Novi domaći film „Ustanička ulica“, politički triler u režiji Miroslava Terzića koji se ovih dana prikazuje u našim bioskopima, svakako bi mogao ostati upamćen po glumačkoj ekipi i likovima koje su ostvarili. U priči o sistemu koji manipuliše ljudima i uništava pojedinca, „muškom“ filmu u kome glavne uloge igraju Uliks Fehmiu, Gordan Kičić, Rade Šerbedžija, Milica Mihajlović opet je uverila publiku u svoju ozbiljnost i veliki dar.
Za ulogu Jadranke, žene nekadašnjeg pripadnika paravojnih formacija koji je promenio identitet i krije se od zakona, na premijeri filma dobila je ovacije.
Bila sam svesna svrhe tog lika, tako da mi je osnovni cilj bio da pružim sliku bliskosti to dvoje ljudi, njihove intime i topline – kaže Milica Mihajlović. – Jadranka je trebalo da bude utočište ne samo zločincu, čoveku koga gone, o čijoj prošlosti ona ništa ne zna, nego i gledaocu. To dvoje ljudi našlo je utehu i oazu jedno u drugom, uprkos sirotinji i bedi, ali i nadu.
Šta je vama bio najveći izazov za lik žene koja je topla, mekana, strpljiva, jednostavna, dobra, a ipak jaka?
Taj obrt kad ona shvati ko je zapravo čovek s kojim živi, koga obožava. Njoj se tada sruši čitav svet, gubi dete, ljubav, a sve što sam uspela da uradim sa likom postigla sam u velikoj meri zahvaljujući tako divnom i pouzdanom partneru kakav je Uliks Fehmiu, s kojim sam sarađivala i u filmu „Beli, beli svet“. Mislim da je cela ekipa „Ustaničke ulice“ bila inspirativna i radila na tome da svako od nas izvuče iz sebe maksimum kreativnosti – od reditelja Miše Terzića do Gordana Kičića koji se kao producent pokazao fenomenalnim. Oni su dugo birali ekipu, kad su je odabrali, sve je bilo kao „rukavica“.
Zanimljivo je što čovek koga optužuju za strašne zločine intimno vrlo dirljivo uzvraća toplinu. Ipak, njihov odnos je život Aske i vuka?
Meni je upravo to bilo i najuzbudljivije – kako može da se desi da Aska živi sa vukom, a da toga nije svesna. A opet, to utočište koje mu je pružila pokazuje kako bi njegov život izgledao da nije bio uvučen u taj užasni, sudbinski vrtlog događaja, i da je i te kako sposoban da voli. Film ta pitanja postavlja pred nas – ko bi sve mogao da postane zver u nekim užasnim okolnostima, to je ono što je mene zanimalo i za čim sam tragala. Mi u filmu ne znamo šta se sa njima događa kad on odlazi u zatvor i da li se ponovo sreću. Ali, ko će ga znati – kad sam bila mala, i kad se neki film tužno završi, mama mi je govorila da se ti neki ljudi opet nađu kasnije.
Moglo bi se reći da se likovi koje igrate u „Belom, belom svetu“ i „Ustaničkoj ulici“, ipak, negde „kače“?
Iako su te žene potpuno različite, mislim da se dodiruju u toj nemogućnosti da savladaju sopstveni život. A to je najveća umetnost – veština kako da se savlada sopstveni život, ali i ono što je najtragičnije, onda kad to ne umeš.
Uskoro bi premijerno trebalo da vas vidimo i u filmu „Top je bio vreo“, po romanu Vladimira Kecmanovića, u režiji Slobodana Skerlića?
Igram Mitru, silovanu ženu kod koje se krije dečak, Partner mi je Slavko Štimac, a Mitra je od onih nesrećnih ljudi koji su bili zatočeni u gradu pod ratnom opsadom, i s tim ne izlazi najbolje na kraj – u nekom je trajnom nervnom slomu, ne jede, ne izlazi, skoro više i ne govori. Jedino s kim se snalazi je dečak, koji je takođe zanemeo od strašnih događaja, sa njim ima „tajni sporazum“. Oni vole da ćute zajedno, i nekako se razumeju. Ta priča i taj lik, sve je to za mene i teško i izazovno, a takva mi je svaka uloga, nema nijedne za koju mogu da kažem, to mi je bilo lako. To su one stvari koje te u ovom poslu večito stavljaju na početak, ali i čine večno mladim. Glumci koji su ostareli u ovom poslu stalno se iznova dokazuju. Ne drugima, nego sebi izlaze stalno na crtu. I to je ono najuzbudljivije u umetničkim profesijama, ne samo u glumi.
Šta je sa filmom „Smrt čoveka na Balkanu“ Miroslava Momčilovića, u kome takođe igrate?
Nije još izmontiran, a vrlo je zanimljiv i negde drugačiji – čovek se ubio, a ostala mu je uključena veb kamera, i onda počnu da dolaze komšije, lekari, grobari, prijatelji… Svi glumci imaju po jednu scenu, samo prolaze kroz sobu u kojoj leži pokojnik.
Poznato je i da odbijate uloge?
Ne mogu da učestvujem u stvarima koje su mi iz bilo kog razloga odbojne, i da na silu budem kreativna. Ne mislim da su glumci izvođači, verujem da su autori, umetnici, i onda nikakvom prisilom ne mogu da postanem darovita i da stvorim nešto vredno. Ako u nešto ne verujem, onda mogu samo da donesem ništa. Naravno, u životu postoje kompromisi, ne kažem da je moja, ni bilo čija karijera kao kristalna čaša, ali jedno je kompromis, a drugo je učestvovanje u nečemu što ti je strano.
Šta je ono što vam je važno, što vas čini onim što jeste, i u profesiji, i u životu?
Radost. U poslu, to je radost igre, i kad mi se ona dira, to me izbezumi. Intimno, koliko god je život težak i komplikovan, trudim se da sačivam radost postojanja. Ona mi je glavni pokretač, iako ne znam da li je biti radostan i stvar odluke. Ja sam neumorni, smešni optimista, takva mi je narav, i moj brat često kaže da sam ovčarski pas – imam utopiju da svi možemo da se složimo, i da sve može da bude lepo.
GRABI, OTMI, SNAĐI SE
Koliko danas imamo distancu prema sistemu i dnevnim događajima?
Ti politički i istorijski izazovi stalno postoje, nemam utisak da je ikada bilo bogzna kako lako. Svaki trenutak na ovim prostorima nosi velika iskušenja, i koliko god nam se čini kako smo, eto, nepravedno bačeni na ovo podneblje gde se vazda neki haos dešava, opet, nikada ne možemo da kažemo da nam je dosadno. Sada su, hvala bogu, ratovi iza nas, ali su veliki egzistencijalni izazovi. Čovek se trudi da odoli, i da decu vaspitava u skladu sa najboljim uverenjima, a ne po pravilima vremena – grabi, otmi, snađi se, pri tom pazeći da ne napravi od njih nekoga ko će sutra biti nesposoban za život. I u profesiji je teško, stalno si pred izazovima da li da poklekneš pred isplativim šundom ili da prosto jedeš svoj gorki „lebac“ i služiš umetnosti.
PROSTOR SLOBODE
I publika i kritika slažu se da pravite sjajne likove i u filmovima i u predstavama, javno, međutim, deluje kao da ste uvek izvan svega što je „okolo“?
Za mene jeste prava satisfakcija kad čujem publiku, ali, ne osećam se naročito prijatno u nastupima mimo glume, i ta moja distanciranost dolazi spontano. Moram da učestvujem u promociji projekta u kome igram, to rado činim, ali ne volim da se bavim promocijom sebe. Ne zato što mi je to nedostojno, nemam ništa protiv takvih promocija, nego meni prosto ne odgovara, nije mi komotno, izaziva mi osećanje inhibicije i stida. Komotna sam u bavljenju svojim poslovima, srećna sam što radim ono što volim, što je metafizički prostor moje slobode, i svih najlepših stvari koje bih mogla da sročim.