Naizgled običan momak Lari Talbot u trenutku počinje ubrzano da se menja, u početku izgleda samo kao neko kome je naglo pozlilo, ko se previja od bola i grčeva, međutim, Larijev ljudski izgled naprasno poprima crte životinjskog, vučjeg. Sve to dešava se na filmskom platnu, a vukodlak – od kaučuka, voska, pudera i vate, dlakavih ruku-šapa – poznati je glumac Lon Čejni Džunior, koji je ovekovečio ovaj lik četrdesetih godina 20. veka.
Priča o vukodlaku, tragičnom i beskorisnom, „najekskluzivnijem (po značenju) i najtužnijem (po fatumu) od ostalih čudovišta”, nalazi se u petoj knjizi edicije „Čudovišta koja smo voleli” filmskog kritičara i stvaraoca Ranka Munitića, posthumno objavljenoj, štampanoj u „Kreativnom centru”. U prethodna četiri dela ove autorske enciklopedije, koja su takođe objavljena u „Kreativnom centru”, Munitić je prema rečima urednika Zorana Penevskog analizirao rađanje popularnih likova u književnosti i njihov prelazak na film i strip. Čitava plejada fantastičnih junaka čini ovu Munitićevu „subverzivnu paraistoriju”: Odisej, Sinbad, Artur, Faust, Merlin, Pepeljuga, Šerlok Holms, Pinokio, Doktor Džekil i mister Hajd, Drakula, Petar Pan, Fantom, Golem, Tarzan, i drugi, a u ovom petom delu čitamo i o grofu Zarofu, mutantima, zombijima, Džejmsu Bondu, Hičkokovoj mamici iz podruma Normana Bejtsa, Rozmerinoj bebi, King-Kongu…Peta knjiga obimnog projekta sadrži i indeks pojmova koji se odnosi i na prethodna izdanja, pogodan za dalja istraživanja.
Prerana smrt sprečila je Ranka Munitića da objavi i šesti deo svog istraživačkog putovanja, koji je trebalo da predstavi likove Froda Baginsa, čoveka muvu, Harija Potera i druge; međutim, i ovako uobličena edicija odaje utisak sistematičnosti i celovitosti, uspostavljajući arhetipsku i civilizacijsku nit virtuelne stvarnosti od Ilijade do Ratova zvezda, čudovišnu nit paralelne stvarnosti, čija je večita tematika borba dobra i zla – rekao je Penevski.
Neki junaci ovog petog dela enciklopedije, otmeni su, usamljeni u svojoj izuzetnosti, što bi se moglo reći i za autora Ranka Munitića, kome u našoj kulturi ipak nije bila posvećena dovoljna pažnja.
„Neobične stvari oduvek su me privlačile više nego bilo šta drugo. Od svih priča što ih obično kazuju deci, najdublji utisak na mene ostavile su bajke i povesti o vešticama i duhovima. Veoma mlad počeo sam da čitam, od četvrte godine, a započeh bajkama braće Grim. Sa pet godina pročitah ’Hiljadu i jednu noć’ i poleteh na krilima oduševljenja. Preruših se u zamišljenu ličnost Abdula Alhazreda: a to je ime koje sam potom uvek grejao u srcu i koje mi je pomoglo da krstim pisca mitske knjige ’Nekronomikon’”… pisao je najznačajniji pisac horora 20. veka Hauard Filips Lavkraft, nesrećan i zanesen kao E. A. Po, autor kome je Kokto priznavao „vrhunski stil i otkriće neizmernih svetova u prostoru i vremenu”. Munitić je, za Lavkraftovo stvaralaštvo istakao da otkriva poziciju ljudskog roda kao „užasnu, ali i očaravajuću, sklupčanu na zemaljskom čunu sred multidimenzionalnog galaktičkog okeana”, ali i napomenuo da se takvim piscem, dostojnim vrhunskih kinematografskih čarolija jednog Kjubrika, Lukasa ili Spilberga, film nije mnogo okoristio u direktnom smislu.
Katalogu Munitićevih simboličnih junaka nije promakao ni fenomen „đavolskih beba”, arhetipska slika otelovljenja onostranog i demonskog u ljudskom; bebica malecnih, sedefastih, kandžica, iz čuvenog romana „Rozmerina beba” Ajre Levina, i još čuvenijeg filma Romana Polanskog. Od trenutka kada se mladi bračni par Vudhaus useljava u mračno, viktorijansko, zdanje, opasnu zonu, sablasnu poput kuće Ušera, ili hotela iz knjige Stivena Kinga „Isijavanje” i istoimenog Kjubrikovog filma, znamo da će se desiti nešto košmarno. Posmatrajući ovu situaciju na arhetipskom nivou, Munitić je zaključio da „roman Levina računa na naše versko vanfilmsko iskustvo, na poznavanje i prepoznavanje stereotipa preuzetog iz drugog, religijskog sistema znakova i vrednosti; dok film Polanskog računa isključivo na sugestivnost svog kinoucelinjenja i na našu osetljivost na arhetipski naboj”… Podsetio je zatim na dalju struju „vražjih beba” u filmovima „Omen” Ričarda Donera, „Isterivač đavola” Vilijama Fridkina, „Keri” Brajana de Palme i druge.
Jedno od najelegantnijih Munitićevih čudovišta jeste Bond, Džejms Bond, slavni 007, tajni agent njenog britanskog veličanstva, „čovek sa dozvolom za ubijanje”, lepotan sivoplavih očiju, uvek elegantan, koji izgleda kao Šon Koneri ili Rodžer Mur. Rodio se pod perom britanskog pisca i novinara „Tajmsa” Ijana Fleminga, čoveka od stila i ukusa. „U Bondovom životu pištolj zauzima izuzetno mesto, on vozi kola sa gotovo seksualnim zadovoljstvom, oseća se skoro oženjen šefom, cinik je, hedonista, romantik”, smatrao je Munitić. Šon Koneri je, po njegovom mišljenju, od Bondovog lika napravio „nešto magnetski neponovljivo”, kao što je i početak „Goldfingera”. U svom duhu velikog posvećenika filmske umetnosti Ranko Munitić, povodom nastavka serijala o Bondu ili Indijani Džonsu, primetio je sentenciozno. „Filmski mlinovi (baš poput biblijskih) melju sporo, no sitno, a jednom samleveno ne vaspostavlja se više u živućoj formi.” Međutim, po toj pravednoj sporosti ipak ćemo se iznova vraćati knjigama i emisijama ovog našeg neprikosnovenog mislioca.
———————————————————–
Centar za medije Ranko Munitić
U Beogradu je osnovan „Centar za medije Ranko Munitić”, koji će, prema rečima Zorice Jevremović Munitić, direktorke Centra, dodeljivati „Regionalnu nagradu za medije Ranko Munitić”, svakog 3. aprila, povodom dana rođenja ovog poznatog stvaraoca.
Tekst je preuzet iz Politike