– Alo, sine, čika Dobrica ovde…
– Kako ste, čika Dobrice? Šta ima?
– Ništa posebno, sine. Živi se, piše se. Znaš kako kaže onaj ugursuz iz
Bajine Bašte što me stalno opanjkava po novinama: „Piši, piši, kad nisi
hteo da učiš…“
– Samo vi pišite, čika Dobrice. I pustite šta lupeta taj Basara, ako na njega mislite. Ima ko će da uči.
– I ja kažem.
– Neka uče netalentovani!
– Lepo si to reko, sine, lepo. Lepo ko onda kad su mi smestili ono s
Nobelom, a ti uzeo da me braniš. Kako je ono bilo divno formulisano da
oni meni ne mogu da oproste talenat…
– Pa nije to ništa, čika Dobrice. To je moralo da se kaže.
– Razume se da je moralo, ali se niko sem tebe nije odvažio. Ceo svet
zna koliko sam ja talentovan, ali šta da mu radiš kad o tome ćuti?!
– Pustite svijet, čika Dobrice! Svijet je jedno globalizovano smeće. Na to ne treba da se troše riječi!
– Neki misle da ne treba ni na mene… Znaš li ti, sine, koliko čoveku u
ovim mojim godinama znači kad ga neko proglasi za talentovanog pisca?
To vredi više od Nobela.
– Sve da ste i dobili Nobela, čika Dobrice, ko da bi vam neko ovdje bio
zahvalan… Takav smo mi narod, nažalost. Evo vidite da ni Andriću ne
priznaju ni Nobela ni talenta. Oni misle da više vrijedi njihov kamen od
svih njegovih knjiga.
– Misliš, sine, na ove varvare u Trebinju? Ove što porušiše kulu?
– Čika Dobrice, nešto ste pobrkali. Nisu varvari srušili kulu, već
varvari ne daju da se kamenje iz te kule prenese u moj Andrićgrad.
– A tako, znači, sine… Izvini onda. Krivo su mi preneli. Pa da,
logično, ne mora varvarin da bude onaj ko ruši. Tome nas uči celokupna
naša istorija.
– Jeste, čika Dobrice. Varvari su ovde zapišavali teritoriju, podižući
te svoje okupatorske građevine. Evo, ta nazovi-kula u Trebinju. Ona
srpskom narodu nije trebala ni kad je sagrađena, pa ne treba ni danas.
Ali šta možete kad dođu poturice pa kažu da je to dio naše istorije, da
to ne smije da se dira, da će da – zamislite, molim vas – da će da
prijave slučaj austrijskoj ambasadi…
– Čekaj, sine, ne razumem nešto. Kakve su to poturice ako rade za austrijske, a ne za otomanske interese?
– Ma to se tako kaže. Sve su to poturice! Jeste čitali, čika Dobrice,
onaj moj tekst u Večernjim novostima? Sve vam je tamo objašnjeno.
– Mislim da nisam. Nisu mi doneli Novosti. Samo sam čuo kad su Jova
Golubnjača i Rale Brale nešto pričali o tome. Rale je, znaš Raleta,
Hercegovac, ali se i on čudi šta se sve dešava u Trebinju.
– Da očima ne vjerujete, čika Dobrice. Ustali Trebinjci protiv Andrića.
– Kog Andrića? Onog što je umesto mene dobio Nobela?
– Pa nije ga on baš dobio umjesto vas. Umjesto vas ga je dobio neki matori švedski pjesnik. Dali mu ga da im ne umre bez Nobela.
– Nemoj tako, sine. Ja sam čuo da je taj Šveđanin deset godina mlađi od mene.
– Ali vi ste, čika Dobrice, boljega zdravlja, pa tamo u Štokholmu misle da za vas još ima vremena.
– Nije da nema, sine, nije da nema, ali treba da se zna neki red, da se poštuje i delo i godine.
– Niko više ništa ne poštuje, moj čika Dobrice. Ti Trebinjci danas ne
poštuju Andrića koji je u svojim mladim danima pristupio Mladoj Bosni da
bi se borio protiv Austrije. A poštuju ruglo od austrijske kasarne ili
šta li je već… E, čika Dobrice, uvijek sam htio da vas pitam: zašto vi
niste pristupili Mladoj Bosni?
– Ne sećam se, sine, veruj mi. Davno je to bilo, kad sam bio mlad. Kako da se setim?
– A kako da se ne sjetite kad ste bili mladi?
– Pa bio sam… davno. Pre nego što sam se rodio.
– Kako to mislite?
– Lepo, sine. Znaš li ti kad je bila i mladost i Mlada Bosna i sve? Pre mog rođenja, sine, nikako posle.
– Sad ste me malo zbunili, čika Dobrice.
– Pustimo to, sine… Nego, kažeš, ovi u Trebinju baš zaguljen svet?
Čudi me, sine, čudi me. Tamo je naš narod uvek znao da poštuje svoje
pesnike: Dučića, Vučurevića…
– A sada poštuje austrijske ruine i svoj kamen. Kažu: „Ne damo da se naš
hercegovački kamen nosi u Višegrad!“ Ko da sve to nije srpsko… Baš
šteta što niste čitali moj tekst. Pozvo sam se na Matiju, znate ono kad
Matija kaže da je sa kamenom kao i sa jezikom…
– Pa ne znam, sine, da je to baš tako.
– Jeste, čika Dobrice, objasniću vam. Pitam ja Matiju kako on piše svoje
pjesme, a on meni kaže: „Lijepo! Zamisli da šetaš Hercegovinom ili
Crnom Gorom! Po vrletima, gdje svako malo nailaziš na napuštene i
poluraspadnute kamene kuće, ti vratiš kamen tamo gdje je nekada stajao.
Tako ja pišem!“
– Ja, sine, tako ne pišem…
– Pa jasno da ne pišete. Ne pišete vi, čika Dobrice, Matijine pjesme…
Ali zato sam ja, prateći tu Matijinu ideju, odlučio da izgradim Andrićev
grad. Jeste da se ovaj moj postupak donekle razlikuje od njegovih
pjesama, jer se u mom slučaju kamen vraća tamo gdje nikada nije bio.
– Kako, sine, kamen može da se vrati tamo gde nikada nije bio?
– Može na razne načine. Može kamionom, ako Trebinjci dozvole. A može i…
– Izvini, sine, ako zakeram, ali stvarno ne razumem… Ništa ne može da se vrati tamo gde nikada nije bilo, pa ni taj kamen.
– Čika Dobrice, to je literatura. To ne može da se prepriča, a da ne
zvuči malkice banalno. Drugačije je kad se pročita, vjerujte. A ja tamo
lijepo pišem da je taj kamen mogao da bude ili je bio u literaturi Ive
Andrića!
– Nemoj, sine, da mi kažeš da su Austrijanci kamenje za svoje tvrđave
uzimali iz Andrićevih knjiga. Čudna mi čuda, kako onda nisu napravili
kasarnu od „Na Drini ćuprije“? Tamo ima lepog kamenja.
– Aman, čika Dobrice…
– Nemoj, sine, molim te, da precenjuješ literaturu, naročito Andrićevu.
Da je sve tako ko što ti misliš, onda bi Austrijanci pravili žensku decu
od „Jelene, žene koje nema“.
– Ali nisam ja išo u Trebinje da im uzimam žensku djecu, nego kamenje!
– Nemoj da galamiš, sine. Jesam mator, ali još nisam gluv!
– Izvinite, čika Dobrice, ali ja stvarno ne razumijem gdje se nas
dvojica ne razumijemo. Ne mislite valjda da taj kamen treba da nastavi
da propada na toj austrijskoj ruševini umjesto da ga se ugradi u moj
Andrićgrad?!
– Nemoj tako, sine. Ti znaš da bi čika Dobrica tebi pomogo ko svom najrođenijem.
– Ma znam, čika Dobrice, znam…
– Da sam ja, sine, u prilici ko nekad, sve bi bilo sređeno. Ne bi ti
morao da dangubiš po Hercegovini. Čika Dobrica bi tebi nabavio kamenja, i
to najboljeg što možeš da zamisliš, za tri ta tvoja grada, ako treba.
– Odakle, čika Dobrice? Kažite, pa ću ja da sredim. Da nije iz Crne Gore?
– Ma kakva Crna Gora, sine…
– Pa gdje to u srpskim zemljama ima kamenja osim u Hercegovini i Crnoj Gori?
– Ima ga, sine, ima, na Golom otoku. Samo što ja to više ne mogu da ti organizujem.