Okvir je isti, slika šušti – od “čudne” arhitekture, novosvetovskog
manjka istorije, tropskog ambijenta, opipljivih ostataka kolonijalizma i
robovlasništva.
“Svako može da nađe Brazil za sebe”, kaže
jedna izreka. Ima bar četiri različita Brazila: “evropski” jug,
industrijski centralni – jugoistok, “crni” severoistok i Amazonija.
Svako putovanje ima predistoriju, svoje kako i zašto. Predistorija mog
puta u Brazil je trajala i trajala. Ujna je živela u Sao Paulu od
sredine pedesetih do sredine sedamdesetih; ona nas je sve u porodici
uvela u Novi svet – pričama, hranom, muzikom.Zahvaljujući njoj, Brazil
je uvek bio neki topli objekat žarkih boja koji se nalazi tu negde.
Kad je počela beskrajna jugoslovenska tragedija, postao je još bliži.
Neki su išli u Kanadu, neki na Novi Zeland, moji su išli ka Brazilu.
Rođačka kolonija je rasla. Poziv je bio otvoren… Ali, bilo je daleko,
bilo je malo vremena i još manje para… Predistorija se tu ne završava.
U Beogradu sam stvorio svoj lični Brazil.
Ideju o kulturnom
kanibalizmu baštinio sam kao svoju i pre nego što sam uopšte saznao za
Kanibalistički manifest Osvalda de Andradea. (Andradeova osnovna teza
bila je da snaga brazilske kulture leži upravo u tome što je
kanibalizovala uticaje sa raznih strana i od njih stvarala novi
kvalitet).
U svojoj glavi, stvorio sam jedan utopijski Brazil.
Kad-tad morao sam da se suočim sa realnošću. Tad se desilo kad sam
napunio 40. Iz jeseni sam krenuo u proleće. Boingom Singapore Airlines-a
iz Barselone.
Svaki veći internacionalni aerodrom danas je
Pekićev Hitrou iz Besnila. Ljudi sa svih strana sveta na kratko se
zadese u istom prostoru, kao privremeno grupisani atomi. Očešu se jedni o
druge u redu za pretres, popiju kafu u aerodromskom kafeu, uriniraju u
istom toaletu. Sat, dva kasnije su hiljadama kilometara daleko. I u
takvom vavilonskom okruženju, gde je sve protočno i nestalno, može da se
omiriše odredište – u redu za čekiranje prtljaga.
Tu
upoznajete saputnike. Ispred mene – beli bračni par u skupoj garderobi
sa šarom. Iza mene – pogureni crnac u ispranoj rolci sa brdom torbi i
čoporom dece. I jedni i drugi pričaju portugalski. U tom redu se
završava hegemonija engleskog.
Ko su Brazilci?
Brazilci se ukrcavaju polako. Nigde ne žure. “Tranquilo…
Tranquilo…” Ne uzbuđuju se zbog kašnjenja. Elegantne stjuardese u
“Sarong Kebaya” uniformama (nalik tradicionalnoj singapurskoj nošnji)
strpljivo čekaju i dočekuju. Decentni smešak sleduje svakom putniku. One
se putnicima obraćaju na engleskom. Sa promenljivim uspehom. Kad dođe
do truckanja u vazduhu, reč uzima nasnimljeni glas i apeluje na
portugalskom: “Vratite se na svoja mesta, por favor, i vežite pojaseve!”
Iz zategnutog singapurskog Boinga, ulazi se u katakombične
hodnike Aerodroma Guaruljos. Nije najjasnije kuda na pasošku kontrolu,
kuda na druge letove. Administrativni formulari su samo na portugalskom.
Policajac oklembešenog držanja i mrzovoljno-sumnjičavog izraza lica
snima. Traži mi pasoš.
“Šta je razlog vašeg dolaska u Brazil?”
“Imam familiju ovde.” “Koliko ćete ostati?” “Dva meseca.” “Gde ćete
odsesti?” “Pa, kod familije…” “Aha…” Pravi dramsku pauzu, naglas
čita adresu upisanu u formular i bez reči mi pruža pasoš gledajući već
ka onima iza mene. Službenica koja duži pečat mehanički udara pečat u
pasoš i časti me odsutnim smeškom dobrodošlice. Brazil!
Romantizovana priča o ostrvu Elis kraj Njujorka kao prvoj stanici
imigranata na ulazu u SAD tamo se uči u školi kao pesmica. Ko ne nauči u
školi, naučiće je, hteo-ne hteo, negde drugde. Nema teorije da to ne
bude usađeno u glavu. Romantizovana istorija je temelj romantizovanog
poretka. Iako takođe zemlja Novog sveta, Brazil nema ni izbliza tako jak
ulazni mit. Poredak je mnogo fluidniji. I bez romantike. Nije jedan i
nije isti za svakoga. U međuvremenu se menjala samo istorijska
scenografija u pozadini.
Kolonizatori su u Brazil dolazili da
opljačkaju i beže. Indijanci – starosedeoci, koji su tu milenijumima
živeli bez istorije, (po)tamanjeni su u ime svojine i napretka. Robovi
su dovlačeni da ostave kosti za svoje vlasnike; (mnogi) imigranti su
stizali pečalbarski, sa idejom da će se jednog dana vratiti tamo odakle
su krenuli. Malo ko od došljaka je Brazil prihvatao kao svoj od samog
starta. To se oseća. Brodovi iz Evrope pristajali su u lučke gradove
Salvador, Resife, Santos, Rio.
Nijedan od njih nije uzdignut u
“ostrvo Elis i Njujork”. Umesto mitova, postoje porodične legende koje
se prenose s generacije na generaciju. Najveći talas imigracije
zapljuskivao je od oko 1870. do sredine 20. veka. Tada je iz Evrope i
Japana stiglo više od četiri i po miliona ljudi. Dolaskom u SAD, odakle
god da si dolazio, postajao si Amerikanac. Po dolasku u Brazil ostajao
si ono što si bio, do daljnjeg. Brazilstvo nije bilo jasno određeno.
Vreme provedeno u novoj sredini oblilo je oštre ivice donesenih
nacionalnih identiteta. Dve-tri generacije kasnije ta oblina je
postajala brazilstvo.
Pređašnje nacionalno je uglavnom
postajalo nešto kao folklorni kuriozitet. Deluje relativno benigno, mada
postoji razlika između sredina u zavisnosti od toga da li preovlađuju
potomci Nemaca, Italijana, Japanaca ili Afrikanaca… Svi oni
danas jesu Brazilci, baš zato što nisu “pravi” Nemci, Italijani,
Japanci… Toga postanu svesni kada iz prve ruke upoznaju svoje
“matice”. Za razliku od racionalnog utemeljenja SAD, gde je (pored
ostalog) boja kože predstavljala racionalni kriterijum za segregaciju,
Brazil se od početka temeljio i na iracionalnosti, neracionalnosti,
improvizaciji… Od otkrića Brazila kolonizatori su se mešali sa Indijankama, kasnije sa crnkinjama.
Dolazili su sami, bez porodica, i morali su da improvizuju na licu
mesta. Strogi hrišćanski moral rastezan je po meri okolnosti na terenu.
“Južno od ekvatora nema greha…” Malo po malo stvarala se realnost sa
dosta nijansi.
Segregacija i rasizam su postali neizvodljivi na
čistim rasno-etničko-nacionalnim osnovama. To uopšte ne znači da ih
nema. I te kako ih ima, ali ne na tako “racionalnim” i “naučnim”
osnovama kao u Evropi. Brazil je danas većinski pardo, zemlja mešanaca.
U trenutku kada Evropa ponovo klizi ka antiimigrantskoj histeriji i
rasističkom ekstremizmu, čini se kao da je Brazil na te boljke razvio
imunitet (barem na zapadne vidove boljke).
Sao Paulo i Rio
Iz Evrope u Brazil odavno se više ne putuje brodovima. Iako
velikih i važnih gradova ima više (Belo Orizonte, Salvador, Brazilija
itd.), glavna odredišta internacionalnih putnika (pod uslovom da nisu
političari i diplomate) su Sao Paulo i Rio. Ta dva grada su toliko
dominantna u svakom pogledu da upravo oni u najvećoj meri oblikuju i
unutrašnju i spoljnu percepciju Brazila. Oni su idealni tipovi, modeli,
antipodi, nešto kao brazilski Njujork i Los Anđeles.
Sao Paulo je najveći, ekonomski najmoćniji, radoholičarski. Rio je najkosmopolitskiji, opušteniji, slovi za najlepši.
SAD su u potpunosti “kodifikovane”, države su „standardizovane“. Brazil
nije, to je ime u jednini koje označava mnoštvo. “Svako može da nađe
Brazil za sebe”, kaže jedna izreka. Ima bar četiri različita Brazila:
“evropski” jug, industrijski centralni – jugoistok, “crni” severoistok i
Amazonija. Njujork i Los Anđeles su na dva suprotna kraja zemlje i
kontinenta, a ekonomska i politička moć disperzovani su po čitavoj
teritoriji.
Rio je na samo 430 km od Sao Paula; Belo Orizonte
je deo istog trougla, dok su Kuritiba (Parana) – južnije i Vitorija
(Espirito Santo) – severnije, deo malo šireg kruga, ali i dalje blizu,
pogotovo imajući u vidu ogromne razmere zemlje. To je najrazvijeniji,
najgušće naseljeni i najvibrantniji deo Brazila. Čovek tu ima osećaj
“atomskog jezgra”, kao da se nalazi na osi oko koje se sve okreće. Van
jezgra sve je drugačije – sporije, ređe naseljeno, siromašnije. S tom
razlikom da je u Brazilu sever “južniji i tužniji” od juga.
Iako Sao Paulo i Rio imaju potpuni medijski monopol na projekciju
brazilske stvarnosti, prava kolevka brazilske kulture i brazilstva
uopšte je Baija, na severoistoku. To su se najpre
susreli svetovi. Opet, severne države kao da postoje samo na mapi za
vremensku prognozu. Najupečatljivija karakteristika pejsaža koji vas
dočekuje je kontrast između nebodera i favelaških skarabudževina. To
upada u oči već iz aviona.
Do pre neku godinu Brazil je
bio zemlja sa najneravnomernijom raspodelom bogatstva – pedeset odsto
populacije sa podnožja društvene piramide imalo je koliko jedan odsto
onih sa njenog vrha.
Kada se taj statistički podatak
prvi put doživi uživo, efekat je ne kao prst u oko, nego kao pesnica u
glavu. Atlantska prašuma je oguljena, kao i drvo po kojem je Brazil
nazvan. Artefakti i simboli modernog doba pristigli sa
civilizacijom i civilizovanjem su ograde, bodljikave žice, žice sa
strujom, visoki zidovi. Nalaze se svuda – u gradovima, uz puteve, na
moru, u selima.
Zemlja je ogromna; deluje kao da je
uzduž i popreko ograđena, pregrađena, zagrađena. Neograđeni javni
prostori su kao minijaturne oaze. Kao rezervati. I kao što Indijance
preostale u to malo preostalih zooloških vrtova Atlantske prašume
ubijaju, ubijaju se, milom ili silom, i te mini-oaze (poput kultnog
bioskopa Bellas Artes u Sao Paulu).
Logika zemlje kao ograđene fazende i javnog prostora kao šoping-mola gazi bez milosti i saosećanja.
Zgrade podsećaju na tvrđave u zoni konflikta. Bez ausvajsa ne može ni
da im se priđe. Prilazi, hodnici, parkinzi, liftovi pokriveni su
kamerama. “Nasmeši se, kamera te snima”, jedan je od duhovitih stikera
koji stoje uz neke kamere. Kamera je toliko na svakom koraku da bi
trebalo stalno da se smejete.
Zgrade imaju portire. Portiri su u
isto vreme i stražari, samo što se tako ne kaže. Lepše zvuči kad su
samo portiri. Na monitorima u portirnicama ide non-stop reality-show sa
svih ulaza, hodnika, liftova, ćoškova; portiri pritiskom na dugme dižu
kapije garaže i otvaraju vrata zgrade i kad ulazite, i kad izlazite.
Gost ne može da uđe bez polaganja računa: ko si, šta si, kod koga
ideš…
Porodica i “empregada”
Paranoja od provalnika i pljačkaša je konstanta – od juga do
severa, od sela do velegrada. Uprkos svim zidinama, kamerama,
obezbeđenjima, i u manjim mestima, gde se živi po kućama, i u
kondominijumima, koji su utvrđena gradska naselja sa privatnim kućama
ili zgradama, noću se zaključavaju vrata soba, na prozore i metalne
zastore se stavljaju katanci.
Kada se uđe iza brava i katanaca, brazilska porodica
živi svoj svakodnevni život. Teško je definisati prosečnu brazilsku
porodicu. U društvu isparcelisanom socijalnim i klasnim podelama,
proseci postoje samo unutar grupe kojoj se pripada. Nemoguće je mešati
babe i žabe. Bankovni konto i vlasništvo nekretnina određuju ko su babe,
a ko žabe.
Prvi žive u svojim stanovima i kućama, drugi budže
budžake po periferijama i favelama. Prvi (obično) imaju auto po glavi
(odraslog) člana porodice, drugi se cimaju u neudobnim autobusima.
Prvima deca idu u privatne škole, drugima u državne ili uopšte ne idu u
školu. Prvi rade i za sebe, drugi skoro isključivo za druge.
Verovatno nije netačno ako se ustvrdi da i jedni i drugi iza sedam brava
i sedam katanaca čuvaju upravo svoje porodice, uže i/li šire. U kuću se
ne poziva svako; bilo ko još manje. Kuća je zaštićena teritorija na koju se puštaju samo bliski i najbliskiji.
Bliskih i bliskijih može da bude prilično. Veoma je uobičajeno da se na
porodičnim okupljanjima – vikendom, praznikom ili o slavljima (venčanja
i sl.) – okupe i druže sve generacije horizontalno i vertikalno (bake i
dede, deca sa porodicama i prijateljima, unuci i unuke sa svojim
devojkama i mladićima).
Utisak je kao da je ta proširena
porodica osnovna društvena ćelija, najjača zaleđina u društvu gde bez
jakih leđa dosta toga ne ide glatko ili ne može. Nekad se posao, o čemu
god da je reč, lakše završava preko proširene porodice nego regularnim
putem. U Brazilu se to zove žeito brazileiro (jeito brasileiro). Žeito
je sličan onome što je u Srbiji patentirano devedesetih kao snalaženje.
Svakodnevni radni ritam je takav da članovi porodice, čak i kad žive
zajedno, nemaju previše vremena za viđanje i druženje. Radi se bukvalno
od jutra do sutra. Stereotip o lenjim Brazilcima (više) ne stoji.
Produktivnost nije vrhunska, vreme provedeno na poslu jeste. Ne radi se
uzalud. Kupovna moć je porasla.
Mnogi gunđaju na skupoću,
malo-malo pa su neki štrajkovi, ali deluje kao da “mašina” melje punom
parom i da se u pogledu životnog standarda (masa) stvari kreću napred.
Kada se priča o porodici, nemoguće je ne spomenuti jednu unikatnu “kulturno-ekonomsku jedinicu”. Empregada
kao da je deo porodice, a ipak nije. Ona je kućna pomoćnica, sluškinja
ili kako god. Pojam je neprevodiv, pošto ta “institucija” u Evropi ne
postoji u tom vidu… Empregade rade po kućama puno radno vreme. U većim
i bogatijim kućama bude i više od jedne empregade. Idu u prodavnicu, na
pijacu, kuvaju, peglaju, čiste, čuvaju decu… Priroda odnosa
“domaćina” i empregade je “mutna”, racionalna na brazilski način.
Empregada često ima ključ od stana, a da “domaćini” obično pojma nemaju
gde ona živi; empregada provodi više vremena sa decom nego roditelji
ili bilo ko drugi, a obično nije među zvanicama za dečije rođendane;
empregada kuva i sprema, a obično ne jede za istim stolom sa domaćinima.
(Nekad čak ne jede ni istu hranu.)
U zgradama postoje dva
lifta: društveni (social), vodi do ulaznih vrata stana; servisni, vodi
do ‘prostorije za kućne poslove’ (area de servicio). Empregade idu ovim
drugim. Zakon zabranjuje segregaciju te vrste. Praksu i dalje uređuju
tradicija i stare navike. Novo je da su empregade zaštićene zakonom –
imaju zagarantovani minimalac (oko 300 evra), uplaćuje im se socijalno i
zdravstveno osiguranje.
Za srednju klasu (i sve iznad nje)
zaposlena posluga se podrazumeva. Socijalizam je pátio od toga da zarad
pune zaposlenosti izmišlja nepotrebna radna mesta, kao što je npr. osoba
koja pritiska dugmiće u liftu hotela. Brazil je primer razvijenog
kapitalizma sa sličnim felerom. Izvori fenomena su potpuno različiti.
Gradovi hronično pate sa prostorom za parkiranje. Posao armije
flanelinja koji drežde na ulicama je da vozačima pokazuju prazna mesta,
da im pomažu pri parkiranju i da pogledavaju na parkirane automobile
(jer znaju da ispare “dok si rek’o keks”). Za to im se udeljuje sića;
oni od te siće hrane svoje porodice.
Danijel iz Novog Sada,
koji je već 7, 8 godina u ugostiteljskom biznisu (sa brazilskim
partnerom jedno vreme je vodio Restoran “Servia” u Vila Madaleni u Sao
Paulu) priča kako maltene svaki restoran mora da ima prevodioca
porudžbina. Kuvari su često polupismeni i nepismeni i kad ne bi bilo
prevodioca, gosti bi dobijali nešto deseto od onoga što su poručili.
Epilog je da posao za dvoje ili maksimalno troje ljudi, radi petoro.
Lošije nego što bi radilo dvoje ili troje kvalifikovanijih; ali,
kvalifikovaniji, opet, ne bi radili za kikiriki.
Sao Paulo: neviđena gužva
Ima dosta istine kad vam kažu da su brazilski gradovi slični jedan
drugom – kad vidiš jedan kao da si video sve. Razlikuju se teren i
prirodno okruženje; polazni urbanistički princip je identičan: crkva,
ispred crkve četvorougaoni trg, i onda ulice koje se koncentrično šire
pod pravim uglom. (Postoje izuzeci druge vrste, poput Brazilije, ali kao
da i oni samo potvrđuju pravilo.) Š
to je grad više rastao, to
je više odstupao od pravih uglova. “Brazilski gradovi kao da ne
evoluiraju sa protokom vremena; samo se transformišu”, zapazio je Levi
Stros pre više od pola veka.
Sao Paulo je
najupečatljiviji primer neviđenih transformacija. To je danas
grad-monstrum. Levijatan. Betonska prašuma. Zastrašujući i fascinantan u
isto vreme. Zgradama i zgradurinama ne samo da se ne vidi kraj, nego se
ne da naslutiti ni red po kojem su složene. Gužva je prirodno stanje.
Svakog dana ulicama prokrstari između pet i sedam miliona vozila. (Da
bi saobraćaj koliko-toliko bio stavljen pod kontrolu, uveden je i sistem
“par-nepar”.) U hodnicima metroa “u špicevima” postoje “ograničenje
brzine” i uniformisani službenici koji “regulišu saobraćaj” – pešaka je
toliko da mogu da se izgaze.
Ako je nekom nejasno gde su rođeni Fitipaldi, Pike i Sena, treba da se provoza ulicama Sao Paula; javiće mu se istog časa.
Jedini način da se gužvi koliko-toliko doskoči je – helikopter. Ni nad
jednim gradom u svetu ne leti toliko helikoptera kao u Sao Paulu. Saopaulskim bogatašima helikopter je kao taksi. Bogatstvo saopaulskih bogataša je perverzno veliko; tako ga i troše.
Kad mu se malo uđe pod kožu, San Paulo može i da se razneži, kao King
Kong. Ali moraš tačno da znaš šta tražiš. Nema besciljnog šetanja po
ulicama i zujanja od mesta na mesto: “nećemo ovde, hajdemo tamo.”
Neizvodljivo je. Na mesta se ide planski.
Kad negde dođeš, tu si, nema više mnogo mrdanja.
U poređenju sa Sao Paulom, Rio je, kad se u njega stvarno uđe,
dečija pesma. Ulazak kroz predgrađa iz kojih se more ni ne naslućuje
traje. Grad za koji kažu da je predivan (maravilhoso) oseti se tek kad
se konačno dođe do “Južne zone”. Naslonjenost na Okean daje osećaj
otvorenosti i širine. Sa okeana duva povetarac. Sa brda, za koja su
zakačene favele, dolaze oluje. Svaki put kad dignete pogled uvis izgleda
preteće, kao da će svakog časa da pljusne.
Favele su u Riju
mnogo vidljivije. Samim tim i prisutnije. Njihov čemer i jad su u
direktnoj korelaciji sa moralnim visinama, inventivnošću i
skrupuloznošću brazilskih elita. Treba imati veliko srce, mnogo mudrosti
i uložiti mnogo truda da se u prebogatoj zemlji kakva je Brazil tako
veliki deo populacije drži u takvim neuslovima. Brazil nije stvarao
koncentracione logore; njegov doprinos modernoj istoriji destruktivnosti
su favele. U Riju materijalni i društveni status obrnuto su
proporcionalni nadmorskoj visini na kojoj se živi. Najbogatiji su
najbliži moru. More još nije ograđeno žicom. Plaža je mesto susreta,
kakvog takvog.
U Riju je 59 plaža. Zna se dobro gde je kome mesto.
Faveladosi i šljakeri su svoji na svome tamo gde je Guanabara zaliv
najprljaviji, kraj lučko-industrijske “zone norte” (severna zona).
Srednja i viša klasa su južnije, u svojim krajevima: Ipanema,
Kopakabana, Leblon, Lemi… Svaka plaža je dalje podeljena na sektore.
Orijentiri su spasilački punktovi – “postos” . Svaki odsto okuplja
različitu ekipu – roditelji sa decom idu na Leblon, intelektualci i
umetnici na Ponto Nove na Ipanemi.
Vikendom, po lepom vremenu, a
pogotovo leti kada nigde sem pored mora ne može da se diše, na plaže
nagrne masa. Šljakeri iz “zone norte” sa porodicama spuštaju se južnije,
autobusima. Pošto im za to treba večnost, iz autobusa izađu već na
prvim stanicama – na Kopakabani i Ipanemi.
Domaći ih nazivaju farofeirosima, što je pežorativan izraz sličnog
značenja kao paradajz turisti. Farofa je brašno od manđioke koje se
masovno koristi, a farofeirosi navodno dolaze na plažu sa spremljenim
“lanč-paketima”, da prave gužvu i prljaju. U peščanom ambijentu odigrava
se karakteristična brazilska društvena podela rada: jedni se sunčaju,
kupaju, surfuju, igraju odbojku i pokazuju svoja osunčana tela; drugi su
prirodno tamni i znoje se prodajući osunčanima piće i hranu; treći
kradu i pljačkaju; četvrti su gringosi.
Fascinantno je koliko
razni stranci koji dolaze u Rio često nisu svesni gde su došli. Znaju da
se ponašaju toliko glupo i naivno, kao da prosto žele da ostanu bez
npr. skupih kamera sa kojima se šepure.
U Riju je veoma lako
skrenuti s puta i skliznuti u ulicu ili kvart gde se, u određeno doba
dana ili određenim danima, ne zalazi solo. Ne mora nužno da vam zapreti
životna opasnost da bi se osetili veoma, veoma neprijatno. Policijskih
punktova ima kao u zoni konflikta. Nemoguće je i pohvatati koja je koja
policija. Ima ih više i nisu pod jedinstvenom komandom. Patrole mrkih
pogleda sa mašinkama na gotovs špartaju gradom u blindiranim bornim
kolima. Osećaj sigurnosti je varljiv. Treba stalno da budeš u
pripravnosti, da držiš četvore oči otvorene, da planiraš gde ideš, kako
ideš, ka ko ćeš se da se vratiš.
“Ja sam navikao da slobodno
šetam ulicom u bilo koje doba dana. Zamara me ova povećana borbena
gotovost”, prigovaram Gustavu, poznaniku iz Rija. “Meni je to prirodno
stanje. Živimo sa tim od kad znamo za sebe ”, odgovara mi on.
Linije klasno-socijalnog fronta u Riju se ipak prelaze. Osim plaža,
ljudi još hodaju i sreću se po ulicama i trgovima, ne samo u tržnim
centrima.. Grad ima i duh grada, ne samo veličinu.
Muzika
je emanacija tog duha. Brazilska muzika je najbogatija muzička riznica
sveta. Rio je najveći rudnik. Tačka u kojoj se Brazil ukršta i sa sobom i
sa svetom. Iz tog intenzivnog susreta Južne Amerike, Afrike, Evrope,
Severne Amerike… rađali su se šoro, samba, bosanova, tropikalija…
Duh tog susreta i tih susreta u Riju živi. Najviše u Lapi.
To
je danas grotlo Rija. Živo je svaki dan, petkom i subotom kad je lepo
vreme masa sveta je i na ulici i u klubovima. Mesta sa muzikom je na
desetine, ako ne i stotine. Najčešće se čuju samba, rok, i baile-fank.
Kakofonija koja daje nadu da je u Brazilu moguć i grad kao mesto susreta
svetova, a ne samo njihovog sudara.
Nacija koja je smislila “novele”
Karl Dojč definiše naciju kao grupu ljudi koje ujedinjuje
zajednička zabluda o poreklu i zajednička netrpeljivost prema susedima.
Mnogo je različitih definicija nacije.
Uglavnom se tiču
zajedničkog doživljaja porekla, prošlosti, suseda, drugih… Brazilci se
u njih teško uklapaju. Njihova predstavu o poreklu je veoma maglovita.
Znaju nešto o tome odakle su došli njihovi roditelji ili roditelji
roditelja. Najčešće je to znanje na nivou šture, izlizane informacije.
Ideja o “prapostojbini” i dubina istorijskog sećanja ne postoje.
Istorija je plitka. Ni za takvu se ne mari mnogo.
Jedini pravi
rat Brazil je vodio protiv Paragvaja, još u 19. veku (1864. do 1870.) i
to kao član “Trojne alijanse” u kojoj su bili još Argentina i Urugvaj.
Nikome od saveznika taj rat, praktično genocid nad Paragvajcima, ne
služi na čast. Posle toga Brazil nikad nije bio u ratu.
Argentina je nekad bila pandan i parametar. Poslednjih godina Brazil se
toliko odlepio, da “nisu više u istoj ligi”, kako to vole da kažu
brazilski novinari. Argentinci su rivali još samo u fudbalu. Samo tada
može da se govori o odbojnosti prema susedima. Ima li onda tu nacije sem
kad se igra fudbal sa Argentincima? Ima… Kad ide novela. A pošto
novele idu non-stop, dileme nema.
Ako su evropske nacije
izmišljotina štampe, Brazil je izmišljotina radija i televizije.
Diktator Žetulio Vargas tridesetih godina je koristio radio da bi od
“feudalizovane” konfederacije stvorio čvršću i koherentniju celinu. Tada
je i samba uzdignuta u nacionalni simbol. Danas je televizija
dominantni medij (i sa trenutnim nivoom (ne)pismenosti biće to još
zadugo).
Dominantna i specifično brazilska TV-forma je – novela.
(I drugi prave novele, ali ih prave na drugačiji način.) Novela “u
devet” oblikuje Brazil.Nju ovako ili onako gledaju svi. Ako ste je
propustili na televiziji, saznaćete novosti u novinama; ako ne pročitate
u novinama, čućete prepričavanje… Novela je brazilska “fabrika
snova”, u njoj i najluđe ideje i primisli postaju stvarnost.
Pratili Brazilci novelu ili novela Brazilce… na kraju nije ni toliko
važno. Rezultat je da je život u mnogo čemu kao novela. Može da bude
slatkast, može da bude mnogo velikih i patetičnih reči bez pokrića, može
da bude ljubavi i razočarenja. Ali, stalno je akcija, stalno se nešto
valja iza brda… i na kraju se “nešto veliko” stvarno i dogodi. To je
možda ono što je u Brazilu najlepše. Ovde se aktivno živi i sanjari… a
neki snovi se još uvek ostvaruju.