Dva su velika razloga da se kulturna (ali i politička) beogradska „elita“ u petak okupi u Ateljeu 212, usred predizborne tišine: na repertoaru je autorski projekat Olivera Frljića, najintrigantnijeg reditelja sa prostora bivše Jugoslavije, pod ne manje intrigantnim naslovom – „Zoran Đinđić“.
Ono što ovaj pozorišni događaj čini posebnim je da premijerni aplauz nije uobičajeno izvestan, da kraj može biti propraćen ili ovacijama, ili zvižducima… Jer, zagrebački reditelj najavljuje da će kao i uvek, suočiti publiku sa pričom na sceni, preispitujući njenu kolektivnu savest i odgovornost. Frljić (čije su predstave „Turbo folk“, „Kukavičluk“, „Proklet bio izdajica svoje domovine“, „Pismo iz 1920“) širom regiona p(r)otresale javnost, spreman je na svaku vrstu reakcije: pa i da bude proglašen „velikim izdajnikom“ svega…
Kažete da ova predstava traži puno građanske hrabrosti, a da ste je vi radili neostrašćeno, kao neko ko nije ovde živeo u vreme tragičnih dešavanja?
To mi je omogućilo da budem objektivniji i kritičniji prema svemu što se događalo. Ne nosim nijednu vrstu gorčine iz tog perioda, a imam distancu i prema današnjem vremenu. Jer, sve što se sada događa u Srbiji, trenutna politička kombinatorika i odnos prema najvažnijim pitanjima – određeno je tom smrću. Zaustavljeni su svi procesi demokratizacije. Ne postoji jaka volja da se raščisti pozadina atentata, na delu je nespremnost institucija i celog društva da se pronađu odgovorni.
Iz reči demokratija izvodite i reči rat, raj, komedija, krademo…
Pokušali smo da pokažemo taj privid demokratije. Kako ovde, tako i u regionu. Srbija nije usamljena pojava, demokratija služi da bi neki ljudi došli do pozicija moći. Fascinantno je šta se sve u toj reči krije i do čega dolazimo permutacijom slova. Svim političkim opcijama na prostoru nekadašnje Jugoslavije pojmovi država, nacija, patriotizam – maska su za kriminalce i lopove najgore vrste, koji su u privatizaciji opljačkali vlastiti narod. Sve su veće socijalne razlike između građana i elite. Deo prvog kapitala stečen je u ratu, a deo naknadno… Nemam neko visoko mišljenje o demokratiji. Vidimo kako se ceo sistem urušava. Kod nas je demokratija došla s rastom negativnog nacionalnog sentimenta, što nije dobro. Nažalost, ljudi su i dalje skloni da se grupišu po nacionalnoj, a ne po socijalnoj osnovi.
Ističete i da je u svim sredinama opstalo nešto fašistoidno, što je više pitanje kolektivne nego individualne odgovornosti. I zaborav je kolektivan, ali kako nastaviti s „viškom“ pamćenja?
Društvo treba da se suoči samo sa sobom i onim što je uradilo, ali određeni simbolički gestovi imaju velike vrednosti. Da je na sahranu Đinđića 2003. godine poslata neka albanska delegacija, učinilo bi se mnogo toga. Možda sa zakašnjenjem, ali potezima između Srbije i Hrvatske radi se na normalizaciji odnosa. Ipak, znam da i danas u hrvatskim osnovnim školama uče o stradanju Vukovara, ali ne i ono šta je hrvatska strana napravila Srbima u vreme „Oluje“…
U predstavama ste govorili o katoličkoj Crkvi, džihadu, Srebrenici, stradanju Srba u vreme domovinskog rata – i to upravo u onim sredinama koje bi trebalo da osećaju odgovornost?
Moje je iskustvo da su sve sredine podjednako nespremne da prihvate tu vrstu kritike. Ali, to ne iznenađuje. Jer, sve su te države napravljene na ovom ili onom zločinu. Postoji svojevrstan konsenzus da se taj inicijalni zločin na kom je država stvorena, ne tematizuje. Naravno da Hrvati ne žele da se bave zločinima nad građanima srpske nacionalnosti pod pokroviteljstvom svog najvišeg vrha, Srbija Srebrenicom, dok je u Bosni hrvatski i srpski nacionalni korpus sve radio na razbijanju te države, a konačno, ni muslimanski nije izašao čist iz tog rata – jer je i sam činio zločine. Svi smo krivi, ali ne želimo da se bavimo krivicom…
Ne krijete da ste bili izloženi raznoraznim pritiscima tokom rada na predstavi „Zoran Đinđić“?
Spreman sam da saslušam svakoga, mada svaki komentar nije validan za ono što radim. Biće pokušaja da se na ovaj ili onaj način predstava diskvalifikuje, ne samo na nivou sadržaja nego i pozorišnog jezika. Donosi nešto što i kod kolega i kod publike može stvoriti otpor.
DRŽAVA
Političkih ubistava je bilo i u drugim sredinama nekadašnje Jugoslavije, ipak, specifičnost Srbije je što joj je ubijen premijer, neko ko je bio na samom vrhu. Reč je ne samo o tragediji jednog čoveka, nego i pucnju u državu. I oni koji su ga izvršili i oni koji su ga naručili, nisu legalisti. Nisu, jer nisu verovali da je to što spočitavaju Đinđiću moguće osporiti kroz postojeće institucije.