Naime, sa osvojenih 5,51 odsto glasova opet se provukao kroz „iglene
uši” i po ko zna koji put „obrukao” istraživače javnog mnjenja koji su
predviđali da će ostati ispod cenzusa. I ne samo da je ušao u parlament
nego ćemo, kako sada stvari stoje, Dinkića i njegove ljude ponovo
gledati na nekim od najodgovornijih funkcija u državi. I sve to, posle i
uprkos optužbama koje je tokom izborne kampanje razmenio sa bivšim, a
izgleda i budućim koalicionim partnerima –Demokratskom strankom.
U čemu je tajna Dinkićevog uspeha?
Pre svega, lansirajući ideju regionalizacije koja je kasnije
„pretočena” u decentralizaciju, on je oko sebe okupio lokalne lidere
poput Verka Stevanović iz Kragujevca, Boška Ničićaiz Zaječara, Vladana
Vasićaiz Pirota, Vidoja Petrovićaiz Loznice. A onda je, na vreme, počeo
da ulaže pare u te sredine zahvaljujući činjenici da je držao pod svojom
kontrolom Ministarstvo za nacionalni investicioni plan kao i resor
ekonomije i regionalnog razvoja.
Rezultati izbora pokazali su
da su se te investicije i te kako isplatile. Naime, najbolje izborne
rezultate postigao je uglavnom u gradovima u koje je doveo najveće
investitore i u koje se slilo najviše para iz Nacionalnog investicionog
plana i Fonda za razvoj.
Dovođenje „Fijata” u Kragujevac
zagarantovalo mu je prvo mesto na lokalnim izborima u ovom gradu. To je
najveća investicija na tlu Srbije u proteklih nekoliko decenija. Vredna
je oko 940 miliona evra i otvara oko 2.500 radnih mesta. Za „Fijatom” su
u ovaj grad stigli i komponentaši švajcarski „Mejer mehanik” i
italijanski „Becchis Osiride”. Ali i ulagači u trgovinske centre
austrijska „Supernova” i izraelska „Plaza”, čije ulaganje u ovom gradu
iznosi 88,4 miliona evra.
Dobar izborni rezultat u Nišu,
odnosno treće mesto na listi, Dinkić najviše duguje „Benetonu” i „Juri”.
Naime, Niš, kao nekadašnji centar elektronske industrije, pre ulaska u
grupu gradova od posebnog značaja za razvoj republike imao je samo 4,5
miliona evra investicija u IT sektoru. Dolaskom softveraša,
južnokorejske „Jura” i italijanskog „Dajteka”, investicije u ovoj
privrednoj grani su uvećane za oko 40 miliona evra otvarajući prostor za
oko 2.000 radnih mesta. U svoje zasluge, što je pokazao i u
predizbornom spotu, upisao je i dolazak italijanskog „Benetona” koji
planira da zaposli oko 2.700 radnika i investira 43, 2 miliona evra.
Gubitak ministarskog mesta zbog odvođenja „Gorenja” iz Valjeva u
Zaječar, Dinkić je naplatio izvojevavši pobedu u ovom gradu. Otvaranje
fabrike veš mašina u vrednosti oko 2,9 miliona evra u kojoj treba da se
zaposli 300 ljudi jedina je investicija u Zaječaru. Ali je zato iz NIP-a
samo u prošloj godini uloženo oko 180 miliona dinara u rekonstrukciju
ulica, izgradnju javne garaže, školske sportske hale…
Pobeda u
Pirotu može se pripisati prodaji fabrike „Tigar”. Ona je za vreme
Dinkićevog ministrovanja prešla u ruke francuskog „Mišlina”, koji je
investirao oko 18,7 miliona evra u ovaj grad.
Uz opasku da
posle dva izborna iznenađenja koja je priredio, njegov uspeh već postaje
pravilo, Miodrag Radojević iz Instituta za političke studije kaže da je
lider URS-a imao dobro vođenu kampanju u kojoj je uspeo da birače ubedi
da ove državne projekte treba poistovetiti sa politikom URS-a.
„Dinkić je koristio poziciju sa koje je mogao kritikovati vladu jer je
napuštanjem ministarske pozicije napravio određenu distancu u odnosu na
nju”, ocenjuje Radojević.
Druga ideja koju je „gurao” tokom
kampanje bila je departizacija, odnosno donošenje zakona kojim se
zabranjuje zapošljavanje po partijskom ključu, odnosno da jedini
kriterijum bude stručnost. Mnogi su se nasmejali ovakvom Dinkićevom
zahtevu jer su baš on i njegova stranka u javnosti bili doživljavani kao
sinonim za partijsko zapošljavanje. Doduše, on to nije ni pokušavao da
demantuje tokom kampanje, ali je dao časnu reč da će sa tom praksom
prekinuti.
Iako kritike na račun Dinkića uglavnom stoje,
analitičari ipak upozoravaju da ono što se njemu spočitava moglo bi na
dušu da se stavi i najvećem broju drugih političara. Prema mišljenju
Vladimira Goatija, predsednika Transparentnosti Srbija, Dinkić je u
poslednjem momentu lansirao neke izuzetno prihvatljive ideje.
„Protiv regionalizma se ne može biti ako ste za demokratiju. Možda još
važnija stvar je departizacija, odnosno profesionalizacija državnog
aparata. Ali podsećam da je on učestvovao i u metropolizaciji Srbije kao
i u deprofesionalizaciji javne uprave. Shvatio je, međutim, da su to
problemi koji su vremenom, posle 2000. godine, nagomilavani i da su sada
eksplodirali. Zato je nesporno da je našao prave ideje za izbore”,
smatra Goati.
Radojević kaže da je opaska o Dinkiću kao rodonačelniku partijskog zapošljavanja pomalo predimenzionirana.
„Koreni partijske države su stariji i od Mlađana Dinkića i od njegove
stranke. To je tradicija koja se u Srbiji neguje od uspostavljanja
parlamentarizma i koja je očuvana i u poluvekovnom periodu
socijalističkog samoupravljanja. Neka vrsta nepisanog pravila za
napredovanje u karijeri i za dobijanje posla je moralno-politička
podobnost. I to je jedan od najvećih problema u funkcionisanju javne
uprave u Srbiji”, mišljenja je Radojević.
Imajući u vidu sve
što čini, Dinkić je, prema oceni Goatija, osoba kojoj nema premca u
Srbiji po sposobnosti da angažuje druge i da sistematski radi na
promociji svojih ideja.
„U tom smislu je on čudo. Vrlo brzo
svojom nesvakidašnjom energijom uspeva da te ideje raširi i da pridobije
veliki broj ljudi za njih. U svakom slučaju odlikuju ga neverovatna
sposobnosti i radinost, i u tom pogledu mu, čini mi se, nema premca u
političkom establišmentu Srbije”, zaključuje Goati.