Definitivno si impresionirao i kritiku i publiku svojim prvencom „32. decembar“ koji je nastao prije dvije godine. Možeš li rekapitulirati uspjeh filma?
Hvala za konstataciju. Bilo je super.Nismo očekivali tako nešto i da tako dobro budemo prihvaćeni i da film toliko proputuje festivala. A o nagradama da ne govorim!I mislim da smo sebi dokazali svi koji smo radili na njemu da možemo da se bavimo filmom.
Nekako se podrazumijeva da kada autor doživi uspjeh sa svojim prvim filmom, otvaraju mu se mnoga vrata za finansiranje slijedećih uradaka, kakva je po tom pitanju situacija kod tebe, na čemu trenutno radiš?
Trenutno radim na scenariju sa kojim sam učestvovao i na prošlom Sarajevo Cinelink Marketu i koji bi,nadam se,trebalo da snimam u bližoj budućnosti.Napravili smo neke kontakte i dogovore o koprodukciji već i nadam se da ćemo dobiti podršku i ovdašnjih vlasti i da ćemo uspjeti da sastavimo projekat. Mislim, snimaćemo ga sigurno,samo je pitanje kada i sa koliko para.
Da li se isplati biti mladi filmaš u Banjaluci?
Ja imam sreću da sam zaposlen na akademiji kao asistent i onda mogu neku normalnu egzistenciju sebi da obezbjedim a da nema toga..ne kažem da bi umro od gladi, ali su to sve honorarni poslovi koji će se desiti ili neće i sa takvom pozicijom vi morate sve da prihvatatate da radite i za koliko god para.To nije nimalo ugodna pozicija. Daleko je od isplative. I vama i vašim roditeljima.
Kada govorimo o odnosu prema filmu kao jednoj od kulturnih grana, konkretno 2012 godina u budžetu Republike Srpske ne poznaje stavku „film“, kako to komentarišeš?
To je skandalozno,naravno.Sve to dolazi zbog toga što se film ne dožvljava ozbiljno kao kulturna grana,već se na njega gleda senzacionalističi, skoro estradno.Ne postoji pravi sistem, ne postoji filmski centar i to je ono što je potrebno za razvoj i za postojanje kinematografije. Bez toga su sve pucnji u tami. Sa druge strane, film jeste najskuplja kulturna grana, ali je isto tako i najmobilnija i najmoćnija kao medij.Ne treba tu da se izmišlja topla voda, trebaju jasne odluke i jasni pravci.
Paralelno sa nastankom nezavisnog ili autorskog filma u RS od strane mladih filmaša, Republika Srpska je postala plodno tlo za nastanak brojnih koprodukcija, koje, na ovaj ili onaj način, dobijaju mnogo veća sredstva od institucija nego Vi mladi autori? Koliko je teško izboriti se za svoje parče „filmskog neba“ pored koproducentskih nauma „velikih igrača“?
Opet se vraćamo na pitanje sistema i o tom jedino i vrijedi da se raspravlja.Ostalo su tračevi i proizvoljne procjene. Nemam ništa ni protiv koprodukcija i treba da postoje da bi i mi imali koprodukciju sa nekim drugim ali opet kažem, ovdje postoji sistem po kojem treba da funkcionišu i koliko sam ja razumio, on je skoro identičan svuda. Pogotovo u regionu. Samo to treba da primjenimo.
Kako ti se čini taj odnos prema mladim autorima?
Nema jasnog odnosa, kao što nema ni jasnog sistema.S druge strane, autori treba da se bore za sebe ako im se rade filmovi. Ne treba kukati a bojim se da me tvoja pitanja odvlače na tu stranu. Situacija je takva kakva je. Od kukanja nema ništa,a ako je nešto uspjeh 32 DECEMBRA to je dokaz da se može. Može se snimiti film ovdje kao i svuda u svijetu. Ne može se živjeti od toga ni blizu jer se projekti spajaju po tri i više godina a honorari se smanjuju zarad svih drugih stvari i nije lako, ali se snimati može. A to je glavno i skroz je zabavno.
U čemu se prave greške, kada govorimo o finansiranju kulture u RS?
Stvarno ne znam. O filmu sam već konkretno rekao – greška je nepostojanje sistema i poštovanja istog. Za ostale kulturne grane pojma nemam, ali znam da se ne obraća pažnja na gomilu stvari a tu su malo krivi i mediji i ljudi i letargičnost koja je zavladala da se nekako sve stapa u isto. Nema pravih mjerila i nema prave kritike. Sve je ispolitizovano i sve je isto. Dane Komljen je Banjalučanin koji je dobio treću nagradu u Kanu, drame Radmile Smiljanić i Tanje Šljivar se izvode u Beogradu i rade ih odlični reditelji u ozbiljnim pozorištima, sigurno ima još gomila stvari koje su se dešavale i koje su vrijedne a povodom kojih se ništa ne radi, moramo da se trgnemo.
Šta je po tebi potrebno da se u RS napravi jedan dobar film, da bude zanatski dobro urađen a istovremeno i gledan u bioskopima?
Čim saznam – gledaćeš ga. Šalim se, nema formula, svako treba svojim da se bavi a ne da se brine hoće li biti gledan ili neće.