Kada pročitate naslov „Zatvara se Zemaljski muzej Bosne i Hercegovine“ pomislite da niste dobro pročitali. Onda pogledate onaj mali upitnik do te senzacionalne vesti, blago pritisnite prstom glatku površinu svog lap topa i virtuelno uplovite u baru bh kulturne stvarnosti. Dobra vest je da je kultura napokon dospela na naslovnice naših glasila, ali u ogoljenom, brutalnom obliku što je zapravno i njen jedini oblik u trenutačnoj stvarnosti. Dakle, cinik ne može lamentrati nad tvrdnjom da je to „dobra vest“ rugajući se činjenici da se zatvaraju kulturne ustanove od javnog značaja jer najave tih zatvaranja poželjne su konstatacije smrti. Možda je dobro da naša javnost pročita i shvati da se zatvaraju kulturne ustanove od javnog značaja kako bi (pre)ispitali svoj odnos u raznim poljima prema našoj kulturnoj stvarnosti. Zatvaranjem Umetničke galerije BiH za javnost, najavom zatvaranja Zemaljskog i Historijskog muzeja bh javnost će napokon ugledati golo telo svoje kulture, odnosno ugledaćemo sami sebe, svoju duhovnu zapuštenost i učmalost. Muzeji koji bi trebali biti ukras tog tela čudnovate su izrasline neprivlačnog izgleda. Muzeji su kod nas uglavnom nečuvani, napušteni, neposećeni, prevaziđeni, neodržavani, neuslovni, a sada će se moru tih prideva dodati i onaj krajnji: ovo je država u kojoj su muzeji zatvoreni.
Ali ja zaista, bez cinizma, smatram da je vest o početku kraja bh muzeja dobra vest za kulturu ove zemlje. Prevashodno, ovo je napokon jedna vest iz kulture koja je postala zanimljiva široj javnosti, a ako se najavljena mogućnost zatvaranja muzeja posmatra u širem značenju, npr. kao performans napuštenih kulturnih ustanova što su zaboravljane od građana koji nisu posetioci, kao i od budžeta na raznim nivoima vlasti volšebno ograđenih od kulturnih riznica objašnjenjem kojim se sve objašnjava kada se ništa ne može objasniti – to nije u našoj nadležnosti! Ispostavilo se u toj igranci prebaci odgovornost na drugog za tužno stanje u muzejima kako svako može olako prebaciti odgovornost na drugog jer navodno praznine u samom ustrojstvu su prevelike. Etnicizirana Bosna i Hecegovina odrekla se svojih muzeja do nepostojanja i u sustavu etničkih nivoa vlasti muzeji su nepoželjno čedo države, a država ovde ionako ne postoji.
No, iako smo čudesno uspeli uspostaviti nekakvu državu po meri naroda (a ne čoveka) u kojoj su kulturne ustanove odbačene kao nepoželjne i suvišne (baš kao što je etnokratijama nepoželjna i suvišna funkcionalna država u vidu servisa svih građana, uključujući i one što ne mogu biti članovi Predsedništva jer nisu Srbi, Hrvati ili Bošnjaci) građanin, pa ako mu se i doda i onaj slatki, kičasti i otužni prefiks malo, naljutiće se kada pročita tešku vest: Zatvara se Zemaljski muzej Bosne i Hercegovine?
I verovatno će ljutnja koju (malo)građanin oseća biti pokrenuta prizemnim pobudama, ali ona je izvesna i na nju treba računati, tj. nju treba iskoristi. Naime, vest da se u njegovom gradu zatvaraju tzv. najznačajnije kulturne ustanove zaboleće malograđanina, ne zbog poslednje izložbe, a još manje zbog stalne postavke, već zbog onog sigurnog unutrašnjeg osećanja koje je potrebno svakom (malo)građaninu. Zbog onog utvrđenog reda, izvesnosti u kojoj se kreće život, zbog oreola apstraktnosti i nerazumevanja kojom malograđanin časti umetnost i kulturu u nadi da će od njih nešto dobiti. Nešto poput potvrde u obliku zadovoljene sujete i gluposti. Nešto što nepretno i dobrohotno naziva nadahnuće. I zbog toga malograđanin, u slatkom, čistom i ružnom značenju ove reči, nikada neće dopustiti zatvaranje muzeja i pozorišta. Ako ne zbog spomenutih neopipljivih razloga, onda zbog jednog sasvim opipljivog: on želi znati da je ona stara, otmena i veličanstvena zgrada Zemaljski muzej ili Umetnička galerija, da ona postoji, svedoči o nečemu minulom i bitnom, želi je pokazati turistima, želi je spomenuti u gradskom vodiču i prozaičnim razgovorima, želi se sastati pored zgrade pozorišta koja neće biti isto lepa ako nije pozorište, želi se zadiviti nekim svodom ili lukom u koji se ne razume, želi ponekad, u neobaveznoj i neškodnoj meri ovlašno se upoznati sa sadržajem muzeja, galerija ili pozorišta čisto kako bi potvrdio svoje uverenje da je unutar zgrade nešto veličanstveno i dragoceno i kako bi zgrada i dalje bila lepa i važna iako možda pozorište od svog osnivanja nije odigralo dobru predstavu.
I ne treba mrzeti malograđanštinu, kao što je ne treba ni voleti, treba je privoleti dobrim namerama, ali treba je i obuhvatiti zagrljajem kojim se hvata svaki nežni dodir te bespomoćnosti kojoj se ceo svet ruga i koju niko ne priznaje u u samom sebi iako ova bolećiva biljka u svima nama raste. Malograđanština je tužna, smešna, katkad draga, bezazlena i dobričava, isto kao što ume biti i bestijalna, glupa i zla, sve u zavisnosti od ideje koja joj se nametnula u neizvesnom vrenju stvaranja.
Tako se i ovoj našoj kulturnoj bedastoći može dati sasvim novi i bolji kvalitet svim onim zgranutima, kojih zasigurno ima mnogo, što su kao i ja u neverici pročitali vest da će se zatvoriti ili su se zatovorile one ustanove po kojima između ostalog pamtimo i znamo Sarajevo. Treba uplašiti malograđanina, podsetiti ga kako možda neće imati gde sutra pogledati predstavu ili izložbu kada poželi ukrasiti svakodnevnicu pomeznim ili samo spasonosno drugačijim događajem; treba mu predočiti da neće imati za šta da se uhvati kada poželi svoj grad načičkati epitetitma bitnosti, znanosti, umetnosti i istorije. Zatim treba realnim strahom probuditi bes kod malograđanina i upraviti ga na mesto na kojem se izdvojila politička elita. Nasloniti se mislima na taj veliki strah i bes, te ga produbiti finijim osećanjima i nazorima.
Možda je ono što se sada naziva početak kraja sarajevskih muzeja i kulturnih ustanova prilika za otvorenu javnu raspravu uže i šire javnosti u svakovrsnim relacijama na temu: Da li muzeji uopšte postoje ako ih niko ne posećuje? Koliko su već dugo mrtvi naši muzeji i šta znači u tom kontekstu njihova fizička smrt? Kako oživeti muzej? Da li je objava smrti dobra vest za novi život? Kako osavremeniti postavke? Kako uspostaviti iskren odnos sa ljudima raznih interesovanja, a ne samo za pasioniranim zaljubljenicima? Kako uopšte u savremenom dobu finansirati kulturu? Kako u bh okolnostima finansirati kulturu? Kako izlečiti bh kulturne ustanove od samozadovoljnog autizma? Kako grad koji pretenduje na to da 2014. godine bude kulturna prestonica Evrope u 2011. godini zatvara svoje galerije i muzeji? Kako istrgnuti kulturu iz etničkog kontekta i staviti je u novi etički kontekst? Kako prekinuti taj plodan odnos onoga što se ovde zove kultura i umetnost sa etničkim idejama što je naposletku i dovelo do fizičkog urušavanja kulture?
Ako mislite da je ovo samo problem Sarajeva i drugog entiteta dok sve ovo posmatrate iz svog enitetskog kuta zapitajte se gde se uopšte u Banjaluci nalaze muzeji, koliko muzeja ima Banjaluka, a koliko galerija, koliko često putnik namernik posećuje zgradu Muzeja Republike Srpske, osim ako neko neupućen zaluta poveden fasadom socrealizma koja ga je ubedila da je to Fond PIO ili neka slična birokratska ustanova u kojoj treba srediti papirologiju.
Ili se zapitajte ono što niko neće da se pita – zašto su u manjem enitetu sve kulturne ustanove, kao po zadatku, u nazivu dodale ime Republika Srpska, pa ta nesmislena doslednost izgleda ovako: Muzej Republike Srpske, Muzej savremene umjetnosti Republike Srpske, Narodno pozorište Republike Srpske, Dječije pozorište Republike Srpske, Narodna i univerzitetska biblioteka Republike Srpske.
Verujem da će malograđanin pobediti fizički nestanak muzeja i galerija i da će kao nekoć Valter odbraniti Sarajevo, ali da li ćemo pomoću njega i sa njim dati novi kvalitet našim kulturnim ustanovama? Da li ćemo dati sami svoj dobroćudni malograđanski doprinos? Da li će Banjalučanin osloboditi bar Muzej savremene umetnosti zvanične stege u obliku imena Republika Srpska?
To je već neizvesna borba koja nije još povedena, a ako se ikad povede treba je učiniti medijski zanimljivom i vidljivom, kao i ovaj sadašnji aktuelni vapaj pomoći za elementarnim fizičkim opstankom kulture tamo gde postoje samo narodi, vođe, ali i malograđani. Dodajem tu stigmatizovanu reč sa srećom, osmehom i nadom.