Udruženje filmskih umetnika Srbije dodelilo je priznanje za najbolji film u 2011. godini Olegu Novkoviću za film “Beli, beli svet”. Dva priznanja koja je ovo ostvarenje dobilo odmah na svetskoj premijeri na festivalu u Lokarnu otvorila su mu uspešan put, te je priča po scenariju Milene Marković – o fatalnoj ljubavi između mračnog, nemilosrdnog, starijeg muškarca i izgubljene mlade devojke, smeštene u Bor – nastavila bogat festivalski život kroz Francusku, Austriju, Nemačku, Argentinu…
O “Belom, belom svetu” se mnogo zna i govori i u Evropi, pa i u svetu. Kod nas, pa ne znam baš. Filmovi koji ne izlaze iz američkih mejnstrim bioskopa ili koji nisu napravljeni da zarade novac i budu zabavni i veseli, imaju probleme sa distribucijom. Mislim da ovaj film nije videlo dovoljno ljudi u Srbiji. Bioskopi se gase ili su smešteni pri šoping molovima, tako da je i publika u njima drugačija. Festivali su postali neka vrsta alternativne distribucije. Kroz njih, a pogotovo kroz nagrade, film postaje vidljiv. “Beli, beli svet” ih je dobio mnogo, i to mene kao umetnika na neki način čini vidljivim. Očekujem da ću lakše dođi do sledećeg projekta.
Da li je teško danas u Srbiji biti umetnik koji prati sopstveni senzibilitet?
Rediteljski posao je umetnost mogućeg. To je proces u kojem radi veliki broj ljudi. Spajaju se razni talenti da bi došli do što boljeg rezultata. Reditelj je neka vrsta dirigenta u orkestru talentovanih ljudi. Pitanje je koliko je teško? Teško je zbog toga što je nastupila kriza sistema vrednosti, gde je novac osnovno merilo svih stvari. Tako da je, nažalost, film kod nas prestao da bude bitan.
Nacrt zakona o kinematografiji stigao je u Skupštinu. Mislite li da će film sada postati važan?
Za početak se nadam da će se taj zakon poštovati, jer se mnogi ne primenjuju. Svojevremeno smo imali zakon gde je na svaki dinar koji daje Ministarstvo televizija davala dva, nekada se poštovao, a nekada nije, primenljivo, zavisno od okolnosti. Mnogo je problematičnije što ne postoji društvena klima u kojoj bi umetnička dela bila utemeljeno diskutovana. Voleo bih da se kod nas stvori kreativna, ozbiljna i pozitivna atmosfera u vezi sa filmskom umetnošću. To se događa na Festivalu autorskog filma, ali on traje pet dana godišnje.
I pokazuje nam da autorski pečat još postoji?
Kada u svetu nastupi kriza, kad se ljudi zamisle nad svojom egzistencijom i počnu da postavljaju ozbiljnija pitanja, onda i filmovi koji se takvim pitanjima na raznorazne načine bave, dolaze malo više u fokus.
Onda smo mi, sudeći po “Belom, belom svetu” duboko zamišljeni nad svojom egzistencijom, jer film gledaoca suočava sa pitanjima koja se i ne usuđujemo sami sebi da postavimo?
Zbog toga i postoji filmska umetnost. Ona istražuje razne delove ljudskog bića, društva, odnosa. Ume da priča priče na različite načine i da istražuje mračne strane ljudske duše, da ide duboko i neočekivano. Tragedija, što “Beli, beli svet” jeste, u svom žanru služi za katarzu i u tom smislu ima veličinu, a estetski doživljaj oplemenjuje čoveka koji gleda umetničko delo.
Zanimaju li vas komentari ljudi koji gledaju vaš film?
Mislim da je to za reditelja mog tipa pogubno. Pokušavam da idem dalje u razvoju ličnog izraza, rukopisa i istraživanju filmskog jezika. Tragam dalje, i ne mogu mnogo da se osvrćem na komentare. Ima ljudi čije mišljenje cenim i koje me interesuje, zato što ih poštujem i mislim da im je ukus veoma istančan.
Šta možemo da očekujemo posle “Belog, belog sveta”?
Milena i ja smo napravili scenario koji je u pretpripremi, odnosno u sklapanju finansijske konstrukcije. Film će se zvati “Tuđini”. Mislim da je originalan i da ide još jedan korak dalje. Biće to neobičan i žestok film.
Šta piše u scenariju?
Zasad ne mogu da otkrivam. Mogu da kažem rečenicu da je to film o grešnicima koji pokušavaju da pronađu Boga, ali Boga nije lako naći.
U vašem filmu “Sutra ujutru” “igrali” su se ljubav i prijateljstvo, u “Belom, belom svetu” ljubav se “poigrala” sa smrću, a (sa) čime će se “igrati” u “Tuđinima”? Šta je ono što lično tražite?
To je uvek postavljanje niza pitanja koja čoveka neminovno muče od onog trenutka kad počne da razmišlja o svom postojanju. Time se na neki način i bavimo. Smislom. Potragom za smislom.
FILMIČAN BOR
Bor mi je bio velika inspiracija, jer je na neki način bio veoma ogoljen… To je grad koji je nastao na teškoj industriji. Bio je u njemu veliki sistem koji je funkcionisao, donosio prosperitet i bio neka vrsta simbola novog društva. Onda je sa propašću tog društva Bor opet postao simbol propasti. Na taj način je bio vrlo zgodan da snimam film u tom gradu. A s druge strane, Bor je veoma filmičan, zanimljiv i privlačan. On je filmu dodao još jedan sprat i značenje više – objašnjava reditelj njegov odnos prema gradu u kom je, pre “Belog, belog sveta”, snimao i dokumentarni film “Rudarska opera”.
DOPUNJENI TALENTI
Sa Milenom Marković, Novković je radio tri filma. Na pitanje o međusobnoj saradnji kaže:
Važno je da se nas dvoje jako dobro razumemo i da se naši talenti nadopunjuju. Milenin izvanredan dar za rečenicu, odnose, karaktere i priču na veoma dobro korespondira sa mojim rediteljskim darom. I tu se stvarno stvara jedan organska celina. Mislim da je upravo to najveća vrednost našeg zajedničkog stvaralaštva. Postoje neke kreativne nedoumice i prepreke, ali dosad smo uvek to dobro, uspešno i originalno rešavali. Verujem da će tako i da se nastavi.
Tekst je preuzet iz Večernjih novosti