Poslednji dani stare godine bili su posvećeni, i više nego što je to potrebno, „slučaju Laušević” i njegovoj knjizi rasprodatoj u stotinu hiljada primeraka, na čemu bi mu pozavideo i sam Dostojevski.
Pored toga što ih obojicu spaja zatvorsko iskustvo (Dostojevski je zbog delatnosti u krugu anarhističnih „petraševaca” bio osuđen na smrtnu kaznu kasnije zamenjenu sibirskim progonstvom), i njihove junake povezuje sličan usud.
Raskoljnikov iz romana „Zločin i kazna” ubio je, zbog usrećiteljske ideje kojom treba da se odvoji žito od kukolja, društvenu štetočinu, babu zelenašicu čijim bi novcem pomogao drugim mladim ljudima, samozvano preuzevši na sebe ulogu ali i teret egzekutora i izvršioca ,,pravde”. Lauševićev prestup nije tako moralno sofisticiran, iako kod čitalaca njegova ispovest izaziva sličnu empatiju, potpomognutu mučeništvom prestupnika, koji kroz iskrenu ispovest, grižu savesti i tegoban život potom, zauvek obeležen nasilnim prolivanjem tuđe krvi, postaje žrtva dostojna antičke tragedije.
Lik romana Dostojevskog je mladi student prava, njegov budući poziv advokata (do kojeg, nažalost, nikad neće stići), zahtevao bi mnogo glumačkog umeća. Za razliku od Roćka Raskoljnikova koga rukovodi napoleonovska ideja čišćenja čovečanstva od štetočina, Laušević nije išao tako daleko. On je posrnuo u običnoj kafanskoj tuči, nezaobilaznom folklornom toposu naših krajeva, gde se mužjačenje iskazuje s manje ili više viteštva, naravno samo ukoliko učesnici ne poseduju oružje. Zalud čojstvo i junaštvo, zalud naravoučenije o topuzu i tragovima nečoveštva kad iz pištolja može da puca i golobrado dete!
Kafanski obračuni su opevani u mnogim našim (kafanskim) pesmama, scene po kojima se pamte domaći filmovi jesu prizori sečenja vena na polomljenu flašu ili razbijanje glava po drumskim „crnotalasnim” mehanama. Ni u životu nije drukčije, ima dosta onih kojima je presela kafanska čaša. Samo se setimo poznatog pevača Dušana Prelevića koji je u jednoj od tuča izgubio oko. Takođe, i glumca Dragana Maksimovića (proslavila ga je uloga u „Petrijinom vencu”) koji je, nenaoružan, uzevši u zaštitu maltretirane Cigančiće, pretučen do smrti. Možda je ovaj drugi, takođe glumac, ozbiljno shvatio Čehovljevo dramsko upozorenje da puška koja visi u prvom činu, u poslednjem mora da opali.
Iako je Lauševićeva knjiga dostigla astronomski tiraž, niko se ozbiljno nije pozabavio literarnim kvalitetima njenog sadržaja. Danas radije pišu o piscu nego o njegovim knjigama jer oni koji se bave reklamom ne čitaju te knjige. Ličnost onog koji ju je napisao više ih interesuje od knjige, naročito ako je u pitanju darovit glumac, s neobičnom, skoro holivudskom storijom, onaj koji je podjednako dobro bio Miloš Obilić u filmu o Kosovu, i problematični sveti Sava u drami Siniše Kovačevića.
Glumac u svesti gledaoca prestaje da bude ličnost i postaje uloga, gledalac ga često poistovećuje s likom kojeg ovaj igra na sceni. A ono što je prokletstvo veće od nestalnosti njegovog vidljivog umeća jeste da i sam glumac poveruje u virtuelnu stranu svoje ličnosti, u to i da je on tvorac reči koje izgovara, da su to zapravo lično njegove reči. U tome leži opasnost da se zaigra i preigra, i da se, kao na sceni, ovlada neverovatnom sigurnošću koja, ako je bez Boga, uverava da smo sposobni na sve, čak i da, ako životna drama to nalaže, potegnemo pištolj.
Ako je verovati Šekspiru da je život pozorište a ljudi u njemu samo glumci, onda se pozorište i život preklapaju u onoj opasnoj tački na kojoj se, u životu posle poslednjeg čina, ne pale svetla u sali. Publika aplaudira ali nikad nismo sigurni ko izaziva divljenje, glumac ili lik.
Kako je trebalo postupiti? Sa pištoljem ili bez njega, biti il’ ne biti, gde „biti” označava hladnokrvnu pripravnost na postojanje u svetu gde opasnost vreba na svakom koraku, a „ne biti” sve ono što staje pod pojam „duša”, između ostalog, odsustvo svake pragmatičnosti uvek sposobne da argumentuje nasilje? Ne znam. Nisam valjda pametnija od Hamleta. Književnost me je naučila da posmatram i razmišljam, nikako da presuđujem i zaključujem. Ubedila me je da su prave i velike misli koje nam se roje po glavi upravo one koje ostaju bez odgovora.
Tekst je preuzet iz Politike