Izdavaču Zoranu Stojanoviću, osnivaču Izdavačke knjižarnice Zorana Stojanovića, jedinstvene i po tome da je od 1989. godine do danas publikovala četiri stotine naslova uglavnom iz oblasti humanističkih nauka, među kojima i najznačajnija i kapitalna dela svetske literature, upravo je uručen Orden umetnosti i književnosti u rangu Viteza, Republike Francuske. Francuski ambasador u Beogradu Fransoa Gzavije Denio je naglasio da je to priznanje za doprinos promovisanju srpske i francuske kulture, za rad ispunjen strašću i za posvećenost u kojoj je Francuskoj dato posebno mesto.
Poznati izdavač je priznanje dobio, između ostalog, i jer je zahvaljujući njemu u nekadašnjoj Jugoslaviji i danas u Srbiji objavljeno gotovo sto prevoda najistaknutijih francuskih i frankofonskih pisaca, mislilaca, filozofa i intelektualaca, među kojima su i dela Žila Deleza, Fukoa, Merlo Pontija, Lipoveckog, Pijamea, Starobinskog, Fransoa Firea, Legofa, Dibija, Elijadea, Tokvila, Rusoa… Francuski Orden viteza za umetnost i književnost do sada je dobilo tek nekoliko naših stvaralaca, među kojima su bili i Danilo Kiš i Aleksandar Tišma, ove godine i direktor Filmskog centra Srbije Miroljub Vučković.
Na tradicionalno velikom i jednom od najlepših štandova na Frankfurtskom sajmu – štandu Francuske, uvek je rado viđen gost, jer decenijama sarađuje sa najvećim izdavačkim kućama – Galimar, Flamarion, Fajar, Pajo, Grase, Minui, Sei…
Kako procenjujete francusko izdavaštvo tih 60-tih i 70-tih godina prošlog veka i danas?
To su potpuno različita vremena. Tada su u fokusu bile društvene i naučne teorije, u humanističkim naukama su se smenjivala i izazivala ogromno interesovanje različita dela, a čitalačka publika ih je prosto gutala. Dela humanističkih nauka nosila su prevagu u odnosu na beletristiku. Svi su čekali šta će objaviti Fuko, Levi Stros, Edgar Moren… a oni su danas francuski klasici! To je doba strukturalizma, doba smenjivanja naučnih paradigmi. Tiraži su bili ogromni. Kada sam, desetak godina kasnije, kupovao autorska prava za čuveno delo Žila Deleza i Gatarija „Antiedip”, ono je već bilo prodato u 45.000 primeraka, a reč je o teškoj filozofskoj knjizi koju nije lako razumeti… U beletristici je to bilo doba novog romana, njegov najistaknutiji predstavnik bio je nobelovac Klod Simon, pa Natali Sarot, u poeziji Pjer Emanuel… A onda se sve okrenulo i promenilo…
Zašto? Da li su tome doprinele nove tehnologije?
Ne mislim da su tehnologije krive. Kompjuteri mogu samo blagotvorno da utiču na humanističke nauke, jer nekadašnje kopanje po arhivama, danas olakšava korišćenje Interneta… Jednostavno, danas su humanističke nauke u defanzivi. Nema velikih mislilaca i teorija, ni značajnih dela. Ima sjajnih knjiga, ali segmentiranih, u pojedinim područjima, usko profesionalnim. Ipak, one nisu za široku publiku. Ono, nekadašnje vreme širokih naučnih paradigmi bilo je podstaknuto i modom – to dokazuje da moda nije uvek nešto samo loše… Bio je to trend – čitati humaniste! Bilo je to doba Sartra, vladavine marksizma u humanističkim naukama i filozofiji, a trajalo je od početka Drugog svetskog rata do 70-tih… Doba te nove francuske istorije, kako se naziva, kada stvaraju Fernan Brodel, Le Roa Ladiri, Žan Delimo – čuvena su njegova dela „Strah na Zapadu” i „Greh i strah”, odrazilo se i u drugim oblastima kulture, u francuskom filmu…
Kako se dogodilo da danas više nema ni te literature ni takvih mislilaca?
Više nije bilo daha. Nastupile su, biblijski rečeno, mršave godine humanističkih nauka, i u Francuskoj i u Evropi uopšte. I danas se pišu značajna dela, u epistemiologiji, u pojedinim područjima lingvistike itd, ali to je strogo segmentirano. Nema dela opšteg karaktera i opšteg teorijskog dometa.
Kako objašnjavate da velika društvena i ekonomska kriza u Francuskoj poslednjih godina nije inspirisala nijednog novog mislioca…?
Ti događaji se uopšte nisu reflektovali u humanističkoj literaturi. Nema više mislilaca Fukoovog formata koji bi mogao da postavi uopštenu dijagnozu stanja i eventualno ukaže na rešenje. Danas je na pročelju javne scene u Francuskoj jedan intelektualni vetropir kakav je Bernar Anri Levi…
Uvek ste naglašavali ogromnu brigu francuske države za kulturu. Kako to danas izgleda?
I danas francuska država veoma brine o svojoj kulturi, posebno o izdavaštvu. Postoji Nacionalni centar za knjigu, osnovan još 1937. godine koji je odigrao važnu ulogu u razvoju sveukupne kulture ne samo izdavaštva, već i filma i drugih oblasti. U okviru desetak komisija tog centra podstiče se francusko izdavaštvo, dodeljuju se subvencije za značajna dela iz oblasti društvenih nauka, romana, prevodilačke literature sa stranih jezika i na strane jezike, sve do komisije za strip! Bio sam član komisije koja se bavila stimulisanjem prevoda sa svih jezika na francuski. Imala je međunarodni karakter i tu sam imao čast da radim sa velikim nobelovcem, genetičarem Fransoa Žakobom, njegovu knjigu „Logika živog” objavio je svojevremeno „Nolit”.
Šta bi srpska kultura i izdavaštvo mogli da nauče od francuskog?
Mi ne možemo ništa naučiti, jer je naša istorijska egzistencija završena i mi smo postistorijski narod. I to što mi izdavači radimo u Srbiji, to je uprkos svemu, posebno u oblasti kojom se ja bavim. Izdavaštvo postoji uprkos svim otporima koji su usmereni protiv te vrste izdavaštva –a ima ih mnogo, počev od upravnika Narodne biblioteke Srbije, preko mnogo drugih faktora, pa sve do carine… To su nemerljive sile, ako parafraziram Rastka Petrovića. Priča o tome kako smo sami sebe izolovali u kulturi bila bi mnogo duga, ali to nije učinila „zločinačka Amerika”, već mi sami… I to nikoga ne uzbuđuje. Kroz pedeset ili sto godina naša kultura će biti kao zgasla zvezda… već je naš jezik dokaz da smo završili istorijsku egzistenciju, rastočio se u mnoštvo drugih, a to se dosad nigde u svetu nije dogodilo.
Tekst je preuzet iz Politike