Danas su džezeri manje-više ugledni akademski građani. Pre 50 i kusur godina bili su dekadentne zvezde i preteče onoga što je kasnije prepoznato kao „rokenrol način života“: droge, alkohol, žene, tuče, i šta sve ne. Bilo je to i turbulentno vreme američke kulture u kome je rasizam prožimao sve pore društva, te pozivao na revoluciju i bunt s itekakvim razlogom. Džez nije egzistirao kao „umetnost radi umetnosti“, već je bio neraskidivi deo društvenih strujanja i borbe crnog čoveka za slobodu u najelementarnijem smislu te reči.
Čini se kao da bi biografija bilo kog muzičara iz „zlatne ere“ džeza davala dovoljno materijala za uzbudljivu knjigu. No jedan je među njima ostavio naročito veliki trag ne samo u svom matičnom žanru, već i u muzici i popularnoj kulturi uopšte – naravno, radi se o Milesu Davisu.
O njegovom delu ne treba trošiti previše reči. Radi se o jednom od najvećih, ako ne i najvećem džezeru svih vremena, koji je nekoliko puta bitno menjao izgled žanra i snimao ništa manje od antologijskih albuma, da bi se krajem šezdesetih upustio u fjužn avanturu koja će izbrisati granice između muzičkih svetova – ali i uneti trajni razdor na džez scenu.
Bilo kako bilo, taj i takav Miles Davis je bio čovek od krvi i mesa, i to onog od najsirovije sorte. Egocentrik bez premca, pun mržnje prema belom čoveku (i ljubavi prema crnom), narkoman, ženoljubac i ženomrzac o istom trošku, prgav, sujetan, beskompromisan, kicoš opsednut svojim izgledom, ali nadasve opsednut svojom muzikom i iskren u svemu što radi.
Knjiga koju potpisuju Miles Davis i njegov biograf Quincy Troupe (u srpksom izdanju izdavač je Utopija) izvorno je objavljena 1989, dve godine pre smrti legende, i predstavlja rekapitulaciju jednog nesvakidašnjeg životnog puta. Nije to ni ozbiljna studija muzičkog puta vanserijskog umetnika, niti romansirana biografija bogzna kakve literarne vrednosti. Umesto svega toga, dobijamo sirovu, neprerađenu bujicu misli pravo iz Milesovih usta, po svoj prilici onim redosledom kojim su mu se javljale u glavi.
U ovom slučaju to nije ništa loše – ako vas iole zanima lik i delo Milesa Davisa, svakako ćete biti uvučeni u njegovu životnu priču očas posla, a knjiga se čita s pažnjom i lakoćom. Stil pisanja je veoma jednostavan i neposredan, i sve vreme imate utisak kao da čitate dnevničke zapise „običnog“ čoveka, a ne pisca koji će stilski i misaono preraditi sve što mu padne na pamet.
U tom smislu je teško, možda i nesuvislo, baviti se književnim dometima Milesovog dela, koliko njegovim likom, koji se nudi čitaocu u svoj svojoj genijalnosti, ali i ogoljenoj ljudskoj nesavršenosti. Nije ovde reč o tome da je Miles bio loš čovek – a po mnogo čemu je upravo takav bio – već o tome da ni njegove misli nisu nimalo konzistentne. Tako, umesto pravolinijske autobiografije koja će nam insajderski rasvetliti Milesov život, dobijamo i svojevrstan psihološki profil ovog umetnika. I konačno, upravo kroz anti-književni pristup pripovedanju razotkriva se lik koji kao da je izleteo iz nekog romana.
Miles mrzi belce, i iskoristiće svaku moguću priliku da napiše nešto pogrdno o njima. Sve što radi „beli čovek“, zavera je uperena crnaca, beli muzičari kradu fazone od crnih i uvek su lošiji, beli menadžeri izrabljuju crne muzičare, itd.itd. Niko ne spori da je rasizma itekako bilo u Americi pre pola veka, ali vrlo lako ćete primetiti brojna preterivanja i nedoslednosti u Milesovom rezonu.
Tim pre što se često ponašao upravo suprotno svojim „načelima“ – znao je za svoje bendove da angažuje i (belce) Leeja Konitza i Billa Evansa kada mu je to muzički odgovaralo, ni časa nije časio da pređe kod „izrabljivačkog“ izdavača Columbia Records kada mu je ponuđen finansijski unosan ugovor (mada se setio da priredi malu apologiju te odluke, kao da ga grize savest prema svemu što je prethodno rekao), Gil Evans mu je bio jedan od najboljih prijatelja…
Kada se prvi put skinuo sa droge o tome je govorio s neskrivenim osećanjem trijumfa, samo da bi već u sledećem pasusu tu i tamo ušmrkavao koku; idilični odnosi sa suprugama prošarani su pokojim „vaspitnim“ šamarom (bio je ljubomoran, šta će!), veli da je bio introvertan tip, a opet je uspevao da se potuče dok trepneš, uleti u krevet s hiljadu različitih žena, vozio se u najskupljem ferariju i s ponosom to isticao, da ne nabrajamo dalje.
U svemu tome, naravno, ima i muzike. Neskriveni idoli i uzori su mu bili Charlie Parker i Dizzy Gillespie, s kojima je imao čast i privilegiju da svira već na samom početku karijere. Pominje Miles na desetine drugih dobrih muzičara s kojima je voleo da svira, ali ova dvojica su neprikosnoveni. Kada govori o drugim velikim džezerima svoje epohe (poput Coltranea) ne propušta da pomene kako je upravo on zaslužan za njegov/njihov uspon, ili kako je taj neko (na pr. Bill Evans) bolje zvučao u njegovom bendu nego kada je napravio uspešnu solo karijeru.
Pa opet, ima i tu neočekivanih izuzetaka – Ahmad Jamal je eksplicitno naveden kao jedan od njegovih uzora, čije je muzičke tehnike usvajao bez zadrške, a u novije vreme bez premca mu je – Prince. Što je i sasvim logično imajući u vidu eklekticizam pozne faze Milesove karijere i okrenutost pop sceni, odnosno to što je Princea sasvim sigurno doživljavao kao nastavljača tradicije „crne“ muzike, u vremenu kad je džez izgubio revolucionarni i ideološki naboj.
Da rezimiramo još jednom – Miles Davis nije bio cvećka. Kao, uostalom, ni mnogi drugi veliki umovi koji su ostavili značajan trag u umetnosti, nauci, i drugim sferama života. Možemo o njima misliti šta god hoćemo, ali kada se dođe do njihovog dela, preostaje nam samo da „skinemo kapu“ i duboko se naklonimo. Dakako, Miles nije bio dobar književnik (za razliku od, recimo, Charlesa Mingusa), ali njegovo delo treba posmatrati u drugačijem kontekstu – kao fascinantnu „insajdersku“ priču o jednom od najvećih umetnika 20. veka.