I pored toga, delili smo slična intelektualna interesovanja. Obojica
smo znali da 20. vek mogu potpuno razumeti samo oni koji su ga preživeli
i koji su delili njegovu osnovnu strast: naime, uverenje da je politika
ključ ka našim istinama kao i našim mitovima. Uprkos našim međusobnim
razlikama, i Tonijeva knjiga Marksizam i francuska levica i moja poslednja kjiga Kako promeniti svet
posvećene su uspomeni na istog nezavisnog mislioca, pokojnog Georga
Lihthajma. Privatno smo se dobro slagali, ali Toni je ionako bio
simpatičan i velikodušan. Dopadao mu se moj rad, što je i rekao u svojoj
poslednjoj knjizi. S druge strane, pokrenuo je jedan od
najnemilosrdnijih napada na mene, jednim pasusom koji je kasnije svuda
citiran, naročito u američkoj desničarskoj štampi. Napad se svodio na
sledeće: javno priznaš da je tvoj bog posrnuo, busaš se u grudi i nadaš
se da će te jednog dana ponovo shvatati ozbiljno. Ne treba slušati
nikoga ko ne misli da je socijalizam isto što i Gulag. Bez ikakve
sumnje, ova retorička figura sjajno je prihvaćena u anti-crvenoj
polemici. Srećom, praksa se razlikovala od teorije.
Većina nas se divi tome kako se Toni suočio sa smrću. Bilo je neke
rimske grandioznosti u njegovom odbijanju da se preda onom neizbežnom,
koja priziva u sećanje klasične posmrtne besede. Nije to bila samo
njegova odluka da istraje u šahovskoj partiji do mata, već i odluka da
provocira smrt pokazujući svu svoju veštinu velemajstora, osuđenog na
smrt, ali nikad poraženog. To je potresna slika, međutim moramo je
zaboraviti: ohrabrujuća mitopeja nije za istoričare. Tonija opisuju kao
drugog Džordža Orvela. To je netačno, jer iako su obojica bili veoma
nadareni i duboko polemični, bili su i vrlo različiti. Toni nije
posedovao Orvelovu kombinaciju predrasuda, starozavetnih proročanstava i
domišljate denuncijacije – on nikad ne bi mogao da napiše 1984. ili Životinjsku farmu.
A Orvel, koji je jači pisac, nije imao ni Tonijevo ogromno znanje, niti
njegovu dovitljivost, intelektualnu brzinu i pokretljivost: nije bilo
šanse da on paralelno bude i univerzitetski profesor.
Ali poređenje s Orvelom je takođe opasno jer se ovde ne radi o
dvojici pisaca, nego o političkoj eri koja bi do sada trebalo da je
jednom za svagda završena – o Hladnom ratu. Orvelova reputacija
izgrađena je kao intelektualni antisovjetski raketni poligon, pa čak i
sada, kada se ostatak Orvela pojavio ili ponovo pojavio, ona je još uvek
nepromenjena od pedesetih. Toni je, naravno, bio antistaljinista poput
mnogih drugih, i oštro je kritikovao one koji se nisu odrekli
Komunističke partije, čak i kada su očito bili antistaljinisti i kada su
se, poput mene, polako odmicali od prvobitnih svetskih nadanja u
oktobar 1917. Kao i oni koji se protive izvođenju Vagnera u Izraelu,
dozvoljavao je da mu politička averzija poremeti estetsko uživanje,
odbacujući Brehtovu pesmu o kadrovima Kominterne „An die Nachgeborenen“,
„kojoj su se divili mnogi“, kao „nesnosnu“ ne u literarnom smislu, nego
zato što je podsticala verovanje u zle ciljeve. Ipak, jasno se vidi iz Promišljanja 20. veka
da njega u akutnoj fazi Hladnog rata nije prvenstveno zanimala ruska
pretnja „slobodnom svetu“, nego prepirke unutar levice. Marks je – a ne
Staljin i Gulag – bio njegova tema. Istina, nakon 1968. postao je mnogo
militantnije liberalan oko pitanja istočne Evrope, obožavatelj mešovitih
ali obično desničarskih akademskih turista koji su obezbedili
komentatorsku pratnju kraju istočnoevropskih komunističkih režima. To je
i njega i druge, koji je trebalo da budu pametniji, navelo da izmisle
onu bajku o plišanim i šarenim revolucijama 1989. i kasnije. Takve
revolucije nisu postojale, postojale su samo različite reakcije na
odluku Sovjetskog Saveza da se povuče. Pravi junaci toga doba bili su
Gorbačov, koji je uništio SSSR, i ljudi unutar starog sistema poput
Suareza u Frankovoj Španiji i Jaruzelskog u Poljskoj, koji su praktično
omogućili mirnu tranziciju i kasnije bili odbačeni od obeju strana.
Osamdesetih godina, Tonijev u suštini socijaldemokratski liberalizam bio
je nakratko zatrovan hajekovskim ekonomskim libertarijanstvom Fransoa
Furea. Mislim da ovaj pozni hladnoratovski odjek nije bio ključan za
Tonijev razvoj, ali pružio je određenu težinu i dubinu njegovoj vrlo
impresivnoj knjizi Postwar.
Njegovo napredovanje kroz drugu polovinu veka je sui generis. Dok se nije dokazao u Njujorku osamdesetih, i počeo da piše za New York Review,
nije bio naročito istaknuti istoričar, čak ni među anglofonim
stručnjacima za francusku istoriju, možda jer se preduboko zaglibio u
močvari beskrajne debate o prirodi francuske levice. Pre osamdesetih, na
njega se moglo naići na marginama društvene istorije, sa prvorazrednom
studijom socijalizma u Provansi od 1871. do 1917. Njegovu francusku fazu
činila je impresivna erudicija u kombinaciji sa, po mom uverenju,
istorijski trivijalnim rezultatima: to se sve više pretvaralo u
akademski turnir marginalnog i neefikasnog sveta pariske Leve obale. Ono
što se odvijalo u kafićima Les Deux Magots i Le Flore, iako u kulturnom
smislu prestižno, politički je bilo zanemarljivo u poređenju sa
dešavanjima na suprotnoj strani bulevara Sen Žermen, u restoranu
Brasserie Lipp, gde su se okupljali političari. Sartrova politika
sastojala se u „zauzimanju stavova“ jer mu ništa drugo nije preostajalo,
i De Gol je to znao. U svakom slučaju, levica je retko bila na vlasti, a
jedini intelektualci koji su dogurali do mesta premijera bili su
verovatno Leon Blum 1936. i – barem je dobro imititirao konkretnu akciju
– Miteran. Putem mentalne akrobatike, čiju je apsurdnost Toni s lakoćom
demonstrirao, levičarski orijentisani intelektualci pokušali su da se
prilagode jedinstvenoj nacionalnoj situaciji, pored svoje političke
izolacije, u zemlji koja je izmislila termin „ouvrierisme“, što znači
radničko nepoverenje prema intelektualcima.
Četiri su stvari oblikovale francusku istoriju u 19. i 20. veku:
Republika rođena iz nedovršene Velike revolucije; centralizovana
Napoleonova država; ključna politička uloga dodeljena radničkoj klasi,
premaloj i nedovoljno organizovanoj da je preuzme; i dugo propadanje
Francuske od pozicije Srednjeg kraljevstva Evrope pre 1789, sigurne
poput Kine u svoju kulturnu i jezičku superiornost. Bila je to
„prestonica 19. veka“, naročito za strance, ali nakon Vaterloa, putanja
je lagano, doduše sa prekidima, vodila naniže u smislu vojne premoći,
međunarodnog položaja i kulturne nezaobilaznosti. Budući da nije imala
svog Lenjina i da je ostala bez Napoleona, Francuska se povukla u
poslednje i, moramo se nadati, neuništivo utvrđenje, u svet Asteriksa.
Posleratno pomodno interesovanje za pariske mislioce jedva je prikrivalo
njihov kolektivni beg u heksagonalnu introvertnost i poslednje utočište
francuske intelektualnosti – dekartovsku teoriju i kalambur. Sada su se
pojavili drugi modeli u visokom školstvu i nauci, u ekonomskom razvoju,
pa čak i u – kako pokazuju poslednji prodori Marksovih ideja –
ideologiji revolucije. Problem za leve intelektualce bio je kako se
pomiriti sa suštinski nerevolucionarnom Francuskom. Problem za
desničare, među kojima je bilo mnogo bivših komunista, bio je kako
sahraniti osnovni događaj i formativnu tradiciju Republike, Francusku
revoluciju, što je veliki problem – kao pokušaj da se iz istorije SAD
izbriše američki Ustav. To je bilo neizvodljivo, čak i za vrlo
inteligentne i moćne manipulatore poput Furea, isto kao što ni Toni ne
bi mogao, da je poživeo, da obnovi socijaldemokratiju kakvu je
idealizovao.
Toni se proslavio kao akademski tabadžija. Njegova osnovna pozicija
bila je forenzička: ne sudijska nego advokatska, čiji cilj nije istina i
istinitost, nego pobeda u sporu. Preispitivati slabost sopstvenog stava
nije bilo ključno, iako to istoričari velikih prostora, dugih perioda i
složenih procesa moraju da rade. Pa ipak, njegove formativne decenije
intelektualnog tužioca nisu sprečile Tonija da postane zreo, promišljen i
informisan istoričar. Njegova najvažnija knjiga bila je bez sumnje Postwar,
istorija Evrope nakon 1945. To je ambiciozna, doduše povremeno
neravnomerna knjiga. Nisam siguran da će se perspektiva iz koje je
pisana činiti adekvatnom onima koji je sada čitaju, sedam godina nakon
prvobitnog objavljivanja. Ipak, uveravam vas iz ličnog iskustva da se
velika dela istorijske sinteze, zasnovana na sekundarnom materijalu i
posmatranju savremene istorije, mogu napisati samo u zrelim godinama.
Vrlo je malo istoričara koju umeju da pristupe tako zahtevnom zadatku i
da ga obave do kraja. Postwar je vrlo impresivno dostignuće.
Međutim, budući da svako delo koje govori o istoriji do današnjih dana u
sebi nosi zastarelost, njegova budućnost je neizvesna. Ali možda će
imati duži rok trajanja kao kritički narativni priručnik, jer je
napisano sa poletom, humorom i stilom. Toni se knjigom Postwar, prvi put u životu, dokazao kao velika figura istoričarskog esnafa.
Pa ipak, već je prestajao da deluje kao istoričar. Njegov stav u 21.
veku nije bio stav istoričara već „javnog intelektualca“, briljantnog
neprijatelja samozavaravanja, naoružanog teoretskim žargonom, sa kratkim
fitiljem rođenog polemičara, nezavisnog i neustrašivog kritičkog tumača
svetskih zbivanja. Delovao je još originalnije i radikalnije budući da
je jednom bio prilično čvrst branitelj „slobodnog sveta“ od
„totalitarizma“ tokom Hladnog rata, naročito osamdesetih. Suočen sa
vladama i ideolozima koji su učitavali pobedu i svetsku dominaciju u
propast komunizma, bio je dovoljno pošten prema sebi da prizna kako
stare istine i parole treba baciti u smeće posle 1989. Verovatno je
jedino u večito nervoznoj Americi takva reputacija mogla da se izgradi
toliko brzo, ne temelju samo nekoliko članaka u žurnalima skromnog
tiraža, namenjenim isključivo akademskim intelektualcima. Stranice
glavnih novina bile su dugo otvorene Rajmonu Aronu u Francuskoj
(očigledno jednom od Tonijevih uzora), ili Habermasu u Nemačkoj, i
njihov uticaj je odavno prošao. Bio je sasvim svestan rizika, ličnih i
profesionalnih, koje je sebi nametao napadajući udružene snage američkog
globalnog vojevanja, neokonzerativaca i Izraela, ali imao je dosta
onoga što je Bizmark nazivao „građanskom hrabrošću“ (Zivilcourage)
– osobine koja je primetno nedostajala Isaiji Berlinu, kao što je i sam
Toni primetio, možda ne bez zlobe. Za razliku od bivših marksista i intelokrata
sa Leve obale koji, kako je Oden jednom rekao za pesnike, nisu „ništa
napravili“, Toni je shvatao da borba protiv ovih novih sila može da
donese pomak. Upustio se u sukob sa njima sa očitim zadovoljstvom i
žarom.
Taj čovek je postao to što jeste po završetku Hladnog rata,
proširivši svoju sudsku tehniku kako bi odrao nekog poput Buša ili
Netanjahua, umesto nekog političkog šarlatana iz Petog arondismana ili
istaknutog profesora iz Nju Džersija. To je bio veličanstven prizor,
prvorazredna priredba; čitaoci su ga hvalili ne samo zbog onoga što je
govorio, već i zbog onoga što mnogi od njih nisu imali hrabrosti da
kažu. Sve je to bilo još upečatljivije samim tim što je Toni ujedno bio i
insajder i autsajder: Englez, Jevrejin, Francuz, na kraju i Amerikanac,
ali plurinacionalan umesto kosmopolitski. Međutim, bio je svestan
ograničenja toga što radi. Kao što i sam ističe, ljudi koji uspešno
otkrivaju istinu moćnicima nisu kolumnisti, nego reporteri i fotografi,
putem sveprisutnih medija.
Do početka dvehiljaditih, Toni je stekao međunarodnu reputaciju,
barem na engleskom govornom području. Da li će ona potrajati duže od
Vorholovih čuvenih 15 minuta? Srećom, zahvaljujući godinama njegove
konačne bolesti, na ovo pitanje se može odgovoriti. Njegovo delo će
preživeti, jer prvi put nije sebe zamišljao kao tužioca u sudnici, nego
je pokušao da formuliše ono što je zaista znao, osećao i mislio. Promišljanje 20. veka nije
sjajna knjiga, pa čak ni kostur sjajne knjige – nije ni mogla biti,
imajući u vidu kako je napisana – ali je neohodno štivo za sve
zainteresovane za ono što savremeni istoričari imaju da nam kažu. To je
istovremeno i uzor civilizovanog diskursa u akademskom globalnom selu.
Ova knjiga nam pokazuje da istoričari mogu da preispituju svoje
pretpostavke, svoje stavove, i da vide kako je njihov život oblikovan i
preoblikovan njihovim vekom. I na kraju, to je vredan spomen na jednog
izuzetnog čoveka i život koji je rešio da vodi.
Eric Hobsbawm, London Review of Books, 26.04.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Preuzeto sa Peščanik.net-a