Partijska država
Nije nezamislivo da se u demokratijama do vlasti ne dolazi
formiranjem partija, ali to nije čest slučaj, posebno ukoliko je reč o
stabilizovanim demokratskim režimima. Jedan razlog je u samoj prirodi
demokratskog odlučivanja. Usled toga što se vlast poverava onima koji su
pridobili glasove većine, postojaće bar dve strane – ona na kojoj je
većina i ona na kojoj je manjina. Naravno, većina može biti sastavljena
od više različitih stranaka ili zajednica interesa, a isto važi i za
manjinu. Ovo može da zavisi od izbornog sistema, dakle od toga kako se
odlučuje o tome ko dobija koji udeo u predstavničkim telima i stoga i
odgovarajuću mogućnost da učestvuje u izvršnoj vlasti.
Drugi razlog proističe iz prirode ideološke konkurencije. Naime, nije
svejedno koji se značaj pridaje određenim političkim problemima, usled
čega je značajna sposobnost da se određena pitanja nametnu u javnosti
kao važnija od drugih. To podstiče stvaranje ideoloških koalicija, znači
različitih stranaka koje imaju određeno shvatanje o tome koji su
interesi važniji od nekih drugih i oko toga programa traže saglasnost
glasača. Tih političkih programa ne može biti previše, budući da bi se
umanjili izgledi na to da se sopstveni interesi usklade sa onim čemu
teži većina.
Usled toga je gotovo neizbežno da demokratije, čak i ako bi bile
neposredne a ne predstavničke, budu partijske države, to jest da vlast u
državi bude partijski plen.
Nije, međutim, nevažno kakve su partije i koji je karakter ideološke
konkurencije. Ove dve stvari nisu nepovezane. U zemljama u kojima
postoji trajna sukobljenost interesa u društvu, ideološki je prostor
stabilno podeljen. Obično postoji skup interesa, koji se, usled toga što
se održavaju relativno dugo, smatraju vrednostima sa kojima se određena
partija identifikuje. Tako da se obično zna šta je socijaldemokratsko
stanovište, a šta konzervativno, a isto važi za liberale ili komuniste. U
zemljama gde tih čvrstih vrednosnih opredeljenja nema, partije ne
pokazuju neku posvećenost bilo kom skupu ideoloških vrednosti. Ovo ima
značajne posledice po karakter samih partija, a i po njihovo ponašanje
kako kada su na vlasti tako i kada su u opoziciji.
Jedna česta posledica jeste da su partije, kako se to kaže, liderske.
Postoje da bi se promovisale ambicije partijskih vođa ili, najčešće,
vođe. I nestaju, bar kao politički značajne, kada tih vođa ili nema ili
se povuku iz politike. U postsocijalističkim državama su ovakvu sudbinu
težile da izbegnu socijaldemokratske partije, uglavnom naslednice
komunista, ali i to je zavisilo od sposobnosti osavremenjavanja
sopstvene ideologije, jer im je inače vreme opstanka ograničeno. Među
novim strankama, pak, rok trajanja je znatno kraći, osim u specifičnim
uslovima, koji su najčešće identični sa onima u kojima se može reći da
demokratski način odlučivanja nije u stvari stabilizovan. Usled toga,
postoji rizik koji nije nezanemariv da do potpune demokratizacije ne
mora ni da dođe.
Liderske stranke prirodno teže da način upravljanja partijom prenesu
na upravljanje državom. To ne znači prelazak na pravu autokratiju, već
pre na neku vrstu ograničene demokratije ili izborne autokratije. Kada
se pogleda stanje u mnogim partijskim sistemima na Balkanu, ali i u
drugim delovima Evrope, gde partijski sistemi nisu ideološki
stabilizovani, postepeno padanje u jedan ili drugi vid izborne
autokratije najčešće je posledica prevlasti jedne ili druge vrste
nacionalizma, ponekad sa populističkom retorikom. Dakle, državni i
nacionalni interesi uz brigu za siromašne i ugrožene porodice.
Slika je, sumnje nema, šarena, ali u ovom času stvari stoje tako da
ako ne bi postojao uticaj demokratskih država na zapadu Evrope, ne nužno
same Evropske unije, mada i nje, izgledi da čitav Balkan, a i neke
susedne zemlje, završe u pravim autokratskim država nisu uopšte
zanemarivi. Nacionalizam određuje način na koji se vodi javna rasprava,
spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja ima dovoljno, a i identifikovani
su, a socijalni pritisak raste. Podrška domaće privredne i intelektualne
elite ne nedostaje, jer se nalaze, uglavnom, u stanju finansijskog i
idejnog bankrotstva. A tu je i oslonac na jednu ili drugu vrstu
autoritarizama, koji se reklamiraju kao uspešni.
U klasičnim studijama autoritarizma, stabilizacija demokratije se
očekivala posle dva do tri kruga slobodnih izbora i bar jedne promene
partija na vlasti. Uz to, razvoj ideološke konkurencije u skladu sa
sukobljenim interesima i identifikovanje stranaka sa njima je takođe
važno. Tek kasnije dolazi i povećana uloga meritokratskih ustanova, kao
što su samostalna administracija ili nezavisna centralna banka. I
postepeni razvoj vladavine prava i uopšte ustaljenih pravila ponašanja.
No, krajnji rezultat je naravno partijska država, jer je to praktično
priroda demokratije.
Legitimnost
Jedan način da se vidi razlika između demokratskih režima i onih koji
bi se mogli nazvati izbornim autokratijama jeste u legitimnosti
partija. U stabilizovanim demokratijama su legitimne i partije na vlasti
i one u opoziciji. Pod legitimnošću se podrazumeva neka kombinacija
odgovornosti i podrške. Javnost ceni da partije na vlasti, ali i one u
opoziciji, nisu neodgovorne, pa imaju podršku i onih koji za njih ne
glasaju u tom smislu što i oni prihvataju da će se te partije, koje ne
zastupaju njihove interese, vladati, ako dobiju podršku većine, u skladu
sa svojim programom i u okviru postojećih ustanova. Ovo poslednje nisu
samo formalne ustanove, pre svega one ustanovljene ustavom, već i one
neformalne, koje obezbeđuju usaglašavanje različitih društvenih
ustanova. Recimo, ministar unutrašnjih poslova, u Srbiji obično poznat
kao prvi policajac, može da smenjuje upravnike narodnih biblioteka ili
da zabranjuje parade ponosa, ali mu to ne pada na um da čini. Jer bi
izgubio legitimnost ne samo kod onih koji se sa njim ne slažu, već i kod
onih koji se slažu – ali ne misle da je to način da se rešavaju
bibliotekarski i problemi jednakih prava. Ovlašćenje, ili preciznije,
moć postoji, ali legitimnost zahteva uzdržavanje od njene upotrebe.
U procesima demokratizacije, čest problem jeste da vlast gubi
diktator, autokrata ili njegova stranka zato što su izgubili legitimnost
ili usled neodgovornosti ili usled gubitka podrške čak i onih u čijem
su interesu i uz čiju podršku su vladali. Obično se to ogleda u
nemogućnosti primene gole sile, pa se traži promena na vlasti.
Demokratizaicija dovodi na vlast partiju ili koaliciju koja raspolaže
legitimnošću. No, političkom sistemu koji nastaje u prvo vreme nedostaje
legitimna opozicija. U nekim slučajevima se već na prvim izborima
iskristališu i legitimna vlast i legitimna opozicija, jer se na njima
nadmeću dve do tog časa opozicione stranke ili zato što se stranka koja
gubi vlast u procesu demokratizacije ponaša odgovorno i demonstrira
potpuni raskid sa svojom prošlošću.
No, u mnogim balkanskim zemljama nije došlo do formiranja legitimne
opozicije. Bar ne posle prvih izbora, a u nekim zemljama ni posle
nekoliko izbornih ciklusa. Kao posledica toga, odgovornost stranaka na
vlasti teži da se smanjuje, a to može da dovede do gubitka šire podrške,
što je isto kao da se kaže da je izgubljena legitimnost. Tako da se
može doći u situaciju, za koju se može reći da je karakteristična za
Srbiju, da su legitimnosti lišene i partije na vlasti i one u opoziciji,
bar one veće i uticajnije. Na izbore izlaze partije na vlasti koje su
izgubile legitimnost – pre svega Demokratska, Socijalistička (ponovo) i
G17 plus – i one u opoziciji koje je ili nisu nikada stekle – Radikalna i
Napredna – ili su je izgubile, kao Demokratska stranka Srbije. Partije
na vlasti su izgubile legitimnost usled toga što su praktikovale izborni
autoritarizam, koji bi sada da obnove pozivajući se na nelegitimnost
opozicije. Ove poslednje, pak, nisu stekle legitimnost usled
neodgovornosti i nedoslednosti u poslednjih dvadesetak godina, a srpski
demokrati usled toga što je potrebno da objasne svoj preokret od
proevropske u antievropsku stranku i zbog toga što nisu spremne da se
suoče sa odgovornošću za političke i privredne posledice bar dveju
svojih vlada.
To čini predstojeće izbore u Srbiji tipičnim za izborne autokratije.
Poređenja radi, hrvatski izbori su bili različiti u tom smislu što su
konkurisale dve strane, od kojih je ona na vasti u potpunosti izgubila
legitimnost, a stožerna stranka opozicione koalicije je gledala u ovim
izborima šansu da tu legitimnost povrati. Ovo je uglavnom kako se
legitimnost stranaka obnavlja. Veoma je teško da stranka ili stranke na
vlasti obnove legitimnost, jednom kada su je već izgubile, tako što će
pobediti nelegitimne stranke opozicije. To je način na koji se obnavlja
izborna autokratija, a ne obezbeđuje se stabilizacija demokratije. To je
već slučaj u nekoliko balkanskih zemalja gde partije na vlasti
obnavljaju mandat na izborima, čime više gube nego što stiču
legitimnost. U nekim zemljama se pojavljuju zahtevi za uspostavljanje
tehničkih vlada ili meritokratija, a u nekim drugim se daje podrška
novonastalim strankama, među kojima ima i onih koje su otvoreno
autokratske ili su, kako se to kaže, populističke. Jer, ako već
demokratija ne može da se legitimizuje, otvorena auokratija može da
deluje i kao odgovornije rešenje koje bi moglo da ima širu podršku
javnosti.
U Hrvatskoj je koalicija na vlasti dobila mandat i ima šansu da
odgovornim vladanjem očuva legitimnost. Problem je u nepostojanju
legitimne opozicije. U Srbiji se nadmeću stranke koje su svojim
ponašanjem na vlasti i u opoziciji izgubile poverenje, a neodgovornim
izbornim programima i obećanjima sugerišu da im legitimnost i nije cilj.
Tako da se ovim izborima neće obezbediti legitimnost stranama na vlasti
i u opoziciji. Ono što javnost može da učini jeste da podeli glasove na
sve te partije i ograniči njihovu neodgovornost neophodnošću formiranja
koalicija. Nije baš demokratija, ali je neka vrsta političke pijace, pa
možda bude po nešto za svakoga.
Novi magazin, štampano izdanje
Peščanik.net, 13.04.2012.