Stižem u hotel „Adlon” na vreme, na intervju sa Andželinom Džoli, zakazan zahvaljujući ljubaznosti Ivone Lukšić iz hrvatske distributerske kuće „Blic”, i odmah me obaveštavaju da će intervju kasniti zbog Andželinine posete Gvidu Vesterveleu, ministru spoljnih poslova Republike Nemačke…
U apartman predviđen za razgovor stiže Andželina. Podsećam je na naš susret pre nekoliko godina u Kanu, pitam je kako joj je letos bilo na Brionima sa Šerbedžijom i njegovom izvedbom Šekspira, kažem joj da mi se u filmu „U zemlji krvi i meda” kao najautentičnija, emocionalno najizdašnija i najiskrenija, dopala glumica Jasna Ornela Beri. I onda kreće razgovor koji je sada doslovce pred vama.
Koji su bili vaši glavni motivi da napišete baš ovu i ovakvu priču pored toliko američkih koje treba ispričati?
U poslednjih deset godina putujem svetom po konfliktnim zonama, posmatram konfliktne situacije i pokušavam da pomognem ljudima da razumeju šta se dešava s društvima koja su dugo u ratu i šta se dešava s ljudima koji treba da se vrate u svoje domove pošto su ratovi završeni. Emocionalno to je veoma teško jer je reč o društvima koja su doživela prelome i teške povrede i potrebno je vreme da se to izleči. Želela sam da pronađem i ispričam priču koja jasno pokazuje da što duže se čeka na intervenciju (međunarodne zajednice, NATO, prim. aut.), to je teže po ta društva i ljude. Videli ste na početku mog filma taj par (muslimanka i Srbin, prim. aut.) koji je mogao da postane divan par s divnim životom, možda i divnom decom, poput mnogih drugih parova. Ali, ono što im je rat uradio, i njima i ljudima oko njih, dovelo je do toga da su oni gotovo neprepoznatljivi u odnosu na ono kakvi su bili na početku. Mislila sam da je važno da to pokažem na univerzalnom planu i mislim da sam uspela da pokažem da ljudskost postoji na obe strane. Uradila sam svoja istraživanja, našla sam to što sam našla i odlučila da ispričam priču koja će predstaviti to što sam ja pronašla, i ukoliko ovaj film upire prstom u bilo koga, onda je to pre svega međunarodna zajednica. Na nju se odnosi moja ljutnja.
Niste koristili mogućnost da sagledate događaje sa istorijske distance od 17 godina od rata u Bosni i da pristupite temi iz drugačijeg ugla, uglova? Odluku da priču smestite u realni period rata od 1992. do 1995. godine, doneli ste na samom početku pisanja scenarija?
Namera mi je bila da ispričam univerzalnu priču, a ne istorijsku. Da ljudi koji gledaju danas na rat pričaju da li je ili nije bila potrebna intervencija (NATO i trupe međunarodne zajedice, prim. aut.), da govore o društvu na terenu i o ljudima na obe strane, o tome ko su oni, šta im se dogodilo i kako može da se ide dalje, kako govoriti o miru i oporavku, šta se dogodilo, jer je ljudima teško da razumeju. I meni je još uvek teško da razumem kako su se komšije iznenada okrenule jedni protiv drugih. Teško je to racionalizovati i razumeti, ali ja sam pokušala da se stavim u poziciju da kažem da, ako se ovo desilo kako se desilo, možda sam ja uspela da vidim stvari drugačije. U filmu vidite da su oba moja glavna junaka veoma pristojni ljudi. Ona je slikarka, umetnica. On je policajac, dakle dobar čovek koji pomaže ljudima. Kroz pritiske koje trpi od strane oca, kroz osećaj za događaje na terenu koji mu izmiču tlo pod nogama, on pokušava da ne ubija i nada se da neće postati takva osoba…
Jedina stvar koja mi se uopšte nije dopala u vašem filmu jeste to što je on jednostran?
To je zato što dolazite odakle dolazite.
Ne zbog toga, već zato što prikazujete samo jednu stranu u sukobu.
Ukoliko pogledate pažljivije i bliže, da li vidite da i Bošnjaci vrše odmazde? Da li vidite da i oni ubijaju?
Ne.
Da! Postoje njihove dve bombe u filmu!
Da, ali ih bacaju civili, a ne bošnjački vojnici. Bacaju ih ljudi koji nemaju nikakvu uniformu, a znate postojale su u ratu i zelene beretke…
Nose uniforme!
Ne nose.
Pa znate da su mnogi od vojnika muslimanske armije nosili u ratu patike i majice, znate li to?
Znam, ali u filmu je prikazana samo jedna vojska, u uniformama, srpska.
To je bila većina. Ja nisam mogla da predstavim svaku pojedinačnu stranu. To je nemoguće. Ja sam se trudila da učinim najbolje moguće da pokažem pregled veoma komplikovane situacije koju mnogi ljudi, pogotovo Amerikanci, ne razumeju. Amerikanci ne razumeju ni gde je ni šta je Balkan, koja je koja strana. U filmu, ako imate obe strane u uniformama, teško ih je razlikovati. Teško je razlikovati ko je ko, jer svi vi s tih prostora ličite jedni na druge. Ono što bih ja zatražila od ljudi da razumeju jeste da je ovaj film poruka o tome šta rat može da uradi ljudima i to je dramska interpretacija. Znam da moj film nikada neće zadovoljiti sve, ali moja namera nije bila da bilo koga povredim.
Na kraju špice piše da je priča fikcija i da je svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima slučajna?
Ne piše.
Piše. Na samom, samom kraju.
Stvarno? Možda to stavljaju na svaki film.
Na kraju piše i ta brojka od 50.000 silovanih bosanskih žena…
Da, ali to ne kažem da je to 50.000 muslimanskih žena i ako sada počinjemo tu debatu onda se možemo složiti, kada već postoje silovane i ubijene žene, da je bolje pričati o tome nego ne pominjati nikakve brojeve. Za mene je i deset silovanih žena previše…
I samo jedna silovana žena je previše.
Slažem se. Mi smo obe žene i treba da podržavamo ženska pitanja. Ukoliko mislite da su Bošnjaci toliko glupi da ne znaju da je bilo silovanih Srpkinja…
I Hrvatica, Hrvate uopšte ne pominjete u filmu, biće ljuti…
Svi znaju da je to tako teško, da se to događalo i tako je teško zadovoljiti sve i načiniti da se svi osećaju srećno. Samo vas molim da razumete da dolazim s humanitarne pozicije i da pokušavam da učinim nešto za mir u regionu i da sam pokušala da pokažem sjajne talente iz regiona, bošnjačke i srpske glumce, sjajnu muziku regiona. To je ono što sam pokušala da uradim. Srbi o ovom mogu suditi kako god žele da sude, ali ja se nadam da će otići da vide film otvorenog uma i nadam se da ga neće doživeti kao nešto protiv njih. Naravno da ima još mnogo toga da se kaže i takve priče takođe treba da se ispričaju. Ja ohrabrujem svakog filmskog autora u Srbiji i u svetu da ispriča još priča o ovom ratu, da pokažu i njegove druge strane.
Je li tačno da ste za savetnike imali Ričarda Holbruka i generala Klarka?
Da pojasnim, kada radite film onda radite i istraživanja i ja sam tokom svojih istraživanja pričala sa svima do kojih sam mogla da dođem: sa oficijelnim bosanskim predstavnikom, s Kofijem Ananom, Holbrukom, Klarkom, žrtvama rata, Klintonom, pripadnicima UN snaga sa terena, sa svima mogućima. To ne znači da su mi oni bili vodiči ili da su mi govorili šta i kako treba da radim. To znači da kada mi je trebalo da saznam kakve su avione koristili u NATO, koje su bile mete, kako su izgledale bombe kada su pogodile tlo, ja sam pozvala Veslija Klarka. To su veoma specifična vojna pitanja i onda morate da ih postavite ljudima koji to najbolje znaju. Tako je bilo i sa Ričardom Holbrukom. Zato to ne treba da bude loše interpretirano od strane novinara. Ako je novinarima dozvoljeno da intervjuišu Holbruka ili Klarka, dozvoljeno je i meni, a ja sam ih intervjuisala baš kao vi sada mene i pitala ih stvari koje su me zanimale zbog filma, kako bi on bio što tačniji.
Oznake na uniformama srpskih vojnika su pogrešne, greška kostimografa?
Ne, već je kostimograf odlučio da pokažemo kako u ratu nisu svi imali novca da odmah imaju nove uniforme, već su koristili one koje su uspeli da nađu. I na kapama ima starih petokraka koje su i u Americi poznat simbol iz perioda Drugog svetskog rata.
„U zemlji krvi i meda“ biće prikazan i u Beogradu 23. februara. Kažite mi da li Vas je iko zvanično pozvao da dođete u Beograd?
Oficijelno, ne da ja znam. Hrvatskom distributeru filma je predočeno da bih ja volela da dođem, ali sam obaveštena da se iz srpskih medija da saznati da nisam dobrodošla. Ja to razumem i poštujem odluku ljudi da me ne žele.
Ima onih koji kažu da je država Izrael stavila na znanje Melu Gibsonu da je nepoželjan pošto je jednom prilikom uvredio Jevreje, pa tako i Srbi mogu za vas da kažu da ste nepoželjni?
Razumem to, ali prenesite im da sam ja na audicijama upoznala i odbrala izvanredne srpske glumce koji su svoju zemlju reprezentovali na najdivniji način. S njima sam se osećala kao kod kuće. To su divni ljudi, očevi, divni muškarci koji su mi pomogli da učinim film onakvim kakav jeste. Zaista nisam želela da bilo kome naudim, da budem zla prema bilo kome. Možda treba sačekati da malo prođe vreme, da se slegnu stvari i onda doći u Srbiju, jer bih to volela.