Sačekajte sa aplauzom. Nećete pljeskati na kraju. Ponosan sam što sam ovdje na sajmu knjiga, jer, kao što smo danas iznova čuli, knjige su potrebnije nego ikada ranije. Bez njih nema rješenja za stravičan rat u Gazi. Bezrezervno osuđujem napad Hamasa na Izraelce blizu granice sa Gazom – bez ikakvih „ako i ali“. Priznajem pravo Izraela da se brani i spreči pretnju.
Međutim, primjećujem nešto neobično. Čim neko pomene potrebu da se analizira složena pozadina, obično biva optužen da podržava ili odobrava Hamasov terorizam. Da li shvatamo koliko je čudna ova zabrana analize da vidimo svu složenost? Kojoj kompaniji pripada ova zabrana? Evo moje prve provokacije o društvu koje je ustrojeno kao saće (aludirajući na slovenački slogan na sajmu, op. prev.). Koji idiot je izabrao ovo da predstavi? Znate li kako žive pčele? Ovo je najtotalitarnije društvo koje možete zamisliti. Više od 80 odsto žena je de fakto kastrirano, ne smeju da se seksualno razvijaju, samo rade. Onda imate kraljicu koja jednom u životu ima seks sa deset muškaraca, a kada dožive orgazam, odmah proguta njihove penise.
Ne hvala. Ne želim da živim u takvom društvu. Da pređem na moju temu. Naslov nedavnog dijaloga o antisemitizmu i pokretu BDS (Bojkot, oduzimanje i sankcije) u Der Spiegel-u bio je „Ver Antisemit ist, bestimmt der Jude und nicht der potenzielle Antisemit“ na nemačkom. ja prevodim. Ko je antisemit određuje Jevrejin, a ne potencijalni antisemit. U redu, zvuči logično. Žrtva treba sama da odluči da li je zaista žrtva. Ali, zar isto ne važi i za Palestince, koji sami treba da odluče ko im krade zemlju i oduzima im osnovna prava? prava. Danas želim da vam skrenem pažnju na jedan divan detalj. Mislim da je to bila poslednja reč govora slovenačkog predsednika (Nataša Pirc Musar je održala govor neposredno pred nastup dr Slavoja Žižeka, op. str.). Ispravite me ako grešim. To se dogodilo na kraju njenog govora, i to je bio jedini put da je ovde data riječ Palestincima. Ranije je bilo samo Hamas protiv Izraela. Žao mi je, ali u ovu situaciju morate uključiti i milione Palestinaca. Pod analizom pozadine ne mislim na potpunu glupost koja se maskira u duboku mudrost. Znate kako se kaže da je neprijatelj neko čiju priču nikada niste čuli. Izvinite, pročitao sam Hitlerovu moju borbu. To što sam „čuo“ njegovu priču čini me da sam još više protiv nacizma, a ne manje.
Danas imamo dve glavne priče o Izraelu. Ismail Hanija, lider Hamasa, koji naravno udobno živi u hotelu sa pet zvezdica u Dubaiju, rekao je na dan napada, a citiram: „Jevreji, samo ovo moramo da vam kažemo, bežite iz naše zemlje . Beži nam s očiju. Ova zemlja je naša. Ovde je sve naše. Ovde nema mesta ni sigurnosti za vas.” Kraj citata. Običan i odvratan. Ali zar izraelska vlada nije rekla nešto slično? Mada, naravno, na mnogo civilizovaniji način. Citiram prvu od zvaničnih poruka aktuelne izraelske vlade – iz zvaničnog izvora: „Jevrejski narod ima isključivo i neotuđivo pravo na sve delove Zemlje Izraela. Vlada će podsticati i razvijati naseljavanje svih delova Izraelske zemlje u Galileji, Negevu, Golanu, Judeji i Samariji.“ Ili kako je rekao Benjamin Netanjahu: „Izrael nije država svih njenih građana. To je država jevrejskog naroda i samo njih.” Kraj citata.
Zar ovaj princip ne isključuje ozbiljne pregovore? Oni Palestince tretiraju samo kao problem. Izrael im ne daje nadu da će povoljno definisati svoju ulogu u zemlji u kojoj žive. Iza svih političkih teza o tome ko je veći terorista, krije se teški tamni oblak, bolje rečeno, močvara. Masa palestinskih Arapa decenijama živi u nesigurnosti, suočavajući se sa svakodnevnim uznemiravanjem doseljenika i izraelske države – ko su ti ljudi? U kojoj zemlji žive? To je okupirana teritorija: Zapadna obala i Samarija, odnosno država Palestina, koju trenutno priznaje 139 od 193 države članice Ujedinjenih nacija.
Moram da pohvalim prvu generaciju izraelskih lidera – od Ben-Guriona do Mošea Dajana. Govorili su sasvim drugim, iskrenim jezikom. Otvoreno su priznali da se njihovo pravo na palestinsku zemlju ne može zasnivati na nekoj univerzalnoj pravdi. Dozvolite mi da dam primer. 29. aprila 1966. dogodio se incident u Gazi. Grupa Palestinaca iz Gaze prešla je granicu da opljačka useve na poljima kibuca Nahal Oz. Tada je Roj, mladi jevrejski član kibuca koji je patrolirao poljima, na svom konju galopirao ka njima da ih otera. Palestinci su ga uhvatili, a Ujedinjene nacije su potom predale njegovo telo sa iskopanim očima. Ali reakcija Mošea Dajana je važna. Sledećeg dana održao je govor na sahrani ubijenog Jevrejina. Čujte: „Nemojmo danas kriviti ubice. Kakvo pravo imamo da govorimo o njihovoj smrtnoj mržnji prema nama? Oni već osam godina žive u izbegličkim kampovima u Gazi, dok smo pred njihovim očima zemlju i sela u kojima su oni i njihovi preci nekada živeli pretvorili u naše nasleđe.“ Kraj citata.
Možete li uopšte da zamislite sličnu iskrenu izjavu danas? Koliko smo daleko od situacije koja je postojala i pre nekoliko decenija, kada se govorilo o sporazumu o Zemlji za mir, o rešenju dve države, ili kada su ga i današnji najodlučniji branioci Izraela pritiskali da ne gradi naselja u Zapadna obala! Izrael je 1994. godine izgradio zid koji je odvajao Zapadnu obalu od izraelskih granica iz 1967. godine, i dalje priznajući Zapadnu obalu kao poseban entitet. Sve se to sada raspršilo.
Simbol današnje izraelske vlade je Itamar Ben-Gvir. U politiku je ušao pridruživši se Kahane Hai-u, omladinskom pokretu Kah Partije – a ko ju je označio kao terorističku organizaciju i zabranio? Sama izraelska vlada. Kada je Ben-Gvir postao punoletan i mogao je da bude pozvan u Izraelske odbrambene snage, zabranjeno mu je da služi zbog njegovog krajnje desničarskog političkog porekla. Čovek koga je Izrael žigosao kao rasistu i terorista je sada — pogodite šta? Izraelski ministar za nacionalnu bezbednost, koji bi trebalo da štiti vladavinu prava!
Setite se velike kontroverze koja je podelila Izrael poslednjih meseci. Juval Harari je prokomentarisao mere koje je predložila Netanijahuova vlada. „Ovo je definitivno državni udar. Izrael je na putu da postane diktatura.” Izrael je podeljen između nacionalističkih fundamentalista koji nastoje da eliminišu ključne karakteristike legitimne državne vlasti i članova civilnog društva koji su svesni ove pretnje. Napadom Hamasa, a ovo je po mom mišljenju prava tragedija, kriza je završena, duh nacionalnog jedinstva je odmah prevladao. Uvek je tragičan trenutak – kada unutrašnji raskol prevaziđe spoljašnji neprijatelj. Možda je prvi korak jasno prepoznati ogroman očaj i konfuziju iz kojih se mogu roditi akti zlobe.
Bez rešenja palestinskog pitanja neće biti mira na Bliskom istoku. Ovo sam čak pročitao u izraelskim novinama poslednjih dana. Ni na koji način ne odobravam napad Hamasa. Ovo je krivično delo. I da, Izrael ima svako pravo da krene u kontranapad protiv Hamasa. Ali ne smemo zaboraviti mračnu, komplikovanu pozadinu. Palestincima.
Druga stvar je da rešenje nije kompromis u prljavom smislu sredine između dve krajnosti. To mnogi moji prijatelji kažu. Kažu: „S jedne strane, da, Palestinci imaju pravo da budu malo antisemitski nastrojeni. Pogledajte šta im Izrael radi. S druge strane, Izraelci imaju pravo da budu malo nasilni. Vidite šta smo im uradili tokom Holokausta.” Mislim da ovde ne postoji ništa što treba da razumete. U odbrani prava Palestinaca i borbi protiv antisemitizma potrebno je ići do kraja u oba smera. (Prekid iz publike: Ne možemo da poredimo užase Hamasa sa onim što radi izraelska strana. Izvinite.) Ne poredim. Ne, to nije relativiziranje. Radi se o mnogo više: i upravo ste sada pokazali šta u praksi znači slušati različitost, šta bi inkluzija trebalo da bude. Ovakva intervencija je, ovim rečima, logika isključenja. Za ovaj „naš način različitosti“ neki ljudi, naravno, prvo moraju biti isključeni.
Govorim o desetinama Palestinaca koje lično poznajem. Izvinjavam se ako sam sada malo prolupao. Ako postoji neko u ovoj prostoriji ko je učinio više za mirnu saradnju Palestinaca i Izraelaca od mene, onda ću pognuti glavu. Ali njega nema. Možete li više od toga? Moji prijatelji i ja zajedno smo organizovali veliki skup u Ramali u čast Valtera Benjamina. Juda. Organizovao sam filmsku školu u Ramali zajedno sa jevrejskim profesorom. I tako dalje i tako dalje. Naravno, ne možete to porediti sa činom nasilja. Hamasov napad je krajnje nemilosrdan, brutalan. Mogu da se spustim tako nisko na svoje pojmove da citiram Entonija Blinkena, američkog državnog sekretara, sa kojim se slažem po ovom pitanju, koji je rekao: „Da, Izrael ima svako pravo da uzvrati, ali pitanje je kako uzvraća udarac. svi mi.” Nije samo Izrael protiv Hamasa. Opet: u trenutku kada prihvatite da je nemoguće boriti se za obe strane istovremeno, izgubio si dušu. Posebno danas, kada imamo ono što ne mogu nazvati drugačije nego antisemitskim cionizmom.
Da li znate zašto evropska desnica voli da podržava Izrael? Idemo na početak. Pogledajte moju najnoviju knjigu za važan citat. Da li znate ko je njen autor? Da, Rajnhard Hajdrih. Hajdrih je 1936. napisao pismo, izjavu u kojoj je rekao da su Izraelci divna nacija. Spremni smo da radimo sa njima, ali ne ovde u Nemačkoj. Trebalo bi da idemo tamo. Sećate se ludog Norvežanina Brejvika? U Norveškoj je imao potpuno antisemitske stavove, ali je istovremeno izrazio podršku delovanju Izraela kada je reč o odnosu prema Palestincima. Radije ne bih nastavljao sa spiskom. (Opet protest publike: Šta je sramota na dan kada se ljudi ubijaju i ubijaju.) Gde su ubijani? Čak iu Gazi? (Protest publike: Reč je o relativizaciji onoga što se dešava i onoga što se dogodilo.) Ne relativizujem ništa. Napad Hamasa je bio gnusan zločin. Ja to ni na koji način ne relativizujem. Sve što kažem je da ako govorite na način na koji sada govorite, stavljate milione Palestinaca u nemoguću poziciju, što će onda dovesti do porasta antisemitizma. Ipak, dozvolite mi da završim priču. Artur Kostler je rekao gorku istinu: „Ako moć kvari, važi i obrnuto. Progon kvari žrtve, iako možda suptilnije i tragičnije.” Kraj citata.
Ovo se odnosi na obe strane u ratu koji je u toku. Moj apsolutno najveći heroj 20. veka je Marek Edelman, poljski Jevrej koji je to jasno video. Edelman je 1943. godine učestvovao u ustanku u Varšavskom getu i 1944. u ustanku u celoj Varšavi. Posle rata, kada su mu žena i deca emigrirali 1968. godine zbog pogoršanja antisemitske atmosfere u Poljskoj, on je sam odlučio da ostane. On je ukazao na priče o srušenim zgradama na mestu logora Aušvic i rekao: „Neko je morao da ostane ovde sa svima koji su ovde poginuli.“ Od 1970-ih, kao član Solidarnosti, radi u Komitetu za odbranu radnika. i seo za pregovarački sto. Pred kraj svog života, Edelman je javno branio palestinski otpor, tvrdeći da je jevrejska samoodbrana protiv koje se borio trebalo da pređe granicu kada je počelo ugnjetavanje. Diskvalifikovati Edelmana kao pukog vređanja Jevreja je, po mom mišljenju, krajnje nepristojno. Zašto ovo govorim ovde, u Frankfurtu, na sajmu knjiga? Jer samo čitajući knjige – tu se slažem sa prethodnicima – možemo postati svesni situacije.
Književnost je privilegovan medij kroz koji možemo opipljivo prikazati duboku dvosmislenost i složenost naše nevolje. Ne mistifikujem poeziju. S druge strane, moja teza – da vas ponovo šokiram – je da bez poezije nema etničkog čišćenja. Pomislite na Ruandu. Iza ovih masakra stajao je veliki lokalni pesnik. Pomislite na rat u bivšoj Jugoslaviji. Radovan Karadžić je i pre rata bio veoma cenjen pesnik. Da ne spominjem Mao Cedunga. Zato sam bio šokiran kada sam saznao da je dodela nagrada Adanii Šibli odložena. Smatram da je odluka skandalozna. Da, terorizam protiv Izraela je u suprotnosti sa svim vrednostima Frankfurtskog sajma knjiga. Da. Poput kolektivnog kažnjavanja miliona ljudi u Gazi i ukidanja nagrade Adania Šibla. Približavamo se paradoksima kulture isključivanja. Zvanično kažemo „uključenost i raznolikost“, ali onda kultura isključenosti ne čini ništa osim isključuje one koji se ne uklapaju u pojam uključenosti i različitosti. Ne samo da sam ponosan što sam ovde, već me je i malo sramota.
Pokušajte da zamislite šta bi Marek Edelman rekao da je danas živ. Ponavljam ponovo, na kraju sam. Ne, ni na koji način se ne slažem sa onim što je Hamasov pokret uradio i ne relativizujem to. Bilo je to nemilosrdno, brutalno ubijanje. Hanija to jasno daje do znanja. Ne radi se samo o ograničavanju Izraela, već o uništavanju zemlje. Međutim, okolnosti koje sam opisao ni na koji način ne relativizuju ovaj zločin. Zbog njih vidimo samo pozadinu ovog dešavanja, iz koje ovakvi zločini mogu proizaći – ali to ih ni na koji način ne opravdava. Ako ovo ne uzmemo u obzir, ako ne uzmemo u obzir ono što se dešava na Zapadnoj obali, onda ne možemo da razumemo situaciju.
Apsolutno u potpunosti priznajem pravo Države Izrael na postojanje. Takođe sam apsolutno kritičan prema palestinskim vlastima. Na primer, mislim da je Arafat s pravom opisan kao čovek koji nikada ne propušta priliku da propusti priliku. Postupio je krajnje glupo kada je odbio dogovor sa vladom Ehuda Baraka, koji je pripremila Klintonova. Ne hvalim Palestince. Sve što kažem je, pogledajte njihovu situaciju na Zapadnoj obali. Oni su u bezizlaznoj situaciji. Ovo je tragedija.
Transkript Mladina
Prevod BUKA