„Tvornica” je umesto na cikluse, podeljena na pogone, a svaki od njih govori o jednom aspektu života u SFRJ
Pesnikinja Dragana Mladenović predstavila je nedavno u Kulturnom centru „Grad” svoju novu zbirku pesama „Magda”, objavljenu u izdanju beogradske „Fabrike knjige”.
U dosadašnjem pesničkom opusu ova mlada autorka ima nekoliko knjiga: Nema u tome nimalo poezije (2003), Raspad sistema (2005), Asocijalni program (2007), Tvornica (2006), Omot spisa (2008), Rodbina (2010), koja je objavljena i na nemačkom jeziku.
Dragana Mladenović je diplomirala srpsku i opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Novinar je u listu „Pančevac” i urednik književnog portala „Male novine”. Predstavila je svoju poeziju na sajmovima u Lajpcigu i Beču.
Junak vaše poslednje zbirke „Magda” bolje sagledava gorku stvarnost oko sebe u stanju kome nego što je to činio na javi. Posle takvih Pandorinih realija ostavljate li mu bar nadu da treba izdržati?
„Magda” je knjiga poezije koja govori o dva pola patnje. David, glavni junak i „pesnik-pripovedač”, najpre je suočen s patnjom, uslovno rečeno srećnijeg dela sveta; njegovoj isfrustriranosti donekle doprinosi čak i to što je neostvareni pisac, pa tek nakon izmeštanja iz realnosti, tj. kratkotrajnog upadanja u komu, on kako kažete dobija širu sliku gorke stvarnosti. Kroz stihove o Davidu i drugim likovima otvorene su i teme o solidarnosti, samoživosti, pisanju. „Magda”, rekla bih, postavlja pitanja, ali bez tendencije da pruži odgovore na njih. Da li Davidova Pandorina kutija ostavlja nadu u život, isključivo zavisi od čitaočeve percepcije.
U knjizi „Asocijalni program” pišete da je „asocijala novo osećanje sebe”. Asocijala je i svojevrsni program za opstanak u svetu u kojem živimo?
„Novo osećanje sebe” kao asocijalnog bića smestila sam u grad koji bubri i puca od života i prenaseljenosti. Reč je o paradoksalnoj situaciji u kojoj mogućnost pronalaženja srodnih duša i odgovarajućih sadržaja, gotovo parališe jedinku i vodi je u svesno odustajanje od „socijalizacije”.
U „Tvornici”, između ostalog, progovarate o deformacijama društva, ugnjetavanju radnika koji ili gladuju ili umiru gladujući. Izgleda kao da beležite, „prepisujete” stvarnost?
Važno je imati u vidu da je „Tvornica” konceptualna knjiga pesama koja opisuje nekadašnju Jugoslaviju i to poetskim intervencijama na vanliterarnim tekstovima nastalim u vreme postojanja te zemlje. „Tvornica” je umesto na cikluse, podeljena na pogone, a svaki od njih govori o jednom aspektu života u SFRJ. Ona se bavi jezikom i teritorijom Jugoslavije, zatim radničkom klasom u samoupravnom sistemu, kreiranjem slobodnog vremena i upotrebom uređajima karakterističnim za to doba, položajem žena… Ako se zanemari moja poetska intervencija, život je u toj knjizi doslovno prepisan.
U vašoj socijalno angažovanoj poeziji, dosledno narativnoj, naići ćemo na motive ratnih zločina, tranzicioni sistem, aktuelno političko stanje. Ovakva poezija mogla bi da se čita i na mitinzima a ne samo u tišini svoje sobe?
Čak i kada se ne bavim poetskim lomljenjem vanliterarne građe, a to sam u knjizi „Omot spisa” činila sa ustavom, zakonima, starim zapisima, ratnim dnevnicima itd, puštam da se stvarnost slobodno uplete među stihove. Moja poezija je posvećena čitaocima, ljubiteljima poezije i onima koji tek treba da otkriju kakva sve interesantna lica ona poseduje i, ma koliko angažovana ona bila, ne želim da o pesništvu razmišljam na „mitingaški” način.
Knjige su vam objavljene u Nemačkoj, gde ste i rođeni. Koliko je pesniku potrebno da se pojavi na stranom tržištu?
Moje rođenje u Nemačkoj nema nikakve veze s prevodom „Rodbine” na nemački. Do toga, kao i do prevoda te zbirke na švedski, došlo je krajnje spontano. Prihvatila sam savet Dejana Ilića, vlasnika izdavačke kuće „Fabrika knjiga”, u kojoj sam objavila četiri naslova, da je moj zadatak da pišem, a da će sve ostalo doći samo. Bio je u pravu.
Pored toga što ste pesnik i novinar, osećate li se i kao „mali preduzetnik”, s obzirom na to da ste i osnivač jednog internet-portala?
Osnivači internet-portala za kulturu i književnost teško se mogu smatrati malim preduzetnicima (i s navodnicima i bez njih). Takvi poduhvati, kojih u Srbiji ima mnogo, uglavnom opstaju samo zahvaljujući entuzijazmu. Pažnja koju su izazvale „Male novine” iznenadila je i mene samu.