Prvi put sa Sergejem na kafi i ručku izgledao je ovako.
Pre gotovo godinu dana kolega Goran Tarlać napisao je u uvodu
intervjua sa Draganom Bjelogrlićem: “Bez zazora i sa apsolutnim
ubeđenjem da nisam izmanipulisan, želim da istaknem da je reč o jednoj
od najstrpljivijih, najotvorenijih i najšarmantnijih faca u srpskom
glumačkom svetu“. Ove reči su mi odzvanjale u glavi kad sam se, posle
gotovo četiri sata ćaskanja, rastala sa glumcem Sergejem Trifunovićem. A
sve do tog dana verovala sam pričama iz novinarske čaršije da je
nadmen, neprijatan i težak sagovornik. Ispostavilo se sve suprotno. Na
ugovoreni intervju dolazi sa sedam minuta zakašnjenja (o čemu me je,
uredno, obavestio), osmeh i neposrednost kojom počinje priču
razoružavaju moju prvobitnu ideju da razgovor počnem pitanjem o tome
zašto ima “takav“ odnos prema novinarima. Shvatam da sam, baš od kolega,
bila izmanipulisana i da sedim sa finim, ljubaznim, lepo vaspitanim,
šarmantnim, veoma pametnim i obrazovanim čovekom. Uz kafu, sok i hranu
razgovaramo o svakodnevici: snegu i skijanju, muzici i filmu, medijima,
kulturi, Evropi i Srbiji… “Za koga ćeš da glasaš?“, pita me, potpuno
spontano. “Ako ti odgovorim moraću i ja tebe isto da pitam, a to bi
trebalo da bude deo ovog intervjua…“ Uključujem diktafon i postavljam
prvo pitanje.
STATUS: I, za koga glasaš ti?
Ni
za koga. Dok je na vlasti bio dobri, čestiti, pošteni Sloba, onda nama
studentima iz provincije nisu slali pozive za glasanje. Kao, ne zna se
gde smo, da li smo u Beogradu, Užicu, Smederevu, ili gde već… Tako da
nas mnogo tada nije glasalo, jer nismo dobijali pozive. Tada sam,
objektivno, bio sprečen. Nisu ni oni bili blesavi, jer ko je od
studenata mogao da glasa za SPS… Znali su kome da ne šalju pozive. Na
jednim izborima sam, čak, maznuo kevi listić, zaokružio Panića i brzo ga
ubacio u kutiju. Nije govorila sa mnom čitavih pola sata. Prvi put kad
sam stvarno glasao, bilo je to 2000. godine, kad je pao Sloba.
Sem toga, što si glasao, tada si i učestvovao u kampanji DOS-a…
Da,
i tada sam pokojnom Đinđiću rekao da nisam glasao za njih, nego protiv
Slobe. Što jeste bila istina. I sad da ti odgovorim, neću da glasam iz
prostog razloga što sam stalno doveden u situaciju da moram da glasam
protiv nekog. A nemam za koga, suštinski.
Jedne godine si
čak rekao da glasaš za Tadića zato što je on najbolje rešenje u tom
trenutku, da je on najnormalniji čovek kome može da se da glas.
Da,
tako sam mislio. Tadić je sigurno fin, lepo vaspitan, pametan i pošten
čovek. Ali, on nažalost nije cela upravna vlast. Glasajući za Tadića, ti
moraš da glasaš za gomilu ljudi koje ne bi pogledao na ulici, kad ih
sretneš. To su opet sve kompromisna rešenja. Kad mi neko kaže, glasanje
je građanska dužnost, ja uopšte ne vidim zašto bi to bila građanska
dužnost, gde to piše?
Nije samo pitanje građanske dužnosti, već odlučuješ, na neki način, o svom životu.
Odlučuješ na svaki način, ali mislim da je gore imati bilo kakvu vlast, nego bezvlast.
Time što ne izlaziš na izbore, ne dobijaš anarhiju…
Kako misliš ne dobijam anarhiju.
Pa, neće biti, kako ti kažeš, bezvlasti.
Neće,
znam. Neko govno će da sedne i da napravi sa drugim govnetom sporazum,
da bi sačuvalo svoje govnjivo dupe u fotelji. Onda će to govno da dovede
svoje govniće koji će da zasednu u neke resurse o kojima nemaju pojma.
Napraviće gomilu sranja, mahinacija, prevara i nikad ih niko neće
pozvati na odgovornost, jer odgovornost ne postoji u ovoj zemlji. Nikad
niko nije odgovarao narodu, tako da ne vidim zašto bi narod imao
građansku dužnost prema nekome ko ne poštuje građane. Moja građanska
dužnost, zato, jeste da budem zdrav, da budem dobar prema svojim
bližnjima, da kad mogu pomognem, da uradim sve što mislim da bi učinilo
da našem društvu dude bolje. A našem društvu neće biti bolje ako ja
glasam za nekog ko će da napravi koaliciju, kao što je ova. Ili goru.
Ali, neće mu biti bolje ni ako ne glasaš. Tako da opet nisi uradio nešto što će pomoći ovom društvu.
Pa, da, ali pre ću da uđem u “Parove” za dobar novac, nego što ću da glasam…
Bez novca…
Ne,
ne radi se uopšte o novcu. Ali, da imam bar neki razlog zašto to radim.
Da znam zašto sam pojeo govno. Ovako, ako pojedem govno, ne znam zašto
sam to uradio. Toliko sam se govana najeo u životu, da nema razloga da u
39 godini to radim svesno. Glupo je. Sve je pitanje kompromisa. Recimo,
kompromis između demokrata i socijalista koji su sad na vlasti je pre
nekoliko godina izgledao…
Nemoguće…
Pa, moguće koliko i jedinstvena
vlada Izraela i Palestine. Oni su nam dokazali da je sve moguće. I da će
sve biti moguće i posle ovih izbora.
Aludiraš na to da je tako moguća vlast demokrata i radikala, to jest naprednjaka?
I
to je moguće. Tako je. I nema razloga da ja u toj šaradi učestvujem i
dajem legitimitet. Tako da je sve besmisleno, u suštini. Ja Tomi
Nikoliću, ovako kad mu pogledam facu, ne bih dao ni lokalno grobarsko
preduzeće da vodi, što je inače njegova struka. A ne nešto više…
I
sad ti ne glasaš da Toma ne bi napravio koaliciju kojoj i ti daješ
legitimitet? A to je, podjednako, moguće, ili nije moguće, i ako ne
glasaš…
Znaš šta, tu sam priču progutao već više puta,
za razne prethodne izbore: ako sad ne glasate, doći će vam radikali.
Pa, dođe mi da izađem na izbore i glasam za radikale, odnosno SNS. Ajde,
neka dođu konačno na vlast, da vidimo da li mogu da budu gori od ovih
sad. Ne verujem da mogu više da useru zemlju. Jedino što mi se čini da
će radikali, to jest naprednjaci, i ako dobiju izbore, kao što su prošle
dobili, uraditi isto. Kako mi se čini, ponovo će ih prodati i to za
dobar novac, naravno, jer je sve u ovoj zemlji dil. A ako su ih prodali,
kao što ja imam saznanje da su ih prodali, onda to može da znači još
jednu stvar, osim te da je politika unosan biznis: a to je da oni ne bi
znali šta će s vlašću. Oni su se navikli na ulogu večite opozicije.
Najlakše je sedeti u opoziciji i prdeti: ovaj je kreten, ovaj je stoka,
ovaj je glup, ovaj ne valja, ovi rade greške. Možeš tako, jer nemaš
nikakvu odgovornost, nisi na vlasti. Ovako, za nekih 25 miliona, ili
50-70 miliona, prodao si svoje izbore. I zašto bih ja tome davao
legitimitet? Zato ja znam zašto ne izlazim. Neću da glasam za Tadića, da
bi on napravio koaliciju sa Dačićem, a da bi se ovaj izvinio za
devedesete. Zamisli da je Gering ‘46. na sudu rekao izvinjavam se za
četrdesete. To je isto. Ovo je zemlja u kojoj nema odgovornosti. Ovde
može da se desi da ministar za kulturu velikoj glumici kaže: “M'rš
lezbejko”, na njenu opasku: “Vi ne biste trebali da budete ovde, jer
niste podržali manifestaciju”, a tu nema ničeg uvredljivog. U svakoj
normalnoj zemlji predsednik vlade bi morao da traži njegovo izvinjenje i
ostavku. Kod nas se na sednici Vlade o tome ni ne govori. U Americi su
ljudi ostajali bez posla za manje. Onaj divni komentator NBA-a koji je
rekao za ženu Džejsona Kida – “kako je odvratna, trebalo bi je
išamarati” – ostao je bez posla odmah. A ne ministar za kulturu.
Mada je Mirjana Karanović kasnije tvrdila da nije čula da joj je to rekao…
Neko
je čuo, verovatno. I to je skandal. Morali su da reaguju. Ali, u ovoj
zemlji nema kulture, pa ministar za kulturu može da kaže šta hoće. To je
dokaz da ljudi na vlasti, bez obzira na to iz koje su stranke, niti
imaju bilo kakvo mišljenje o kulturi, niti ih to interesuje, niti misle
da je to bitno.
Koliko je moralno posrnuće ove zemlje, o kom često govoriš, posledica devedesetih, a koliko su dvehiljadite odgovorne za to?
Devedesetih
se to vaspostavilo, a za dvehiljadite je najveći problem to što se nije
desio onaj šesti oktobar… Onda je došla gomila nekih preletača, što
je greška i pokojnog Đinđića, što je to dozvolio. Što odmah nije
podvukao jasnu crtu, bez revanšizma, ali i bez mogućnosti da dozvoliš da
deset godina kasnije tvoja partija uđe u koaliciju sa SPS-om i da se
jedan od glavnih eksponenata te partije, izvinjava za te iste
devedesete. Najveća krivica ovih vlasti, dvehiljaditih, jeste u tome što
su negovali tekovine koje je vaspostavila ona vlast devedesetih. Sve
ono protiv čega su se borili, oni su pogladili i pomazili i nekako
nastavili da idu manje-više u tom pravcu. Negovanje sigurnih puteva u
propast, je krivica ovih vlasti. Zacrtavanje puteva u propast, je remek
delo majstora iz prošle garniture. To je delimično odgovor i zašto neću
glasati.
Koliko su tu krivi mediji?
Mnogo,
ali to je uzročno-posledična veza. Kriva je vlast koja dozvoljava i
neguje takve medije. Ti imaš situaciju u kojoj na nekoj glupoj
televiziji glavni i odgovorni urednik Kurira u smokingu, kozarski, sa
šampanjcem u ruci, na pitanje o zakonu o informisanju, kaže: “Šta da vam
kažem, zakon postoji, ali nismo mi krivi što ga se vlasti ne
pridržavaju.” On još tim istim vlastima prdne u facu i ništa. Kurir i
dalje radi to što radi.
Pa, nije baš ništa. Onda se pojavi priča o tome da je Kurir glavni kupac VAC-ovih akcija Politike…
To
država ne sme da dozvoli. Mislim da se Ribnikar okreće u grobu. Ti ćeš
najeminentniji dnevni list na Balkanu da prodaš Kuriru. To bi isto bilo
kao kad bi Narodno pozorište kupila Zorica Brunclik. U zemlji koju smo
mi rasturili, nekad se plaćao porez na šund. I Zorica Brunclik je
plaćala porez na šund. Taj isti šund, od kog se razvio današnji
mejnstrim. Ali vlast i za to boli k… A to bi morali da srede i zbog te
Evropske unije o kojoj toliko seru. I zbog te iste EU će morati da
srede pravosuđe, da srede školstvo, pa valjda i medije i sve te stvari
koje su najbolnija tačka našeg društva.
Eto još jedne opipljive koristi od puta ka EU…
To
je jedina dobra strana tog puta. Ja sam, inače, principijelno protiv
Evropske unije, koja se ionako raspada. A mi ćemo ući tamo kad se
raspadne, kao debili. I ovaj Zakon o kinematografiji koji su usvojili je
usvojen samo zbog toga. A pitanje je da li će se uopšte pridržavati i
kako će to da funkcioniše. Imaš mnogo ozbiljnije probleme u školstvu.
Neke ankete pokazuju da, recimo, svaki drugi srednjoškolac smatra da bi
trebalo tući ženu, svaki četvrti da bi trebalo tući pedera… Oni ne
kapiraju da školujemo idiote. Poklaše se deca na velikim odmorima. Svaka
škola treba da ima ne jednog policajca, nego malu pandursku stanicu.
Drugo, svi moraju da se vrate u uniforme, zbog ogromnih socijalnih
razlika i moraju da uvedu ometače mobilnih telefona. Deca ladno
telefoniraju u sred časa. Devojčice od 13 godina dolaze u školu u
štiklama i našminkane, trude se da izgledaju kao kurve, jer je to in.
To su videle u onim medijima koje gledaju ili čitaju roditelji…
O
tome ti upravo pričam. Vlast ne kapira da su to budući građani Srbije
koji bi trebalo da nešto menjaju, rade, glasaju, upravljaju zemljom…
Isto je i sa pravosuđem koje svojim katastrofalno blagim kaznama neguje
kriminal. Ti imaš ljude koji kalkulišu: aha, opljačkam banku, padnem,
odležim dve-tri godine i ćao. Ukalkulišeš ležanje u zatvoru. I za
ubistvo isto tako kalkulišu. Školujemo buduće kriminalce i ubice. Ja sam
isto ovo rekao kod Olje Bećković u emisiji i posle toga, sretne me neka
sudinica, otišao sam da platim saobraćajne kazne, i kaže mi: “Ja vas
poštujem, vi ste divan glumac, ali ono što ste izjavili… ja sam htela
da uđem u televizor da vas zadavim. S kojim pravom vi kao glumac pričate
o pravosuđu?” S istim pravom, kažem joj, s kojim vi kao pozorišni
gledalac pričate o predstavi koju ste gledali. Ja ne pričam kao glumac,
već kao građanin Srbije, kao jedno svesno, socijalno inteligentno biće
koje živi u ovoj zemlji. Ova stvar je poraz društva u kome živim. Ti
ugrožavaš mene kao građanina. Izaći će iz zatvora neki majmun koji je
ležao za ubistvo pet godina, pa će zakačiti mene. Ili nekog drugog.
Oficir JNA u penziji koji je zgazio dedu i unuka u Leskovcu, sa 2,8
promila alkohola u krvi, je dobio dve godine. Ti sa blagim kaznama
motivišeš ljude da prave sranja kakva hoće. Trebalo bi štošta pospremiti
ovde, a ja ne vidim ičiji kapacitet od ljudi koji su zagledani samo i
isključivo u izbore i pravljenje dilova kako smestiti dupe u fotelju.
Kad si živeo u Americi, rekao si da nije posla kojim se
baviš, ne bi nikad živeo tamo. I što ne u Srbiji, u Beogradu najlepše
pada sneg. Ali, šta te još drži ovde? I zašto si se uopšte vratio?
Zajebao
sam se. Priznajem grešku. Ljudi teško priznaju grešku, ali, evo, ja je
priznajem. A i Ivica se izvinio za devedesete. Predlažem da glasamo da
li da prihvatimo izvinjenje ili ne.
Ti još uvek imaš vremena da ispraviš tu grešku…
Kako
da ne. U ovakvoj Srbiji nemam nameru ni da živim još dugo, ni da gajim
decu. Posle se čude što nas ima sedam miliona i nešto, a bilo nas je
devet miliona. Pa gde su ljudi… Nisu nestali. Razmišljajte gde su. A
dok vi razmišljate, ja svoj život baš ne bih protraćio. Što bi rekao
Davorin Popović, samo jedan život imam. I uludo ga bacam – baš. Jebite
se, gospodo. Pri tome, ja sam se stvarno trudio i iskreno verovao da
nešto mogu da promenim. Ne ja sam, već svi mi, da nešto moramo da
promenimo, da nešto mora da se uradi… To je rekao tip iz benda “Ništa
ali logopedi”, koji je bio tada asistent na nekom fakultetu, kad je pao
Sloba: “Osećao sam se kao čovek koji deset godina leži nevin u zatvoru i
onda dođu i kažu – nevin si, idi sad kući.” Od tog momenta je prošlo 12
godina. Razmišljam, ista je paradigma, kako bi se sad osećao: “Nevin
si, ideš napolje, samo da se u računovodstvu srede papiri.” I tako mu
svakog dana, dvanaest godina, dolaze i govore, papiri će sutra biti
gotovi.
A šta ti čekaš 12 godina, koje papire?
Ja
sam u tih 12 godina četiri i po bio u Americi. Mrdao sam ja svoje dupe.
Ne čekam ništa, niti sam čovek koji ume i voli da čeka. Radim sve što
mogu. A najviše volim svoj posao. Sad što ne mogu da ga radim kako bi
trebalo, pa moram da uđem u Parove za tu sumu love… Ima i tu države…
Voleo bih da snimam filmove i da se bavim pozorištem. Ništa više od
toga ne bih. Ne odustajem od ovog područja. Ima toliko divnih,
neispričanih, priča. Samo je pitanje koliko to, nažalost, nije jalovo,
da ne kažem isplativo. Ali, ne odustajem, niti ću ikada odustati.
Tvoje
glumačke nagrade su pre svega pozorišne, a u pozorištu ne igraš od kad
si napustio predstavu Kosa. Zašto? Je l’ možda jedan od razloga i to što
u pozorištu ume da zazvoni mobilni telefon, a to te iritira? Govorio si
i ovo: “Teatar je moja prva i najveća ljubav, zato u njemu treba raditi
ekskluzivno.” Ili je ta ekskluzivnost ono što čekaš?
Ne,
ne iritira me više zvonjenje telefona, sad imaju ometače u pozorištu,
iako u školama još uvek ne postoje. U pozorište bih ušao zbog nekog
teksta koji je, makar za mene, nešto veliko, reditelja i ekipe s kojom
želim da radim. To je sve mnogo jadno. Budžet pozorišta je toliko
skresan, čak za dve trećine u ovoj godini. Ti dobiješ budžet koji je
dovoljan da se napravi jedna predstava, a moraš da imaš pet premijera.
Kako? Što bi rekao onaj Ciganin kome je doktor rekao da ima još šest
meseci života: “Od ćega, brate, od ćega…”
Ti si pre svega nagrađivan u pozorištu. Kako su izostale filmske nagrade?
Hvala
na ovom pitanju. Imam i nekoliko filmskih nagrada. Imam u Sopotu, pa
imam, to je Glogovac duhovito nazvao, Zlatni Mojkovac, nagrada na
mojkovačkom filmskom festivalu, a u pozorištu sam dobio sve te bitne.
Sterijina, Zoran Radmilović, Zlatni ćuran…
Zlatnog
ćurana sam ostavio u Narodnom pozorištu, Sterijinu sam zagubio, to je
sasvim sigurno, značku sam dao ćaletu, a jedina koja mi stoji kod kuće
je Zoran Radmilović. I to je jedina nagrada koju sam želeo da dobijem.
Jedina nagrada koja za mene nešto znači. To sam čak bezobrazno rekao
ženi Feliksa Pašića, kad me je intervjuisala pred početak Sterijinog
pozorja: “Ja sam došao da dobijem Zorana Radmilovića, mene Sterijina
nagrada ne interesuje.” Onda su to protumačili: oh, kakav bezobrazluk…
A ja sam samo iskreno saopštio šta o tome mislim i koje su moje želje. U
noći kad sam dobio Zorana Radmilovića, ćale mi je javio i rekao: “Sad
se Sterijinoj ne nadaj.” Kažem: “Ma to sam i otpisao.” A onda me je
pozvao posle sat vremena i rekao: “Ne znam kako, dobio si i Sterijinu
nagradu.”
I jednu i drugu za Porodične priče…
Da,
to je verovatno moja najbolja uloga u pozorištu. I to je bilo
jednoglasnom odlukom žirija u kom su, ipak, sedeli Dejan Mijač i Seka
Sablić, što je velika satisfakcija. Sve je pitanje žirija. To je pitanje
troje ili petoro ljudi i njihovih kriterijuma i mišljenja. Kad se žiri
pogodi, u smislu da su to neki ljudi koje poštujem, pa mi ti ljudi daju
nagradu, onda to za mene jeste nagrada i mnogo znači. Ali ako sede, kao
što se dešavalo, seno, slama, seno, slama, pa ti oni ne daju nagradu,
onda to i nije neka šteta.
Nije valjda da ti nikad nije bilo žao što nisi dobio nagradu koju si, možda, očekivao?
Ja,
na primer, u Nišu nikad nisam dobio nijednu filmsku nagradu. Prve
godine kad sam se pojavio, snimio sam dva filma. Tuđa Amerika je moj
prvi film, a odmah sam potom imao i Ubistvo s predumišljajem. Oni su
zaboravili da sam debitant i tako sam ispao iz te konkurencije. Onda je
te godine bio Andergraund, pa su u konkurenciji za “Kristalnu prizmu”,
koja je nestala, dve nominacije bile moje, a jednu je imao Štimac, koji
je i dobio, naravno. Za Stršljen, Ljubiša Samardžić je bio ljut na mene i
Miru Joković, pa nije ni dao film u Niš, a onda mi je, u jednom
trenutku, za Spasitelja prišla članica žirija i rekla: “Puno smo
raspravljali o vama, međutim, zaključili smo da ne bi bilo dobro da vam
damo nagradu, iz pedagoških razloga.” Onda se desilo, takođe u Nišu, da
mi žiri da nagradu, pa da ih sretne predsednica UO Niškog festivala i da
im otme tu nagradu, iz mojih ruku.
Kako?
Imam svedoke. Zvao sam, čak, jednog člana žirija da pitam da li je to istina, i potvrdio mi je.
Za koji je to film?
Za
“Kengura”. To je žena koju ja poštujem, uvek se lepo ispričamo, kad se
sretnemo. Ona je samo mislila da je to njeno pravo, a žiri valjda nije
mislio da bi trebalo da se previše buni. Dali su tad Dikliću. Tako da u
Nišu nisam dobio nikad nagradu, a verovatno i neću, jer više ne idem na
festival. Propozicije su takve da moraš da se pojaviš na festivalu, da
bi dobio. Ali, realno, ni nema relevantnih glumačkih nagrada, kao što
nema ni relevantne kinematografije. “Car Konstantin” i “Carica Teodora”
je imalo smisla u staroj Jugi. U ovoj konstelaciji, pre ću dobiti Oskara
nego “Cara Konstantina”. Bez obzira što je niška publika divna i to je
stvarno jedinstven osećaj.
Pa, zašto onda više ne ideš na festival?
To je avgust, a ja sam u avgustu na moru.
Da, to je važnije…
Pa, da…
Da
li ti je lakše da igraš likove koji imaju “nešto tvoje” u svom
karakteru ili one koji su potpuno drugačiji? Nakon snimanja Srpskog
filma govorio si da si svaki lik koji igraš, donekle pokušavao da nađeš u
sebi, a da je sa Vukmirom bilo suprotno. “Nijednu njegovu osobinu nemam
u svom karakteru, pa sam na snimanje odlazio sa jednim ja, a vraćao se
sa drugim ja. Bilo je šizofreno stvarati takav lik i zato mi je trebalo
oko dva meseca da se očistim od toga”, rekao si tada.
Ovo
jeste esencijalno pitanje. Jer, svi mi ljudi smo iz istog izvora, svi
patimo od istih problema, borimo se za istu stvar – da nam bude bolje.
Šta god ko pod tim podrazumevao. U svakom liku ti kopaš tunel sa obe
strane, trudiš se da se provučeš do tog čoveka, do njegovih htenja,
shvatanja života, strahova, svega toga što zaista čini čoveka. Suština
svake drame, od grčke, preko Šekspira, do danas, jeste sukob. Sukob
pojedinca sa samim sobom, sa okruženjem u kome se nalazi, sukob
pojedinca sa bogom… Svaki sukob je drugačiji, svaki je u svom
intenzitetu drugačiji od drugog. Ti moraš da dođeš do intenziteta one
osobe koju bi trebalo da igraš. I to što je tvoj problem, nije njegov
problem. Onda moraš da pronađeš taj njegov problem i da vidiš kako bi se
reflektovao na tebe. Moraš da ga provučeš kroz svoj lični filter, da bi
znao intenzitet doživljaja. To je ono, zapravo, gde nema glume. Jer,
najgora je gluma u kojoj se vidi gluma, a ti ne možeš da doživiš nešto,
ne možeš da budeš ta osoba, ako to nisi provukao kroz sebe.
Kako si onda to uspeo u Srpskom filmu?
Zaista
jedina osoba koju sam tumačio, a za koju mi nije čak bilo do kraja
jasno ni šta je u njegovoj glavi, je Vukmir, moj lik u Srpskom filmu.
Tako da sam to ostavio kao neko slobodno polje, kao rupicu, vakuum… To
je bio skok sa litice od 80 metara. Skočiš, pa šta bog da. Tako sam se i
osećao. Stvarno nisam znao ni kako će to da izgleda.
A kad si odgledao film? Kako ti je onda izgledalo?
Nisam sebe video uopšte. To je verovatno prvi film u kom baš nemam nikakav doživljaj da sam to ja.
Marta 2003. godine si otišao u Ameriku. Kako bez novca i bez papira? I otkud to da si rešio da se odseliš?
Ubijen
je Đinđić. Ali, i bez toga je nekako sve krenulo da ide dođavola. Čuo
sam da je i sam Đinđić izjavio kako će ga ubiti. On je to, negde, znao i
osećao. I sve bi to bilo u redu, da je njegova žrtva imala smisla, da
nije umro uzalud. A bojim se da jeste. Dakle, on je ubijen 12. marta, mi
smo otputovali 23. ili 24. marta. Ja sam i pre toga već rezervisao
kartu u jednom pravcu iz Meksiko sitija do Njujorka i obznanio da se
neću vratiti. Išli smo na turneju sa Porodičnim pričama, odnosno na
festival u Meksiko siti, 14 dana, tamo smo igrali predstavu i ja sam
znao da ne želim da se vraćam. Kupio sam kartu i u tom trenutku nisam
imao novca, jer dve godine nisam radio ništa. Ispalo je da sam za vreme
Slobe radio, a onda kad je on “prestao da postoji”, ja više ništa nisam
radio. Nije što nisam hteo, nego stvarno nisam imao šta. Bio je jedan
pokušaj da napravimo predstavu o Amadeusu u Narodnom pozorištu. To je
ličilo na Kafkin Proces, Jozefa K, gde smo četiri i po meseca bauljali
po mračnim hodnicima, radili nešto dobro. U tom trenutku je bilo neko
telo od 16 upravnika u tom nekom UO Narodnog pozorišta, gde nismo dobili
ni dinar za scenografiju, ni dinar za kostimografiju… Potpuno suluda
situacija iz koje nisam video nikakav izlaz. Ukapirao sam, javio mi je
neki unutrašnji glas, da mi je dosta svog tog sranja i da moram da bežim
odavde i da je bolje jesti govna tamo negde, nego ovde.
I
onda? Kako si bio tamo bez novca, bez papira? Znam da si po povratku
ispričao da nije bilo prijatelja koji su te trpeli i pomagali, ne bi
mogao da izguraš sve to…
Ja sam stvarno otišao bez
novca i sa turističkom vizom. Sav novac koji sam imao dao sam za kartu.
Nisam imao ideju ni gde ću da budem, ni šta ću da radim, ništa nisam
znao… Onda sam otišao na kafu sa Sašom Danilovićem, kao da se
oprostimo, i on me je pitao: “Treba li ti novca?”. Nisam stigao ni da
kažem ne, rekao je: “I ja postavljam glupa pitanja”, i kao na ispraćaju u
vojsku, izvadio je soma evra i tutnuo mi u džep. Sleteo sam u Njujork,
pozvao jednog prijatelja i pitao: “Je l’ ti slobodan kauč?” Zvao sam
drugog prijatelja da dođe na aerodrom po mene i to je bilo to.
Čekaj, ti si tamo ostao više od četiri godine. Kako je to, tada, izgledalo?
Izgledalo
je jezivo. Bio sam u Njujorku dosta puta kao turista, a drugo je kad ti
dođeš da živiš tamo, bez ičega. Onda sam aplicirao za zelenu kartu, i
to je proces koji je trajao više od dve godine. Posle toga sam počeo da
radim…
Kako si dobio prvi posao?
Na
audiciji. Ja sam već od 2000. godine imao agenta, tako da sam sve vreme
išao na audicije. Išao sam na audicije i kad sam znao da i ako dobijem
ulogu, ne mogu da radim, nemam papire. I desilo se nekoliko puta da me
zove agent da mi kaže da sam dobio ulogu, a ja ne mogu da radim. Oni
nisu mogli da mi pomognu. Onda mi se i to sve nekako smučilo. Pa je i
tamo krenula kriza, koja i dalje traje, samo mi to ne kapiramo, jer smo u
krizi 20 godina. Ne znam, zapravo, ni zašto sam se vratio. Tako mi je
dunulo.
Šta je danas sa tvojom internacionalnom karijerom?
Ništa,
ona i dalje stoji, ja i dalje imam agenta, idem na audicije, samo što
ne sedim tamo. Imam druga posla koja ovde mogu da radim. Najveći problem
je u tome što sam živeo od glume od trenutka kad sam dobio zelenu
kartu, pa naredne dve godine, i snimio sam dva filma, dva kratka filma i
dve serije. Znači, šest poslova. Kad sam, međutim, bacio na papir, svih
tih šest poslova stalo je u 33 radna dana. U dve godine, to je mesec
dana rada i 23 meseca u kojima nisam radio ništa. To je, zapravo, mene
ubilo. Pri tome sam za tih mesec dana rada plaćen bolje nego ovde za dve
godine, ali ta gomila slobodnog vremena me je izluđivala. Onda sam
došao ovde i snimao devet meseci u cugu, što mi je prijalo mozgu.
Koji
je to poslednji projekat u koji si se “zaljubio”? Kažeš da ne umeš da
radiš ako se ne daješ potpuno, a da bi se davao potpuno, moraš u to da
budeš zaljubljen.
Tako je. Ovo u šta sam se stvarno
zaljubio, to je projekat sa “Big bendom”. Nemam jasne konture, do kraja,
kako će to da izgleda. Taj projekat “Big bend” je nastao, interesantno,
u vreme krize, kao formacija. Glen Miler Orkestra, koji nam dolazi, to
je sve nastalo posle pucanja berze tridesetih godina i interesantno je
da u vreme najveće krize nastaje najveća muzička formacija. Verovatno je
to ljudska potreba za dostojanstvenim propadanjem: glamur, a nemamo
leba da jedemo. I interesantno je da je posle Drugog svetskog rata “Big
bend” prestao da postoji. Oni ga sad čuvaju kao instituciju, recimo RTS
ima “Big bend”, novosadski “Big bend” je bio deo novosadske televizije,
ali oni su se još 1999. povukli i rade sami, vežbaju u nekoj baraci.
Čuvaju ga kao muzejsku instituciju. Prvi put kad sam radio s njima,
gostovao sam kod Kornelija Kovača u nekoj emisiji, i on je rekao: “Hajde
dođi da pevaš nešto…” A ja sam rekao: “Pevao bih to i to, ali imam
jednu možda glupu želju. Ima li šanse da to svira Big bend.” Na šta mi
je odgovorio: “Naravno.” I onda je tamo bio Bubiša Simić koji je
dirigovao, mi smo svirali Moondance od Van Morisona. Meni je to bilo
nešto najlepše što sam u životu uradio. Od tada sam nosio nekakvu ideju
da bi nešto radio s njima, ali nisam smeo to naglas da kažem nikome. A
onda me je jedan njihov trombonista pozvao i rekao: “Što ti ne bi došao
da radiš nešto s nama?” Tada sam saznao da nijedan pevač na prostoru
bivše Jugoslavije nije napravio samostalni projekat sa “Big bendom”. Ja
sam to uvek zamišljao kao neku retrospektivu, recimo Sinatre. I onda je
interesantno da je to uradio Robi Vilijams, pet godina kasnije.
Ukrade mi pitanje…
Ma, ukrade mi ideju čovek…
A ti meni sad pitanje…
Slušaj,
moram ovo da ti ispričam. Zovem Anu Sofrenović možda 1998. godine, da
obradimo Something stupid i ne znam zašto to nismo uradili. Uglavnom,
odlazim u vojsku, na radiju čujem tu stvar. Ono što me zblane jeste što
vidim dežurnog vojnika koji peva, zna reči. Kažem: “Opaaaa, peva se
Sinatra.” On kaže: “Ko?” “Pa ovo što pevaš…”, objašnjavam. I onda mi on
kaže: “Pa to su Nikol Kidman i Robi Vilijams.”
I tako ti je Robi ukrao muzičku karijeru…
Ma,
nije… Ali, odsvirao je 80 posto repertoara koji sam ja hteo. U svakom
slučaju, ja to nikad ne bih mogao da sviram u Rojal Albert Holu, on
može. Onda sam razmišljao, šta bi bilo kad bi se neki rokenrol
prearanžirao za “Big bend”. Nije mi se odustajalo od te priče. Pa je i
to uradio Pol Enka 2006. godine. Srećom, njegov izbor stvari se nije
poklapao sa mojim viđenjem toga, bez obzira što to sjajno zvuči. Tako da
sad radimo na tome.
Do sad ti je muzika bila ventil,
strast i ljubav… A da li je danas, na neki način, i posao, s obzirom na
to da si član benda “Arhivska zabava”, sa kojim nastupaš po klubovima?
Ja se bojim da neće biti posao. To jest, nadam se da neće.
Što?
Ne znam. Ne mora. Ali, i super ako se desi…
Ti si Mostarac, zapravo rođen si u Mostaru, i sećam se da si jednom, negde, ispričao da ti je san da skočiš s mostarskog mosta.
Ja
to sanjam i bukvalno. Ne verujem da će se ikad desiti. To je visina od
29 metara i skačeš u četiri metra hladne vode, najbrže i najhladnije
reke na svetu, sa toliko podvodnih virova i pećina… Ne, mislim da se
to nikad neće desiti.
A jesi li ti Mostarac, ili…
Ja sam Mostarac….
S obzirom na to da si samo rođen tamo, a odrastao u Kruševcu i Užicu…
Da,
najviše se osećam kao Mostarac. Pazi, ja sam najviše vremena proveo u
Kruševcu, 14 godina. Kruševac me je možda i najviše formirao. Mostar je
neka baza, karakterna, jer sam ipak po karakteru Hercegovac, šta god to
značilo. Kruševac je dao kičmu, a glazuru je dalo tvrdo Užice. Mada,
vidiš, Dučić ima jedan esej o Mostaru. On je, naravno, Trebinjac, ali
kaže: “Čoveku u životu nije grad onaj u kojem se rodio, nego onaj u kom
je strekao prva iskustva, u kom se prvi put poljubio, u kom je počeo da
razlikuje boje.” Za njega je to Mostar, na primer. Što kaže Sančo Pansa,
nije s kim si se rodio, nego s kim si hodio.
Šta je, onda, to za tebe?
Užice
je došlo od 14. do 18. godine. Kruševac su nevine godine. A Užice baš i
nisu. To su ozbiljne pubertetske godine. Mada je kod mene pubertet
počeo negde u 21. godini, realno.
Važiš za čoveka koji
ima blistavi talenat… I to je razlog zbog kojeg te mnogi cene.
Pripremajući se za ovaj intervju, međutim, naišla sam na mnogo foruma na
kojima ljudi o tebi loše govore. Otkud ta kontradiktornost? Misliš li
da si sam “zaslužan” za to što ti se pojedini dive, a pojedini te gotovo
preziru?
Obožavam da čitam te forume. To je u poslednje
vreme moja omiljena zabava. Prvo sam se pitao da li je moguće da ima
ovakvih mozgova, a onda sam počeo ozbiljno da se zabavljam. Ne znam,
možda to i nije zabavno, jer su to mozgovi mojih sunarodnika, pišu na
srpskom jeziku, očigledno…
Je l’ te pogađa to?
Ne. Kako može da te pogodi mišljenje nekog anonimnog lika, koji se sakrio iza niknejma na forumu Kurira.
I koji je, vrlo često, polupismen…
I piše ne ćemo – rastavljeno. A nemogu – sastavljeno.
Čitava poplava tih i takvih komentara je počela sa onim nošenjem majice Jovana Divjaka u Sarajevu…
Sad
kad bi se desilo da prolazeći Ibarskom magistralom vidim autobus u
plamenu, zaustavim kola, izađem, spasem iz njega četrdesetoro dece
predškolskog uzrasta, neko bi ispod tog teksta napisao: “Da li je nosio
majicu sa likom Jovana Divjaka dok ih je spasavao.” To je neminovno.
Šta je za tebe značilo nošenje majice sa likom Jovana Divjaka? Posle je bila priča da ti, kao, nisi znao šta si obukao.
Posle
je bila ujdurma. Istina je da nisam znao ko je Jovan Divjak. Ja sam
prvi put za njega čuo tog jutra od Dragana Bjelogrlića. Mi smo iz
Mostara išli u Sarajevo i on kaže: “U Sarajevu su demonstracije.” “Što”,
pitam. “Uhapšen Divjak”, kaže. U tom trenutku imam informaciju koju sam
čuo od Haruna Mehmedinovića da je izvesni komandant odbrane grada
Sarajeva bio Srbin. Ali ne znam ni kako se on zove. I onda mi je Bjela
objasnio ko je taj čovek. Međutim, ono što sam kasnije našao na
Internetu je snimak iz Dobrovoljačke ulice, gde se vidi da Divjak dolazi
na transporteru, rizikujući da ga pogodi metak, i viče: “Stani, stoj,
ne pucaj…” Isto mi je pričao i prijatelj koji je bio u armiji BiH,
braneći svoj grad od one dvojice velikih Srba, oko kojih se polomismo
onoliko: “On je ovim balijama”, baš je upotrebio reč balije, “treb'o za
šatro multietničku Bosnu. Kad je prvi put otišao kod Alije da ga upozori
na odmazdu i klanje Srba koje se dešava u Sarajevu, rekli su mu: nemoj
sad o tome, nije vrijeme. Onda je on skinuo čin i rekao: ako je tako, ja
više nisam komandant ove vojske.” Sad imaš i dosta Srba u Sarajevu koji
će ti reći: “Deco, vi nemate pojma, mi ne bismo bili živi da nije bilo
Jove Divjaka.” Ja to saznajem naknadno. Ali, odmah ujutru, meni je Bora
Dežulović poslao poruku u kojoj mi kaže: “Jedna stvar je sigurna. Taj
čovek koga si slučajno imao na majci, je čovek koga se nikad nećeš
stideti. I u celoj toj priči, to je jedini častan čovek.”
I ti si, zaista, slučajno obukao baš tu majicu?
Ma,
to je splet glupih okolnosti. U svakom slučaju, dobro je da nisam
obukao Nasera Orića, njega pijan ne bih prepoznao, jer ni trezan ne znam
kako izgleda. Ali, poenta je u tome da se nikad neću stideti. Ovde
ljudi ništa o tome ne znaju, ali on je odmah zlikovac, balija, govno
izdajničko, jer mi ne idemo dalje, nas istina mnogo ne interesuje.
Ali, zato smo patriote…
Pa, da… Ovde patriotizam uključuje neznanje i zaslepljenost.
Jednom si parafrazirao Tita, pa si rekao da je patriotizam to da se zemlja brani lepotom.
Upravo
je tako. Zato je kultura toliko bitna. I da se vratim na onu priču,
kultura je ta koja te reprezentuje, ali i koja te formira. To je ono što
ljudi na vlasti ne kapiraju i to vide kao nebitan segment na koji bi
još trebalo da bacaju novac.
Reci mi, otkud to da te Legija spremao za neki film, čini mi se 1998. godine?
Trebalo
je da radim jedan slovenački, jedan francuski i još jedan, ne sećam se
čiji, film. Nijedan, na kraju, nije snimljen. U sva tri filma trebalo je
da glumim čoveka koji je u Legiji stranaca. Jedna prijateljica mi je,
tih dana, ženski ushićeno, pričala o čoveku kojeg je upoznala. Slušam,
ovako, sa jednim uvetom. I onda kaže da je bio u Legiji stranaca sedam
godina. To je 1998. godina, u tom trenutku, niko za Legiju nije čuo. To
je ono na šta se moje drugo uvo uključi. Ne znam nikog ko je bio u
Legiji stranaca i pitam je može li da me spoji s njim. I onda smo se
našli.
Kako je izgledao vaš prvi susret?
Nalazimo
se u nekom kafiću u Ruzveltovoj, ispred su parkirana dva identična
džipa, sa dve strane ulice, po četiri čoveka kod svakog i klimaju
glavom, javljaju mi se. Ulazim u kafić u kom je mrtva tišina, konobar mi
pokazuje put. Ne znam ko je ni kako izgleda. Tamo sede tri čoveka,
jedan vrti paklicu cigareta, kapiram da je neki od njih On. Prilazim i
kažem: “Ja sam Sergej.” Kao najveći štreber ponesem scenario ispod miške
i knjigu po kojoj je pisan taj scenario. Izaberem najvećeg,
najglavatijeg, jer kapiram da je to taj tip. Međutim ovaj što vrti
paklicu jedva primetno pokaza očima i dvojica nestadoše. Shvatim da sam
izabrao pogrešnog, da sedim sa jednim koga nisam upikirao da može biti
taj čovek. Pita me šta mi treba, ja mu objasnim, kažem za film i još:
“Ako imaš vremena, dao bih ti scenario da pročitaš, da vidiš o čemu se
radi.” Pri tome, on je radio pre toga na filmu Do koske… Ne znam da li
znaš to?
Ne, nisam znala…
Da, on je
obučavao Đurička, Glogovca i ekipu za film Do koske. S tim što ja to ne
znam u trenutku kad prvi put sedim s njim. Dao mi je čak i broj
telefona. Pitam: “Jesi li siguran?” Kaže: “Zapiši.” Uglavnom, posle
sedam dana, čovek mi se javi, kaže da je pročitao, pita gde da mi ostavi
scenario. Kažem: “U Ateljeu 212.” Ono što je meni bilo interesantno
jeste to što sam mu dao gomilu listova, a on ih je ukoričio, stavio u
novu fasciklu i predao. Taj film je propao i nisam od tad imao s njim
kontakt, sve dok nije došao na red neki drugi film 2000. godine.
A, kako se, u tom trenutku, tebi čini Legija?
U
najmanju ruku, on je jedan neobičan lik, završio je srednju muzičku
školu, čovek koji svira trombon, a sam je rekao na suđenju: ko mi je
kriv kad sam trombon zamenio za tromblon. Dakle, ne radi se o čoveku
kakvog bi sad ti mogla da zamisliš. On je panker sa Novog Beograda i
nije iz ovog turbofolk miljea. Neverovatno, ali istinito. On je jedini
ubica kog znam, a nažalost znam ih mnogo, koji je za sebe rekao: ja sam
ubica. I, pamtim moment u DOS-u kad je pokojni Đinđić rekao da ide da se
vidi s Legijom.
Pre petog oktobra?
Da,
pred sam peti oktobar. Ja sam ga, dakle, već znao. I tad je Đinđić išao
da se vidi sa njim, da osigura da ovaj ne pravi sranje. Mada, kako sam
kasnije čuo, ne bi pravio Tjenanmen ili Bukurešt u Beogradu. On je
rekao: “Ja sam imao svoje ortake s druge strane, ne mogu da pucam na
svoje ortake.”
I pamtim dve slike tog petog oktobra. Prva je, pamtim
Džoa bageristu koji pokušava da uđe iz Takovske u ono staklo u RTS-u. Na
bageru sedi u čistoj, za taj dan opeglanoj, crnoj majci, crnim
farmerkama, crnim kaubojkama, sa crnim kačketom, kosom vezanom u rep, sa
sekirom u ruci, Bogoljub Arsenijević Maki, kao u fotelji. Opušteno.
Pamtim događaj pre toga, jer sam bio jedan od prvih deset koji je došao
pred televiziju. Počeli su da se skupljaju neki likovi sa spitfajerkama,
fantomkama, šalovima… Pala je jedna od one tri velike bandere za
zastavu i udarila dečka po glavi, koji je ostao u komi. Ne znam šta je
sa njim bilo, znam da su ga odveli u bolnicu. Jedan od tih likova u
spitfajerkama me gleda, trepće mi nešto, javlja se, ne znam ko je. On
povlači jaknu i pokazuje mi hekler, namigne mi, a onda je valjda video
moju usranu facu, povlači šal sa lica i ja kapiram da je to moj ortak iz
Užica. Oni su došli organizovano, svi naoružani, on nosi ozbiljan
hekler, znam šta je, pucao sam na filmu iz toga.
Da se vratimo na priču o Legiji…
Da,
to je ta druga stvar, druga slika koju pamtim. Neša Šarenac, muž Nataše
Ninković, i ja smo ušli u Takovsku i bili smo tu kad su iz Aberdareve
izleteli njegovi hameri. To je bio prvi trenutak kad sam mislio da smo
gotovi, da smo mrtvi. Hameri uleću neverovatnom brzinom. Svi smo
zalegali jedni preko drugih. Ja sam samo video da se jedna plava
devojka, u nekoj zelenoj jakni, ispred mene zaglavila nekako. Glava joj
je tamo kuda idu, i ja sam samo pomislio: “Ajde, ne budi pi…, makar
spasi nečiji život, i onako ćemo sad da poginemo.” Uhvatio sam je za tu
jaknu, povukao je i legao preko nje, kao, da je zaštitim svojim telom,
da ne odem baš kao govno koje vodi računa samo o svojoj guzici. Bar da
spasem nekog, pre nego što me ubiju, a bio sam ubeđen da sam gotov.
Reko’, ovo su moje poslednje misli. Usr'o sam se. Ali, to je bilo:
“‘Ajde da učinim nešto dobro. Ispod mog leša naći će živo biće.”
Ostao si, ipak, živ… A kad si ti sa Legijom ponovo uspostavio kontakt? To je bilo posle tog petog oktobra, ili?
Da,
ja sam ga zvao 10. oktobra, dakle pet dana kasnije. Kažem mu:
“Generale, hvala vam što nas niste izgazili kao govna.” Odgovorio mi je:
“Prvo, ja nisam general, ja sam pukovnik, a drugo, šta ti treba?”
Kažem: “Opet je stigao film.” I onda me je poslao na obuku. Pitao sam
mogu li da idem u Kulu, on mi je rekao: “E, to neće moći.” Poslao mi je
čoveka za obuku, ali to ću da ti pričam neki drugi put. To čuvam za
autobiografiju.
Dobro, ovo, nadam se, ne čuvaš za
autobiografiju… Šta se desilo leta 2001. godine u Stupici? I otkud ti
na rođendanu, uopšte, u društvu Cece Ražnatović?
Te
godine Balantajns je radio humanitarnu akciju koja se zvala “kocka leda
za jedan osmeh”, u kojoj odaberu neke poznate ličnost, organizuju parti,
te ličnosti izaberu mesto i imaju pravo da sastave listu gostiju. Piće
se toči za dž, a led se plaća simbolično. Pre mene su ovu akciju radili
Jelisaveta Karađorđević i Sale Đorđević. Ja sam bio prvi koji nije
Đorđević. Ili, Kara… Dali su mi listu dece kojima treba pomoć, i ja sam
izabrao da ide nekoj devojčici za operaciju. Dali su mi spisak gostiju i
pitali koga ne bih želeo da pozovem. Rekao sam da ne želim da dođe Čeda
Jovanović, a listu smo onda sastavili. Rekao sam: Đinđić, Divac,
Danilović, razni neki ljudi koji su mogli da ostave lovu i poslali smo
pozivnice upravama prva tri fudbalska kluba: Partizan, Zvezda, Obilić.
Niko se iz Zvezde ili Partizana nije pojavio, ali se kompletna uprava
Obilića pojavila, na čelu sa Cecom i Dragišom Binićem.
Jeste li se vas dvoje već poznavali?
Ne,
to je bio prvi put da sam video tu ženu. Nekoliko nedelja kasnije, meni
je preko nekog prijatelja, nije fer da mu pominjem ime, Ceca poslala
poruku da mi se zahvaljuje na onom pozivu i da sad ona mene poziva na
rođendansku žurku. Bio sam u gradu te večeri, evo ovako obučen, u skoro
kućnom izdanju, i pomislio sam: Kad je ta žena mogla da dođe i da ostavi
novac za tu devojčicu, što bih ja bio govedo i što ne bih otišao, ako
me već zove? Tamo je već bio pomenuti Milorad Ulemek, koga ja sad već
znam. Prilazim mu i stajem sa njim. Neko iz njegovog okruženja kreće
pijano da mi se kači za vrat. Jedan, drugi, treći put, da bi počeo da me
udara po vratu, a onda, u jednom trenutku, jer sam i ja malo više
popio, okrenem se, posle osamnaestog kačenja, i udarim tu ruku koja mi
se vešala o vrat. Krene koškanje i onda su nas rastavili. Sve je to
nekako prošlo, svi su već izašli, uključujući i slavljenicu. Ostao sam
za stolom sa svojim filmskim instruktorom. Ali, ovaj je zapamtio ono što
sam ga udario, to je valjda bio “disrespect”, došao je, i krene tuča.
Tu se umeša Legija i ovaj greškom, umesto mene, udari Milorada. Ništa
više nisam video, jer je obezbeđenje iznelo vinovnike tuče, mene na
jedna, ovog na druga vrata i rekli su mi: ‘ajde sad kući.
Čekaj, tu je bilo i pucnjave, nije sve baš prošlo sa gurkanjem.
Da, ja sam sutradan čuo da je bilo pucnjave, ali kad sam ja već otišao.
I bilo je hapšenja…
Ono
što znam jeste da je on meni te noći pričao kako mu je svega dosta,
kako hoće da ode, a to je već bilo posle onog paljenja diskoteke u Kuli,
tako da mislim da je on samo iskoristio moment da napravi što je
kasnije i uradio. On je, koliko sam razumeo, insistirao da ga policajac
uhapsi i na kraju mu je naredio da ga uhapsi. Opalio je iz pištolja, da
bi ga uhapsili. Ali, to je bilo dobrih pola sata od kako sam izašao.
Jeste frke bilo, prosto pijane frke, koju je on iskoristio da da
ostavku. Što je on posle toga što se desilo u Stupici i uradio. Konobar
mi je isto ispričao da je on i pozvao policiju.
Šta ti danas o njemu misliš?
To
ti neću reći. Ustvari, hoću. Ima jedna divna Selenićeva rečenica koju
izgovara Glogovac u Ubistvu s predumišljajem. Kad Jelena kritikuje
Bogdana što kaže da bi voleo da je Krsman njen deda, a on je zlikovac,
Bogdan odgovara: “Nije ti on, moja Jelo, zlikovac, svi su ti oni samo
nesretnici u zlu vremenu.” I to je ono što ja mislim i za Ulemeka i za
Đinđića, pa i za sebe, na kraju krajeva. Mi smo samo nesretnici u zlu
vremenu.
BEZ PIŠTOLJA & DVA METKA
Rekao
si jednom: “Niko normalan neće pravdati Srebrenicu, ali zašto bi iko
normalan zaboravio da je Srebrenica bila odgovor na ono što je uradio
Naser Orić? Hag, koji je debakl ljudskog roda, doveo me je do toga da
navijam za Šešelja i da kažem: Vojo, izdrži!” Je l’ i dalje to govoriš?
Daleko bilo…
A šta ti bi tada, da to kažeš?
Ne
znam, to je bio taj neki momenat… Znaš, kao što je svako od nas
devedeset prve imao jedan suludi momenat koji je trajao, u zavisnosti od
ličnosti… Nisi mogao da izdržiš u celom tom bombardovanju:
televizija, dnevnik, raspolućeni leševi… Sve to gledaš svakog dana i
onda počinje mozak da ti popušta, onda si u fazonu: idemo svima da
jebemo majku… Priznajem, taj momenat je postojao i kod mene, srećom
trajao je jako kratko. Ali, očigledno da sam i ja, koji sam tad imao 18
godina, znao šta se dešava, kapirao, čak bio verovatno bliže istini, jer
je to mozak koji nije zatrovan i mnogo bolje vidi istinu od mozga koji
ima 39 godina. Zato mi je, valjda, sad ovoliko trebalo. Vidiš, ja sam
skinuo Porodične priče sa repertoara, skinuo sam punu predstavu, zato
što to više nisam mogao da igram posle 2000. godine.
Zbog čega?
Ima
jedan momenat kada iz mog lika progovori Sloba. Rekao sam, nema smisla,
ova predstava je bila bunt, ona sad postaje “Indexovo radio pozorište”.
Nije više imalo smisla pljuvati po mrtvom Slobi. Nema razloga ubadati
mrtvacu bajonet. To tebe čini istim kao što je onaj protiv koga si se
borio. Kad je Sloba otišao u Hag, ja sam ga video drugačije. Znaš, on je
uvek bio slikan iz donjeg rakursa, od Ušća ‘88. godine, s obzirom da je
govornica bila visoka, onda su to nekako provalili, pa su ga stalno
tako slikali, pa malo levo, pa desnu, ali uvek od dole… Prvi put kad
sam video neki “strejt” kadar, neki ameriken, ili neki normalan krupni,
bilo je u Hagu. Bez šminke. Nekako je izgledao kao normalan čovek. Ja
sam u tom trenutku počeo da navijam za monstruma protiv koga sam se
borio tolike godine. Ima tu i onog sindroma iz Drugog svetskog rata,
identifikacija…
Identifikacija žrtve sa dželatom…
Da,
to. Ali, ja se sećam jasno svoje misli, devedeset prve, idem u školu,
na akademiju, idem ujutru na časove, preko puta republičkog parlamenta
iz zgrade izlazi Slobodan Milošević. Za njim izlazi Senta Milenković i
njih dvojica prelaze mesto gde tada nije postojala zebra, ali je
kasnije, dvehiljaditih, napravljena.
Takozvana Čedina zebra…
Dakle,
u tom trenutku, u tom delu ulice Maršala Tita, nema pešačkog prelaza.
Njih dvojica u nekoj priči, ja stojim s druge strane, kod Belog dvora, i
ne mogu da verujem. Oni pričaju, dolaze do pola ulice i, pamtim to
dobro, u jednom trenutku neka zelena lada koči, da ne zgazi dvojicu
majmuna na ulici, na šta se naš predsednik okreće i pokazuje rukom: gde
ćeš bre, gde si pošao… Kao da mu je ušao u avliju. Sećam se svojih
misli. Oni dolaze prema meni, prilaze i ja razmišljam sve vreme, od te
njihove polovine ulice, do mene, gledam okolo, nema nikakvog
obezbeđenja, nikakvog pandura, ništa na vidiku. Šta su misli
osamnaestogodišnjaka: Zašto nemam pištolj i dva metka. Jako su blizu.
Moj mozak je toliko brzo razmišljao, da sam već video: Dobra kola,
Brankov most, pištolj bacam u vodu i pičim dalje. Nikada me ne bi
uhvatili. Blizina je bila kao od mene, pa malo dalje od tebe. Teško da
bih promašio.
Ali, onda dođu dvehiljadite i ti vidiš drugačiji kadar…
I počne žrtva da se poistovećuje sa dželatom i to nekako poprima ljudski oblik…
Tekst uz dozvolu autorke prenosimo iz beogradskog magazina Status
Foto : Aleksandar Plavevski