Samo se dva puta u razmaku od 33 godine Milčo Mančevski obreo u Novom Sadu. Davne 1979. godine kao anonimni mladić došao je u posetu svom prijatelju studentu, a minulog vikenda, na poziv novosadskog Kulturnog centra doleteo je iz Njujorka, gde živi već 29 godina, na retrospektivu svoja četiri dugometražna igrana filma: “Senke”, “Pre kiše”, “Prašina” i “Majke”.
I dalje živim u Njujorku, a snimam u Evropi. To je malo šizofreno, zar ne? Ali drugačije ne bih umeo ni da živim ni da radim – rekao je Mančevski (52).
Kako napreduje scenario za vaš novi film “Sanšajn”?Najavili ste ga prošle godine u Beogradu, na FEST-u…
– Radim i dalje na toj priči, ali sporije nego što sam planirao. Proteklih meseci sam mnogo putovao po svetu sa filmom “Majke”. Prva klapa za film “Sanšajn” trebalo bi da “padne” ove godine. To je priča o jednoj veoma harizmatičnoj ženi, Amerikanki koja živi u Evropi. Kako se njena priča odmotava, pokazuje se da ona ima velike psihološke probleme…
Hoćete li se i u ovom filmu držati vaše čarobne formule da gledaocu sa platna nudite emociju, a ne poruku?
– Sigurno. Uvek sam verovao da je smisao filmske umetnosti da prenese centralno osećanje lika. Osećanje je most između autora i gledaoca, a poruka je usputna stvar.
Ne razmišlja li tokom snimanja svaki reditelj, makar i podsvesno, koliko će gledalaca da kupi kartu za njegov film?
– Takvog načina razmišljanja odrekao sam se još na početku. Odrekao sam se kompromisa i kalkulacije. Tu postoje dve stvari: jedna je da film jeste skupa igračka i pošteno je da on investitoru vrati uložen novac. Međutim, ne pravim filmove koji imaju za cilj veliku zaradu. Želim već da preko njih gledaocu, u zavisnosti od tematike, bude malo toplije ili malo hladnije oko srca.
Imate li zbog toga u nesporazume sa producentima?
– Nije ih mnogo bilo do sada. Da li će ih biti ubuduće, videćemo.
Da li ćete se i ubuduće baviti Balkanom na sebi svojstven način: da ga se ne stidite, ali i ne štedite?
– Da, jer to je prava ljubav! Ne valja kada je ljubav nekritična ili prestroga. Krećem uvek od ljubavi prema ljudima, s razumevanjem za njihove sudbinske situacije. To je moj dijalog sa Balkanom.
Dešava li se da vas pokoleba stav kritičara? U Veneciji je vaš film “Prašina” zaista podigao veliku prašinu jer kritikuje učešće NATO na Balkanu…
– Poput Lore Lin i ja mislim da zadatak kritičara nije da autoru kaže kako bi trebalo da doživi sopstveni film. Poštujem svaku merodavnu kritiku koja se zasniva na ljubavi prema umetnosti. Ako je motivacija neka druga, to me ne pogađa. Na “Prašinu” su u Veneciji kritičari izvršili atentat. Tu se umešala i politika. Ja sam i želeo da isprovociram reakciju, ali nisam očekivao da će to biti tako uspešno.
Kakva je, po vama, osnovna razlika između evropske i američke kinematografije?
– Pogonsko gorivo holivudskog filma su pare i sujeta. U Evropi ima više prostora za stvaranje nečeg istinski lepog. U Evropi se više poštuju i sama umetnost i autorstvo. Američki reditelji više razmišljaju komercijalno, njih mnogo muči pitanje koliko će gledalaca da kupi karte za njihov film.
PRE I POSLE “KIŠE”
Mančevski se iz rodnog Skoplja 1983. godine preselio u SAD, gde je diplomirao na Fakultetu za film i fotografiju. Danas je šef katedre za režiju Umetničke akademije u Njujorku. Njegov najpoznatiji film “Pre kiše” (1994) ovenčan je sa 30 nagrada, među kojima je i venecijanski Zlatni lav. Njegov spot za pesmu “Tenesi” grupe “Arested development”, osvojio je MTV nagradu za najbolji video. Aktivno se bavi i fotografijom.
Tekst je preuzet iz Večernjih novosti