Gluma za nju nije sprint, već maraton. S vremena na vreme, trka sa preprekama. Pa, ipak, Ljiljana Blagojević ne bi tu trku menjala ni za jednu drugu.

Zahvaljujući glumi, upoznala je mnogo ljudi. I zanimljivih. I nesrećnih. Zahvaljujući glumi, shvatila je da hemija, koju je studirala, koju i dalje voli – pripada celom živom svetu, a kultura – samo čoveku.

Zato se oseća privilegovanom što se bavi umetnošću, i što može da iživi biografije koje u svom jednostavnom životu ne bi uspela. Da bude i kraljica i domaćica. I doktorka i bogatašica. Sada i – žena tajkuna.

U seriju „Budva na pjenu od mora“ (subotom na Prvoj) privukao ju je prvenstveno rediteljsko-scenaristički tandem Milan Karadžić – Stevan Koprivica:

Naravno, obradovalo me je i da radim s Mimom Karadžićem, sa kojim sam studirala. Zajedno smo igrali samo jednom, u seriji „Vojnici“. I, posle mnogo godina, sreli smo se da igramo muža i ženu. Divno je i što sam sarađivala s Dubravkom Vukotić i Mladenom Nelevićem. A, velika je stvar što je data šansa mladim glumcima s Cetinjske akademije: Sanji Jovićević, Momčilu Otaševiću, Andrei Mugoši – primećuje Ljiljana, koja reči hvale ima za još jednu „junakinju“ u seriji. – Ambijent u kom smo snimali je fantastičan. Što kaže moj suprug, Budva ne treba da žali dinara koji je dala za tu seriju, jer je prikazana fenomenalno. Ona jeste filmična, sa tim kamenom, morem i planinama, ali svedoci smo da se i najlepše stvari mogu upropastiti.

Čime je serija zaintrigirala gledaoce?

Serija se bavi aktuelnim problemima: licemerjem, kriminalom, sukobom bogataške i siromašne porodice, pravde i nepravde. I nije čudno što je prodata u svim republikama bivše Jugoslavije. Svugde su te stvari prepoznatljive. U seriji imamo dve krajnosti, a nijedna nije dobra – ni ta tvrda tradicionalnost koja ne prihvata novo, ni ti moderni, pokondireni, kojima je interes ispred svega. Da li će ljubav njihove dece, koja se još nisu isprljala i pokvarila, uspeti da ih spoji, videćemo.

A čime je vas privukla žena tajkuna?

Nađa potiče iz Nikšića, pa mi je bilo zanimljivo da vodim računa o govoru, iako mi ijekavica nije strana, pošto sam poreklom iz Republike Srpske. Osim toga, interesantno mi je bilo to što ona nije klasična žena tajkuna koja se pokondiri od bogatstva, pa ne zna šta će. Ne, ona je vrlo sposobna, stvorila je s mužem sve i neće dozvoliti da joj neko uzme to što je njeno.

Koliko bahatih Sava Bačića, koji misle da se sve može kupiti, viđate oko sebe?

Mnogo. U ovim turbulentnim vremenima tranzicije, moral je na proveri. Mnogi taj test nisu prošli. Videlo se koliko je čovek kvarljiva roba, spreman da pogazi osnovna načela kako bi zadovoljio svoju pohlepu. Pokazalo se tačnim ono što je Andrić govorio, da u uzburkanim vremenima, kao i u morima, na površinu prvo izađe talog, a ono što je vredno ostane na dnu. A kad budale progovore, pametni zaćute. Mnogo vremena će biti potrebno da se vratimo na tačku etike od pre 20 godina.

Da li nam je ta tranzicija donela i nešto dobro?

Raskrinkale su se neke stvari, to je činjenica, ali mnogo nam je teško vreme pripalo. Mladima je najteže. Imaju nesiguran posao, ne dobijaju stanove, rade toliko da ne stižu da se vide s voljenima, da upoznaju nekoga, da uživaju. Usamljeni su i sve će to ostaviti traga na vitalnosti naroda. Ali proći će i ovo. Promena je, kao i u prirodi, neminovna. Kao što posle zime dolazi proleće. Taman posla da zapadnemo u apatiju. Moramo verovati u svetlo i boriti se za njega. Treba da se okrenemo najvažnijem – emociji – iako nas uče da je ona nebitna. Lakše je manipulisati nekim ko nema emociju. Oni koji je imaju, mogu da se otmu, a to eliti ne odgovara.

Ako uporedimo stanje u kulturi danas u odnosu ne period kad ste bili gradski sekretar za kulturu – gde smo?

Čula sam da se na nivou gradskih pozorišta ove godine neće raditi nove predstave. Nema para, kažu. Kao kada biste doktorima rekli – možete da budete u bolnici, ali da ne operišete, jer nema novca za alkohol i gazu. S repertoara se skidaju predstave u kojima igraju honorarci i opet su nastradali mladi. Kulturu vode odani i politički podobni. A kultura nije šlag na torti, iako će to neko pomisliti. Ona nas čini plemenitijim, uči nas da kad odemo kod tog lekara, ne urlamo i ne lupamo vratima, da ne uznemiravamo komšije, ne pljujemo dok idemo ulicom i ne bacamo smeće kroz prozor. Umetnost se posmatra kao roba koja treba da donese zaradu. A, ne sme tako. Postoji ono što je komercijalno i ono što mora da podrži država, jer ako ne sačuvamo jezik i kulturu, neće nas biti.

Da li vam je neko nekad rekao: „Ne talasaj, bolje bi prošla kad bi ćutala?“

Nisam neko ko će negovati prijateljstva zarad koristi i biznisa. Divim se ljudima koji nekako uspevaju da uvek budu uz one koji su u trendu. To je poseban talenat. A, kao staromodnost tumači se ljubav prema otadžbini. Šta to znači, da treba da volimo komšijsko dete mnogo više nego naše. Ne kažem da je lako kad mislite kao ja. Naprotiv, nailazićete na razne prepreke, ali talenat uvek nađe načina da izađe. Osim toga, najvažnije je da uveče legnete i mirno zaspite. Tada znate da ste čisti.

Tekst je preuzet iz Večernjih novosti