Odlučan sam da se ne vratim u Srbiju.
Toj zemlji ništa ne dugujem, a one je meni mnogo toga uskratila. Ono što su mi roditelji preneli i omogućili bilo je više nego što je većina mojih prijatelja mogla da očekuje od svojih roditelja, a to je teret posebne vrste koji me je uvek tištio.
Prvi put sam Srbiju ozbiljno napustio 2009. godine, na mesec dana. U pitanju je bila letnja škola u Austriji. Usledila je druga, narednog leta, a potom i studijski programi. Roditeljima dugujem što su uz očigledan napor letnje škole finansirali, verujući da to vodi mom napredovanju u učenju nemačkog. Za studije sam se sam izborio, dobivši stipendije. Otada živim uglavnom nezavisno, finansijski pre svega, u Gracu.
Glavni motiv moje želje da napustim Srbiju je potreba da napustim nezdravo okruženje.
Frustracije kojima sam bio okružen na svakom koraku, a kojih sam se klonio koliko sam mogao, su pretile da me izmene i pretvore u roba okolnosti koji bi opet gajio sopstvene frustracije zbog nemogućnosti da utiče na svoju sredinu. Osim toga, plašila me je predvidivost moje dalje sudbine. Priča poznata – škola, fakultet, posao, porodica… Samo, život u Srbiji odavno nije tako jednostavan, jer formalno dostizanje ovih ciljeva ne vodi ispunjenosti koju sam tražio.
Obrazovanje, ma koliko neko trubio da je najbolje, zapravo je katastrofalno loše. Ne tvrdim da je nastavni program sam po sebi loš, ali sistem ne valja. Učitelji, nastavnici i profesori su možda najveći gubitnici tranzicije. Ne toliko u finansijskom smislu, koliko u gubitku na statusu u društvu, a što se odražava na odnos nastavnik-učenik-roditelj. Obrazovanje, generalno, gubi trku sa vremenima u kojima živimo, a biti intelektualac nije na listi želja današnje omladine.
Fakulteti, a ima ih raznih, nisu u funkciji privrede i razvoja nauke. Nije mi poznato da na našim fakultetima profesori svojim studentima zadaju da, na primer, kontaktiraju veliko preduzeće i sa njima izrade strategiju poboljšanja energetske efikasnosti, što sam lično imao prilike da primetim u Austriji. Od kolike je to koristi za studente, a posebno za privredu, ne moram da objašnjavam. Ko razume, shvatiće.
Pronalaženje posla je toliko dugo problem našeg društva da postoji više stereotipa – gastarbajteri, politički kadrovi, poslovi preko veze/kreveta, praktikanti-volonteri. Birajte, šta god vas najviše tangira. Samo nema meritokratije. Industrija širom Srbije odumire pod pritiskom nove klase „privatnika-kapitalista“ (udruženih sa potkupljivim političarima), koji su privatizovali nekadašnju zajedničku imovinu, a onda je rasparčali, rasporodali i uništili, zajedno sa životima radnika.
Do porodice se dakle jako teško stiže. Samo ludački hrabri ili prosto ludi se venčavaju. Natalitet, naravno, opada, ali koga se to tiče… Porodične vrednosti? Grand produkcija vam vaspitava decu, ne ulica. Sada se sedi u kafićima, osmatra se ko prolazi i kako je obučen, s kim je, kuda bi mogao da ide… Omladina lenstvuje, jer čeka da im se da posao. Samo, posao se ne dobija, već pronalazi, draga omladino.
Uprkos mom (očiglednom) dubokom razočaranju u srpsko društvo, uhvatim sebe i to jako često kako pravim planove za promene. Smišljam koncepte za poslove koje bih osnovao, razmatram korake koje bih preduzeo u rešavanju nekih pitanja, planiram „povratak na velika vrata“. Verujem da je to zajedničko mnogima koji su u inostranstvu.
Samo, unapred i sam znam da su naši „prosvetiteljski“ projekti osuđeni na propast. Naš povratak ne pokreće masovne promene o kojima maštamo. Možda regresiramo, prerano odustajemo, ne pristupamo problemu na pravi način. Možda nas sredina namerno sputava, možda nas ne razumeju. Sve u svemu, jedan čovek teško da može da izazove velike promene. Osim, ako taj čovek ne postane deo grupe ljudi sa istim ciljevima.
Moja najnovija razmišljanja o pokretanju promena u Srbiji su usmerena na organizovanje u građanske inicijative. Primećujem da se u Srbiji već nešto dešava. Postoje grupe ljudi koji rade na promenama, poput organizovanog revolta protiv Bus Plus-a, Beociklizacije, Srbije u pokretu, itd.
Srpsko društvo je nenaviknuto na ovakve pokrete. Kod nas je država glavni akter u svim oblastima, pa (paradoksalno) i u organizovanju civilnog društva. A upravo bi civilno društvo moralo da kontroliše politiku i vlast, a ne obrnuto. Građani, umesto podanici.
Da li je u inostranstvu život bolji nego u Srbiji? Kvalitetniji je (reći da je bolji podrazumeva normativne stavove, u šta ne želim da se upuštam), a verujem da je to posledica razlike je u organizaciji društva.
„Napolju“ društveni sistem funkcioniše, dok je naš napravljen da bude paravan za sistem političkih beneficija i organizovanu krađu građana. U kojoj meri je krivica na nama, a u kojoj na Velikim silama, to nije nebitno, ali ne treba da nam bude fiksacija. Na nama je da puno radimo na izgradnji sopstvenog društva, u skladu sa minimalnim konsenzusom oko pitanja korupcije, ravnopravnosti, tolerantnosti jednog građanskog društva u kome pripadnost manjinama ne predstavlja faktor u određivanju i ostvarivanju prava. Jedino organizacije civilnog društva mogu stvoriti svest o ovome, zato želim da se angažujem, a poziv upućujem i svima ostalima.
Željeni efekat je promena svesti da se loše stvari ne tolerišu. Pripadnost grupi može pružiti osećaj samouverenosti da istupite protiv nečega i otvoreno kažete da to nije u redu. Promena na bolje, ma koliko mala bila, je dobra, ne treba očajavati.
Nikola Stefanović, Grac, Austrija
Tekst je preuzet iz Politike