Nastao je veliki lament nad time što su apotekarski precizne
intervencije ponegde omanule, kao u slučaju LDP-a u Beogradu, pa im nije
na vreme obezbeđen prelazak cenzusa. To će biti ispravljeno ponovnim
glasanjem na 16 izbornih mesta, i to baš tamo gde ta stranka nije prešla
cenzus, što je još jedna čudna koincidencija. Pa ipak, po prijavi te
stranke o nepravilnostima baš tamo gde nije pređen cenzus, GIK je odmah
prihvatila primedbe, i glasaće se ponovo, u isto vreme sa glasanjem za
drugi krug predsedničkih izbora. Izlaznost je obezbeđena. Đilas je
obećao da će se svi stari drugovi ipak naći u istoj ekipi. Jedan deo
posla, onaj za LDP, na sebe je preuzela GIK, a drugi deo posla će
obaviti lično Đilas, jer će prijatelje iz URS-a staviti na „svoju
kvotu“. Pri tome, to pravda time što kod njega nema „partijske podele
plena“ – ali njegova kvota ipak postoji, i dovoljna je široka za spas drugova koji nisu prošli cenzus i daleko su od njega.
Sve u svemu, izbori u Srbiji su očigledno bili nepošteni kako u
pogledu uslova – mediji, sud, tužilaštvo i sva kontrolna tela su pod
totalnom kontrolom vlasti – tako i u pogledu samog izbornog procesa: od
dramatično netačnog biračkog spiska, nelegalnog prihvatanja izborne
liste (slučaj NOPO), sumnjivih džakova sa biračkim listićima na mestima
gde ne bi smeli da budu, kupovine glasova (na sve strane, i posebno,
slučaj romske stranke u Novom Sadu; a neki govore i o deljenju paketića
sa pokvarenim paštetama), do intervencija u dobijene glasove, o kojima
svedoče žalbe gotovo svih stranaka, izuzev vladajuće DS. Na izbornu
propagandu gotovo da ne treba trošiti reči, jer se išlo dotle da Jelena
Trivan, žena prvog privatnog policajca u Srbiji, optužuje konkurenciju
da priprema rat i destabilizaciju zemlje. Te iste glupe reči Boris Tadić
koristi u finišu svoje kampanje. Glavnu ulogu u ovim izborima imale su
službe bezbednosti. Sve što gledamo – njihovo je delo. Baš zato izbori
nisu čista laž, nego strateški dozirana prevara, fino štimovanje
rezultata i proračunato zastrašivanje stanovništva. Ono što ih je odalo
je ta preciznost ručnog rada na jednoj strani, i klasično ošljarenje i
arogancije pobesnele vlasti, na drugoj.
Ovo drugo dovelo je do veoma bolne situacije za svakog građanina ove
zemlje. Slušajući Dragana Šutanovca u emisiju Utisak nedelje, i
očekujući da potpredsednik DS-a iznese dokaze da su džakovi sa listićima
falsifikat, ili da ustvrdi ono što je izjavio portparol tužilaštva,
Toma Zorić, da SNS uopšte nije predala materijal policiji, on se branio
tako kao da su svih 7 miliona ljudi u ovoj zemlji potpuno poludeli. On,
dakle, nije negirao postojanje izbornog materijala nađenog u džakovima,
koji je prikazala SNS, nego je ustvrdio jednu fantastičnu stvar: SNS je
organizovala 8.400 ljudi, tj. da svaki od njih pojedinačno sa biračkog
mesta ukrade po jedan listić i donese u stranku. I tako se napravila
gomila važećih listića u onim džakovima! Ako su Nikolić i njegovi ljudi
tako dobri organizatori da kontrolišu 8.400 ljudi koji će ukrasti po
jedan listić, pa njega bi trebalo izabrati za predsednika neke veće
zemlje od zemlje Srbije. A da ne govorim o tome da bi valjda i taj jedan
glas koji fali, negde morao da bude pribeležen da nedostaje.
Situaciju možemo da analiziramo na dva načina: hipotetički, tj. da
prihvatimo da su dobijeni rezultati tačni, i realno, tj. da su izbori
lažirani, što je, kako rekosmo, mnogo verovatnije.
Hipotetičke ocene
Kada bismo znali kako su građani stvarno glasali, mogli bismo da
procenjujemo njihov izbor i tendencije kuda društvo u ovom trenutku želi
da se kreće. Ako bi izborni rezultati bili tačni, mogli bismo
konstatovati da su građani neosetljivi na sopstveno nezadovoljstvo i da
još uvek važi ono staro „kad dođeš na vlast glasaću za tebe“. U prvi
plan bi izbila autoritarnost samog biračkog tela koje uvek glasa za
vlast, za pendrek i državnu kasu, bez obzira na to što je poslednja
vlada bila loša i gotovo katastrofalno upravljala zemljom. Drugi
zaključak bi mogao biti da je izborni zakon kriv za rezultate izbora,
jer birači ne mogu da proniknu u tajne strategije i dogovore režimskih
stranaka, pa ne znaju da ma za koju stranku glasali (a one igraju
zajedno), glasaju i za glavnu stranku, u ovom slučaju DS, koja je vodila
vladu i koja ih je najviše oštetila. Izborni zakon omogućava da građani
zaista ne znaju za koga glasaju, jer se posle izborne „ankete“, vlada
sklapa prema tajnom dogovoru, a biračko telo postaje pasivni posmatrač.
Treći zaključak bi mogao biti i to da posle 5. oktobra nije napravljena nova opozicija,
nego je preostala ona stara iz devedesetih godina za koju birači neće
da glasaju, pa nemajući kud, vrte se u priči tzv. malog i velikog zla,
glasajući za manje zlo, ostavljajući na vlasti loše upravljače. Jedini
pokušaj da DS i DSS, kao dve najveće stranke posle 5. oktobra, dobiju novu
opoziciju, bio je nastanak Liberalno-demokratske partije. Kada je ona
napustila kritičku poziciju i prešla na režimsku stranu, ostala je
zaista samo stara opozicija, koja više ne odgovara novom vremenu i novim
očekivanjima. Ova zatvorena situacija je rodila bele glasove. Porasla
je svest da je vlast sve činila da onemogući stvaranje alternative, što
se vidi po stanju u medijima, rušenju pravosudnih institucija,
ograničavanju prava na političko organizovanje i instaliranju lične
vlasti Borisa Tadića koja je odgovorna za ove regresivne procese.
Realne ocene
Šta se može zaključiti iz minulih izbora ako znamo da su rezultati
štimovani i izbori nepošteni. Zaključak je prilično jednostavan i
donekle obrnut od prvog: ne radi se toliko o autoritarnosti građana,
nego o tome da je u Srbiji ponovo instaliran autokratski način vladanja,
zahvaljujući onima koji su zemlju vodili. U njoj ne postoji kontrola i
smenjivost vlasti, demokratija je propala i nije uspela da se održi. Ta
jednostavna konstatacija nosi u sebi veliki naboj i prilično je
dramatična. Teoretičari kažu da je nakon zbacivanja autoritarnih režima,
prva faza izborna demokratija (smenjivost vlasti), a kasnije se, u
drugoj fazi, mukotrpno uspostavljaju nezavisne institucije. Zar nismo
nepovratno osvojili tu prvu fazu? Izgleda da nismo. Nije lako suočiti se
s takvom realnošću. Nekako ispada da smo se vratili na istu tačku na
kojoj smo već bili, od koje je borba za demokratiju pre mnogo godina
krenula, a neki u toj borbi i život izgubili.
Ko snosi odgovornost za to što je demokratija u Srbiji propala, ta
ključna a možda i jedina tekovina koju je doneo 5. oktobar? Ivica Dačić
na vest o nepoštenim izborima ljutito govori o 5. oktobru i ogorčeno se
pita šta je taj datum doneo našem narodu. Kaže, nije mu doneo ništa; ta
ogavna priča je završena, nećemo valjda opet 5. oktobar! Pri tom se
zaboravlja, sasvim namerno, da je predsednik vlade Srbije ubijen u
atentatu da se ova država ne bi modernizovala i da se ne bi dozvolila
promena našeg kulturnog koda (nacionalističko-autoritarnog).
Demokratija, sloboda, otvoreni horizonti nisu deo tog identiteta, ali
naročito ne onih koji su ovom zemljom upravljali. Na proterivanju
demokratije su svesrdno radile dve demokratske stranke – DSS i DS, dok
zajedničkim snagama, uz svesrdnu pomoć SPS-a, ona nije kroz prozor
proterana.
Posle ovih izbora, situacija je iz korena promenjena. Najvažnije
pitanje će biti kako i gde pronaći kontratežu autoritarnom režimu koji
su obnovile DSS i DS, jedna za drugom, dok nisu potpuno rekonstruisale
staro gvožđe autoritarizma, taj nezaobilazni identitet koji se naivno
naziva nacionalizmom. Pitanje je sada: šta da radimo sa novim-starim
izazovima?