Masovna ubistva koja su trećeg i
četvrtog maja Srbiju bacila u novi lejer pakla imaju i svoju, rekao bih,
paranormalnu dimenziju. Mesecima smo se borili da ukazujemo na žrtve. Da
imenima, prezimenima, fotografijama i svedočanstvima onih koji su ih poznavali,
onoliko koliko je to moguće, oživimo uspomenu na njih. Ignorišući ubice, pokušali
smo da sprečimo nove slične zločine ili da makar deo poremećene javnosti
odvratimo od veličanja izvršilaca ovih zločina.
Tabloidi su nekoliko meseci posvetili
svakodnevnom izveštavanju o najnovijim dogodovštinama ubice iz „Ribnikara“. Da
li je jeo, da li je agresivan, da li se kaje, šta govori, šta ga zanima. Na taj
način, oni su mu davali nepotreban, ili možda iz njihovog ugla potreban prostor,
ne bi li ubica postao svakodnevan, maltene uobičajen lik u vestima iz našeg
malog užasa. Njegova sudbina trebalo je na taj način da postane i naša sudbina.
Ono što je ubica uradio trećeg maja u
svojoj školi je, zapravo, kraj priče. Nakon toga, on više nije smeo da postoji
u medijima, ali posvećeno mu je dovoljno prostora da i danas, ispod vesti o
tome kako je urlao na majku prilikom posete, stoji komentar „K. I love you“. Zbog
čega je „država“ pokazala apsolutni izostanak empatije prema porodicama
ubijenih i ranjenih?
Zašto najviši državni organi nisu
smogli hrabrosti da se pojave u „Ribnikaru“? Zbog čega je dokumentarac o
roditeljima jedne od ubijenih učenica snimila HRT, a ne RTS? Zašto je država
poslala policiju da čuva kuću ubice iz Dubone i Malog Orašja? Tako se ponaša
neko ko nema čistu savest. Tako se ponaša saučesnik.
Slučaj ubice iz Dubone i Malog Orašja
je, zahvaljujući „Insajderovom“ dokumentarcu o ovom zločinu, danas daleko
jasniji nego četvrtog maja, izuzev neposrednog motiva za izvršenje dela. Kako
stvari stoje, ubicu, inače sina vojnog starešine, državni organi su u više
navrata neopravdano zaštitili od krivičnog gonjenja i krivičnih sankcija, što mu
je na koncu omogućilo da očevim naoružanjem poubija nedužne mlade ljude.
Državni organi su zakazali, kao i u
mnogim sličnim slučajevima bahatih potomaka uglednih pojedinaca. Trapavo
delanje države je znak da su njeni organi delom odgovorni za ono što se
dogodilo, te da je pravovremenom reakcijom zločin od četvrtog maja mogao biti
sprečen. Treba, ipak, imati u vidu da se ovaj zločin desio dan posle masovnog
ubistva u „Ribnikaru“, a ponašanje „države“ je u tom slučaju još problematičnije.
Na koji je to način država, osim
„Zadrugom“ i „Parovima“, Vulinom i Gašićem, povezana sa ovim zločinom? Nedostatak
informacija i upadljivo amatersko i bezosećajno ponašanje državnih organa,
dovodi nas na teren nagađanja i glasina, koje prevazilaze najbujniju maštu, a
kada se svi tračevi o kojima se govori u pola glasa međusobno povežu, doći ćemo
do jasnije slike o onome što se dešava, koja nužno ne mora biti istinita, ali
je logičan proizvod baratanja alternativnim izvorima informacija, usled očigledne
nemoći države da izađe na kraj sa istinom.
Možda negde postoje dokazi za glasine
koje bacaju dijabolično i gotovo nestvarno svetlo na slučaj „Ribnikar“. Ja ih
nemam, ali smatram da ono o čemu se sa strahom i šapatom govori treba biti
javno navedeno, makar da bi neko to demantovao:
Glavni trač, još od prvog dana: otac
ubice je lični lekar predsednika Srbije. Ovo sam čuo prvi put u junu, a vidim
da su mnogi to čuli i dosta ranije. Otac je radiolog i jedan od mojih izvora
je, na moje čuđenje, kako radiolog da bude lični lekar, izjavio da je dobar
radiolog vredniji od bilo kog drugog specijaliste, jer nepogrešivo čita snimke
pacijenta. Ukoliko je ovo istina, onda je malo jasnije zašto je predsednik na
dan ubistva ispoljavao neobičnu empatiju prema ubici.
Iako predsednik nikako ne može biti
kriv jer je sin njegovog ličnog lekara postao ubica, sama pretpostavka da je na
bilo kakav način povezan sa porodicom ubice, dovodi u pitanje ono do čega mu je
najviše stalo – ugled. Ukoliko stvari posmatramo iz tog ugla, dolazimo do
pretpostavke da krizni menadžment kom smo prirustvovali trećeg maja i docnije,
nije imao državni, već privatni karakter, stoga možda i jeste tako bahat i
nezgrapan. Činilo se kao da su članovi režimskog vrha uvređeni onim što se
dogodilo, zauzevši agresivni odbrambeni stav i pre nego što ih je bilo ko
optužio za nešto.
Divljački spinovi koji su usledili,
nerazumni napadi na Jovu Bakića i sve i svakog koga su se dosetili, samo da bi odgovornost
za masovna ubistva prebacili na drugog, imaju više smisla ako je glasina o
ličnom lekaru istinita. Tabloidi su ubrzo objavili da je otac ubice bio
priveden u akciji „Sablja“, u svojstvu jednog od lekara koji su bili bliski sa
„zemunskim klanom“, s kojim je, Šešelj to nije krio, bila bliska i Srpska radikalna
stranka.
Majka ubice je, prema glasinama, u
svojstvu veštaka, odgovorna za to što DNK optuženih za „ubistvo na šinama“ nije
mogao da bude „iščitan“. Kad se uzmu u obzir glasine da je sam vrh režima
blisko povezan sa nastankom klana osumnjičenog za ovo, a i mnoga docnija
ubistva, počećete da tražite povezanost između svih ovih glasina, a nje, vrlo
moguće nema. Kad kažem „sam vrh režima“, osvrnuću se na najnovije istraživanje
KRIK-a, koje govori o navodnim vezama žandarma Vučkovića sa klanovima Mutavi i
Belivuk. On pominje „šefa“ i glavnog šefa“, a čak ni ja nisam toliko lud da
pišem o tome na koga svi pomislimo kada se pomene „glavni šef“.
Sve ovo, ukoliko je istinito,
popunjava mnoge „rupe“, koje zjape u slučaju „Ribnikar“. Ne zbog toga što je
bilo ko iz vlasti direktan krivac za masovno ubistvo, već stoga što sve više
deluje kao da je taj zločin tek mali detalj jezivog pejzaža sačinjenog od srpskog
režima, srpske elite i srpskog društva. Građani su nepogrešivo osetili da je
režim na neki način kriv za ono što se desilo. Da li je do toga došlo bahatim
pretvaranjem Srbije u klanicu nevinih? Da li je posle jedne decenije apsolutne
kriminilzacije društva Srbija postala rezervat agresivne dece vladajuće elite,
koja će, ne znajući za bolje, a gledajući svoju neposrednu okolinu, zaključiti
da se mogu okrenuti masovnom ubistvu, kao rešenju svojih klinačkih frustracija?
Pet i po meseci docnije, podignute su
optužnice protiv oca i majke ubice. Ubica je i dalje u ustanovi zatvorenog
tipa. Država nešto, kao, radi. Mada ne i sa porodicama žrtava. Za Srbiju, ovi
ljudi i dalje ne postoje. Čuo sam jezive glasine vezane za sestru ubice, ali
neću ih sa vama deliti, jer od njih nećemo imati nikakve koristi, osim
hranjenja senzacionalizmom. Naglasiću samo da mi je poverljivi izvor, navodeći
postojanje potencijalnog dokaznog materijala za ove glasine, rekao: „To nije
mogao ni Stiven King da smisli“. Kad je reč o ubici, kruži i glasina da je imao
karton u Palmotićevoj, koji je brže-bolje uništen, u prvim časovima nakon
zločina.
Pojedinci su toliko upali u frku, da
su počeli da šire teorije zavere, prema kojima ubica nije delovao sam, kako to
u stvari nije bio on, već neko dosta viši od njega, ali prema svim raspoloživim
podacima, deca, koja su s njim svakodnevno išla u školu, tvrde da je ubica bio
on i niko drugi. Da bi određena glasina dobila potencijal da bude istinita,
potreban je motiv. Nikako nisam mogao da se dosetim motiva koji bi opravdao
zaveru koja se završila ovim pokoljem.
Pitao sam čoveka koji je i ovog
trenutka ubeđen da je ubica imao pomagača, šta se priča, ko je taj pomagač, ali
i kakav bi motiv bio takve akcije, a on mi je rekao: „Mare, možda jesam lud,
ali nisam toliko lud da bih ti to rekao. Neka se istraga time bavi.“ Do ovoga
dolazi kada istraga ne uliva poverenje i kada je očigledno da se nešto taji od
javnosti. Skrivanju svih okolnosti od javnosti doprineo je i anketni odbor
skupštine o ovom slučaju, čiji članovi kao da su žurili da se odbor rasformira.
Prema svim raspoloživim tračevima, jedino što bi država mogla da taji u ovom
slučaju jeste navodna lična povezanost predsednika i oca ubice, ali i
potencijalna povezanost majke ubice sa klanom koji je navodno osnovao „glavni
šef“.
Za istragu ovog zločina nije bitno da
li su ove insinuacije istinite, ali je za javnost, rekao bih, bitno, radi jasne
ilustracije koliko je društvo u kom živimo izopačeno. Niko nije namerno gajio
ubicu, ubica deluje kao logičan proizvod monstruoznih, tajnih i privatnih veza
pripadnika tajne države, koji zapravo vladaju Srbijom, a u čijem je podlom
svetu nekažnjivost najtežih zločina podrazumevana.
Prema glasinama do kojih sam došao,
ubica je svoj trinaesti rođendan proslavio u objektu u kome su deca pucala
jedna na drugu iz replika oružja. I tu ću se zaustaviti. Srbijom vlada strah, ali
upravo stoga njom se, od usta do usta, šire neproverene informacije, koje nas
možda vode ka istini, a možda i na stranputicu. Umesto što panično pokušavaju
da sakriju potencijalne privatne veze državnog vrha i porodice ubice,
dozvoljavajući da se glasine o tome nekontrolisano šire, najviši državni organi
morali su da nastupe iskreno.
Ukoliko je predsednik imao ikakve veze
sa ocem ubice, on je to, pa makar i svog rejtinga radi, trebalo da prizna
otvoreno i na vreme. Morao je javno da se ogradi od tih ljudi i izrazi
najdublje saučešće ubijenima. Ako ovi tračevi, kojih je svakako svestan, nisu
istiniti, trebalo je odmah da ih demantuje. Na žalost, kao i uvek kada je
trebalo stisnuti petlju, to se nije desilo. Predsednik nas, svojim postupcima,
dovodi u sve veću opasnost.