“ (Blade Runner, 1982) Ridlija Skota.
Može se reći da je najveća razlika u tome što je Verhovenov razvratni, brutalni, ali i pametni original pružio gledaocima dve izvora zabave – rešavanje Kvejdove egzistencijalnue dileme i uživanje u krvavom, namerno smešnom nasilju, dok sada dobijaju samo parkur ukršten sa Tetrisom u baroknom gradu 22. veka.
Jer, novi „Totalni opoziv“ je video-igra za veliko platno, lišena Verhovenove sardonične, seksualno ambivalentne satire i bizarnog smisla za humor (tu su možda dve šale i obe prizivaju izvornik). Onaj ko kupi kartu za „Totalni opoziv“ možda neće otići s očekivanjem da vidi Bornov nastavak, ali to je ono što će dobiti – samo smešteno u Blade Runner univerzum sačinjen od džinovskih sivih Lego blokova.
U suštini, ovo je uniformno dosadni, prepisivački film koji tek mehanički, sporadično, simulira magiju izvornika. Drugim rečima, ovo je akcioni triler podesan za letnju sezonu, a to danas znači film koji se utapa u monotoni pandemonijum pirotehnike. Lišen humora i emocija, „Totalni opoziv“ je pažljivo sračunata reklama za veliko platno.
Stoga, nemojte se iznenaditi ako posle njega zaista poželite da promenite svoja sećanja.