Željko je tada, iako tek preobučeni Julovac, bio kul lik, imao je dugu kosu, nervirao ga je Veran Matić, vlasnik B92, kojem je tada, kako je Željko sam govorio pomagao dok je ratovao sa Mirom Marković.
Sastanak je trajao skoro tri sata, i njemu smo prisustvovali samo nas trojica; Željko Mitrović, moj najbolji prijatelj, inače čovek koji je zajedno sa Markom Somborcem kreirao koncpet te serije, napisao scenario, i ujedno režirao pilot epizodu, i ja, kao njegov saradnik i čovek koji “zna ljude”.
Tih tri sata više smo ćaskali o svim mogućim i nemogućim životnim i državnim sranjima osim o seriji. Doduše prijatno nas je iznenadilo to što je vlasnik Pinka spremajući se za sastanak sa nama stvarno pročitao svih deset scenarija za epizode koje smo mu poslali prethodno, i odgledao pilot epizodu koju smo snimili našim sredstvima.
I ne samo da ih je pročitao, nego je sa nama po onim papirima tražio delove kojima se oduševio i čitao ih ponovo na glas, cerekajući se kao malo dete govoreći “sjajno . . i ovo je sjajno . . a ovde sam se pokidao od smeha”.
Ostatak vremena smo pričali o tome kako je on postao to što je postao, kako je stigao od Oktobra do Pinka.
Ispričao nam je kako je došlo do toga da njegova čuvena “Petica” muzički studio za snimanje i vežbanje, gde je on inače svirao sa svojim bendom Oktobar 1864, postala stecište svog narodnjačkog sranja kojim nas je zatrovao. Rekao je “U nekom trenutku došao je jedan lik i zamolio da zakupi ceo studio za vikend da se snimi neki treš narodnjak. U ono vreme znaš kako je bilo, slično ko i sad, para od roka malo ko je imao, a meni su bile potrebne u tom trenutku jer mi je oprema bila pri kraju. I tako je lik snimao jedan vikend i platio mi cifru koju ja sa studijom zaradim za godinu dana. Onda je došao sledeći vikend i opet pitao da li može da uradi istu stvar, i onda ponovo i ponovo i ponovo, i ja sam za par meseci kupio najnoviju 32-kanalnu miksetu, koju tada niko nije imao u Srbiji osim PGP-a. Tako sam skapirao da ovaj narod nikad neće ceniti kvalitet, i da tu nikad novca neće biti, nego samo sranje koje može da razume.”
Ideju snimanja sitkoma je odbio uz jasnu računicu koju nam je objasnio “Pazi, mene Rosa Salvahe košta 160 dolara po epizodi, traje pola sata i realno je gledanija od bilo kog drugog programa na srpskoj televiziji. Vaša serija me po epizodi ne bi koštala manje od 10.000 dolara, a reklamni prostor bi prodao po istoj, ako ne i manjoj ceni. Što znači da bih snimanje vaše serije ja bacao 9.850 dolara nedeljno, a nemam nikakvu obavezu da to radim. To je posao za državnu TV, ili da jednostavno država donese zakon kojim ću ja biti obavezan da plaćam porez na sranja koja puštam ili da imam toliko i toliko programa u sopstvenoj produkciji ili šta već. Kad se to dogodi, onda ponovo možemo da razgovaramo.
To se još nije dogodilo.
Skoro deset godina kasnije sedeo sam sa Acom Rodićem, vlasnikom Kurira i Glasa javnosti u njegovoj kancelariji. Ideja mu je bila da Kurir više ne bude prepoznatljiv kao tabloid koji laže, već da bude klasičan tabloid po ugledu na britanski Sun, ili nemački Bild. Razgovarali smo o tome da mu ja pomognem kao neko ko se razume u odnose sa javnošću, naročito u kriznim trenucima. Ja sam odgovarao jer sam neko sa potpuno druge strane Kurira i neko, ko nema problem da kaže sve što, i kako, misli sagovorniku u facu, pri tom važim za nekog ko ipak zna šta govori.
Iskreno bio je to njegov hrabar potez, jer je bezmalo sat vremena slušao moj traktat o razvaljenom srpskom društvu koje ne ume da donese zdravu odluku na izborima, jer između ostalog veću vrednost pridaje znojavoj sisi Seke Aleksić na njegovoj naslovnoj strani, nego pozadini Afere Stečajna mafija koja ima oko sebe zid ćutanja.
Nakon mog izlaganja razgovarali smo još najmanje dva sata o celoj situaciji u medijima uopšte, i mogućnostima i nemogućnostima koje mediji u Srbiji imaju. Na kraju me je pitao” Da li znaš koji je Kurir bio najprodavaniji?” i odmah bez mog odgovora sam nastavio “Onaj na kojem smo na naslovnoj strani okačili scene iz Severininog pornića. Ujutru do osam je prodat ceo tiraž, onda samo doštampali novi koji je otišao do podneva, a onda samo odštampali još jedan tiraž koji je otišao do večeri. Oko pola miliona prodatih primeraka tog dana. Na kraju sam video kako su kolporteri u Knezu fotokopirali našu naslovnu i drugu stranu u kojoj su bile slike Severine i to prodavali. Samo to, onako jadno. I pazi, na kraju mi smo tabloid, a Index.hr koji je prvi objavio te slike iz njenog pornića na svojoj web strani je respektabilni balkanski portal sa preko milion poseta dnevno.
Mogu ja da pišem o čemu god, neko će drugi pisati o Severininom porniću. To je tržište, ili će država da ga uredi, ili će se to tržište urediti samo od sebe. Ja mogu samo da ti garantujem da država nema nameru da ga uredi nikad, samo da utakne svoje igrače u poziciju koju drži Kurir, a ja sada hoću sa te pozicije da uradim nešto normalno, za početak da to uredim da bude po svetskim standardima”
Tako sam saradnjom sa Kurirom naučio više o tabloidima i o celoj toj medijskoj filozofiji, koja se sada sve više profiliše kao dominantna medijska forma, nego u bilo kojoj drugoj priči.
Odeš na National Geographics i tamo imaš naslov i sliku kako su neandertalci izumrli zbog seksa koji su upražnjavali sa homosapiensima. Tabloidno, fino spakovano, ali tabloidno. Sve je teže povući granicu i svrstati medije u neku kategoriju, svesu to manje više postali tabloidi. Govorim naravno o posećenim medijima.
Dolazi vreme kada će sve biti jasno i otvoreno, čak i za Srbiju. Globalizacija uzima danak našoj dvodecenijskoj izolaciji i samoizolaciji. Koliko imaš poseta na Google analytics-u i kakav ti je rejting na Google Trendsu toliko ti vredi web strana.
Ako imaš 100.000 poseta dnevno reklamni prostor na svojoj web strani možeš prodati za toliko i toliko, ako imaš 500.000 poseta dnevno reklamni prostor možeš prodati za toliko i toliko, ako imaš milion, toliko i toliko. Sve van tih okvira će biti pranje novca.
Dolazi vreme kada će političari biti praćeni kad idu na diplomatska putovanja, sa svim troškovima dostupnim na internetu. Dolazi vreme kada će ova web strana biti takmac svim drugim web stranama na svetu na srpskom, hrvatskom, bošnjačkom, crnogorskom, vojvođanskom, beogradskom, banjičkom jeziku.
Dolazi vreme jednog tržišta, istih pravila za ceo svet. Vreme košnice u kojoj će biti jasni parametri za sve, gde će sve biti vidljivo i sve biti dostupno. Dolazi vreme u kojem će vlasniku medija jedino biti bitno koliko poseta ima dnevno i od toga zavisiti koliko će sredstava imati za dalju tržišnu trku sa ostalima.
A sve ovo vam pišem jer iz puke igre i radoznalosti volim pratiti svoj Google analytics. U poslednja dva dana sam pustio dva različita tipa teksta, jedan je bio duhovit, sa jasnim političkim stavom, oko kojeg se moglo polemisati, i drugi pravi jeftino tabloidni, sa videoklipom u kojem se Vendi bije sa piljarkom na Banjičkoj pijaci. Na prvom je naslovna slika bila, slika planete Zemlje iz vremena kada je postojao samo jedan kontinet Pangea, a na drugoj Vendi golih sisa.
Je l potrebno da objašnjavam razliku u poseti prema Google analyticsu, ili i sami pretpostavljate kako je to bilo, ili i sami razumete razliku?
Inače sada je GA postao neverovatno zabavan jer u svakom trenutku vlasnici web strana imaju podatke, o tome, ne samo koliko, i šta ljudi čitaju na njihovoj web stranici, nego odakle dolaze, koliko se zadržavaju, imaju čak i mapu sveta sa tačnim lokacijama sa kojih ih ljudi čitaju, koje pretraživače koriste i slično.
Reče mi pre neki dan prijatelj koji prati web stranu jednog velikog srpskog medija “kad vidim da jutarnji pik na web stranu sa mobilnih telefona traje duže nego inače, znam da je u gradu saobraćajni kolaps”.
Google je Matriks novog doba, medijsko tržište ima samo jedno pravilo.
Broj poseta.
Mediji, jasna je poruka spremite nove Severinine porniće kao glavno jelo u 21. veku, i nešto pametno pride kao prilog ili salatu.
O finesama, razlikama u publici, kvalitetu sadržaja, sili uredničke mogućnosti da ipak plasira nešto pametno uz smeće i sličnom ću pisati u nekom drugom tekstu.
Tekst preuzet sa Bloga autora