Dodik i Jovanović se ne mogu izjednačiti, koliko god su to onako medijski ljuti pokušali, jer Dodikov populizam koji se oslanja na matricu SDS srbovanje je u modi, retro je skroz in, Karadžić je činio greške (sic!), Srebrenica je zločin, ali i refleks (!), nikako ne genocid, pored toga što ostvaruje osnovni cilj – osvojena i zadržana vlast na zamajavanju sluđenog naroda koji je poverovao u to da je narod, a ne npr. grupa radnika/članova sindikata – ostvaruje i drugi cilj, a to je nedopustivo uspostavljanje kontinuiteta sa politikom bivšeg režima.
Sada nakon tv duela Jovanovića i Dodika možemo precizno definisati šta to zabavlja region u nedostatku autentičnih tema koje se prećutkuju. Moralna histerija plus prizemni populizam jednako je ljuta Srpska, srećna Federacija, vesela Srbija, uzbuđena Hrvatska.
U tom tzv. sučeljavanju dva mišljenja i dve političke platforme zapravo se obelodanila ista politička koncepcija bezidejnosti zasnovana na medijskom senzacionalizmu. I prvak liberalne Srbije, i prvak Srpske, otkrili su svoju jeftinu suštinu, odnosno činjenicu da su njihovi politički predznaci bedževi kojima se koriste u propagandnom ratu kojim utvrđuju svoju zacrtanu publiku. Obojica su u svom nastupu bili upadljivo slični. Tobožnja emotivna uzbuđenost, pojačani glasovi, telesna uznemirenost, sa jasnom kulturnom razlikom. Jovanović je mlad i kulturan (on neizostavno persira sagovornika), Dodik je naprasan i bahat (on ne persira sagovornike).
Dva su lidera uzburkala region, a da stvarno nisu ništa novo rekli. Bilo je dovoljno staviti ih za isti sto i show je otpočeo kao Jerry Springer show, s tim da ovog puta Dodik nije napuštao studio, niko nikog nije opsovao, ali tenzije su se crtale u zraku i najgore je prošla nekoliko puta ućutkana voditeljica (čije voditeljstvo niko nije razumeo) jer kako reče Dodik, «mi smo ovde bitni, a ne ti».
Upadljiva je još jedna podudarnost. I predsednik LDP-a i predsednik Srpske često su koristili reč narod. Ako je to od osvedočenog populiste bilo očekivano, ne bi se isto moglo reći i za prvog srpskog liberala. Naime, pevala se tugopojka jadan je taj vaš narod tamo, moj narod ima pravo…, srpski narod je uvređen i slično. Oba lidera su obeležila neku množinu za narod i potom su u njihovo ime govorili. Kako se ne zna ni gde je kraj, ni početak toj množini, ni koja su joj jasna prava i obaveze, jasno je da taj narod i govorenje u njegovo ime ne podrazumeva nikakvu odgovornost. Stoga, radi se o odličnom materijalu za jednu tv svađu, ali i za mnogo više od toga, za osnovu političke koncepcije, bilo ona liberalno-demokratska ili socijaldemokratska, šta god to značilo u našim uslovima.
Iako je ta tv debata masna medijska šarada u režiji srpske državne agencije pred očima građana Srbije i BiH, nepošteno je sav taj PR balon staviti u postmodernističku priču bez smisla u kojoj su svi isti. Dodik i Jovanović se ne mogu izjednačiti, koliko god su to onako medijski ljuti pokušali, jer Dodikov populizam koji se oslanja na matricu SDS srbovanje je u modi, retro je skroz in, Karadžić je činio greške (sic!), Srebrenica je zločin, ali i refleks (!), nikako ne genocid, pored toga što ostvaruje osnovni cilj – osvojena i zadržana vlast na zamajavanju sluđenog naroda koji je poverovao u to da je narod, a ne npr. grupa radnika/članova sindikata – ostvaruje i drugi cilj, a to je nedopustivo uspostavljanje kontinuiteta sa politikom bivšeg režima.
Taj kontinuitet plaši druge i drugačije što žive sa ovim narodom koji veruje u sebe kao narod i teško je svim tim drugima i drugačijima objasniti da je to samo Dodikova politika straha, jer jednoč će se pomešati prvi i drugi cilj, tj. srašće, prevladaće možda drugi cilj u svojoj punoći, materijalizovaće kontinuitet u celosti, ostvariće svoju punu svrhu jer stvara se previše zavisnika i vernika što zavise od tog kontinuiteta. Dodik je rekao kako ne može dozvoliti srebrenizaciju Srpske, ali neodgovornim populizmom u koji on sam intimno i ne veruje, stvara se upravo turobni život u okviru – genocid, za i protiv.
Naprosto, populizam SNSD-a opstaje tako što se fingira SDS-ov ratni i poratni credo, ali u tom upornom fingiranju gubi se granica između fingirane i stvarne mržnje. Nju možda makijavelistički ume povući Dodik, ali sutra je neće umeti povući sluđena mladež Srpske koja na Dan Republike sluša lepe besede o Karadžiću, a na facebooku ratuje sa Angelinom Jolie, jer RTRS javlja da nas glumica ne voli. Razmere i insistiranje na tom populizmu, sa pogubnim efektima u stvarnosti, utiču na to da se sa pravom može postaviti pitanje o moralnoj odgovornosti za zločine koji se ne priznaju ili umanjuju, isto kao što se tom populizmu može zamerati neodgovorna ekonomska i socijalna politika.
Kako se na taj populizam obrušio predsednik LDP-a? Da li se on uopšte obrušio na njega?
Sve što smo čuli od Čedomira Jovanovića bila je glasna moralna histerija, podsećanje na Dodikov neprirodni politički razvojni put, nespretno poluopozivanje svoje izjave koja čas jeste, čas nije izvučena iz konteksta, žal za narodom tamo preko Drine (opet taj narod!), pozivanje na sudske presude kojima je izrečeno da je u Srebrenici izvršen genocid, ali sve je to rečenu u odlomcima, u povicima, bez pojašnjenja, bez podrobne, tačne i sažete kritike na račun vladajuće političke prakse i političkog diskursa na ovim prostorima. Sav istup jednog liberala stao je u reč narod koju je često ponavljao i u sablažnjavanje nad zločin(c)ima koje je koristio kao sredstvo pomoću kojeg će strašiti svoje birače mračnom Tadićevom, još bolje, mračnom Jeremićevom Srbijom, što je u dosluhu sa Dodikom, ali Jovanović nije otišao korak dublje objašnjavajući nam u čemu se sastoji narav i suština kontinuiteta sadašnjeg rukovodstva Srpske sa prijašnjim.
On je samo u jednom momentu Dodika napao jedinim delotvornim sredstvom – pitanjem o broju nezaposlenih u Republici Srpskoj, ali i tada je tradicionalistički zapomagao – narod, a ne liberalno – građani.
Umesto autentične liberalne kritike srpske tradicionalističke politike što opstaje na svom populizmu, dobili smo medijsko ludilo u Tanjugovom studiju, od osionog populizma koji se opasno materijalizovao, do usijanja i odgovora na njega, što se nije ukazao kao stvarni antipod, već kao moralna histerije koja glasno vrišti, ali ništa ne objašnjava i ne otkriva. Rezultat te moralne histerije ogleda se u tome što će mnoge liberalne pristaše pogrešno smatrati Dodika novim Karadžićem, Miloševićom, ili čak i Firerom u najluđim izvedbama svoje zgroženosti, ali neće prepoznati u njemu novu političku vrstu berluskonijevskog tipa sa lokalnom aromom, koju ćete uspešno demontirati samo jednim prostim pitanjem: koliko nezaposlenih broji Republika Srpska, tj. da li ih uopšte broji?
Jovanović nije insistirao na tom pitanju, ali to i nije njegova obaveza, kao političara druge države. On je samo seo da bi neobavezno proćaskao sa neistomišljenikom kom se nije suprotstavio, ali se jeste zgrozio nad njim, što je dovoljno za jednu medijsku senzaciju i ugodnu moralnu histeriju, odnosno to je taman toliko da ne bude previše kada sutra možda bude deo vlade koja će sa Dodikom održavati specijalne paralelne veze.
Uostalom, populizmu made in Srpska & BiH potreban je protivnik koji će se suprostaviti ne u veselom Tanjugovom tv duelu bez obaveze na komšijskom terenu, već susret na našem terenu, možda u nekoj našoj nedelji u 2 sata, sa jednim istim prostim pitanjem što se uporno treba ponavljati: koliko je nezaposlenih u Republici Srpskoj?