Dokumentarni film o slavnom češkom oskarovcu, reditelju Jiržiju Menclu koji je više od tri meseca radio njegov prijatelj i kolega Puriša Đorđević, počinje rečima: “Za naslov našeg dokumentarnog filma izabrali smo reči Jiržija Mencla
– “Plašim se da se sve razume”.
Purišina kamera pratila je proletos Mencla dok je u Narodnom pozorištu postavljao operu Sergeja Prokofjeva “Zaljubljen u tri narandže”. Na svečanosti uoči Dana Narodnog pozorišta, upriličena je zatvorena projekcija, a beogradsku premijeru film će imati najverovatnije na FEST-u.
Vidno raspoloženi Mencl, na pitanje da li mu se dopao film, kaže
– Puriša je blesav, uradio je loš film, jer on uopšte i ne zna kako da napravi dobar film. Ali, ja sam toliko odličan da Puriša nije ni morao ništa da pravi.
– Jedan je dosta – nije ostao “dužan” ni naš reditelj.
– Naravno da se šalim – nasmejao se i nastavio priču Jirži Mencl. – Puriša je, čini mi se, uhvatio baš ono što sam ja. Nije vodio priču kao da sam neki “selebriti”, uhvatio je moju suštinu, a to je suština normalnog čoveka. Dakle, običan sam kao i vi, kao i bilo ko drugi. To Purišin film dokumentuje. Da ne pominjem da je usput dokumentovao i koliko sam star (smeh).
Đorđević u filmu dotiče i vašu četiri decenije mlađu suprugu Olgu, kao i žutu štampu koja je danima pisala o njenoj trudnoći? Jeste li očekivali da će i to biti deo filma?
Rekao sam mu na početku da ne volim da se priča o mom privatnom životu. Verovatno jer nema nikakvih zajedničkih niti sa ovim što ja radim i čime se bavim. Želeo sam da snimamo kako se radi opera, a to je Puriša sjajno uradio. Zabeležio je fantastičnog dirigenta Davida Porselajna, pevače, atmosferu sa pozorišnih dasaka. A to je jako dobro.
Kakav je vaš odnos sa Beogradom? Redovno mu se vraćate?
U vašoj prestonici provodim toliko vremena koliko mi je potrebno za posao. Nažalost, ne poznajem Beograd. Nikada nisam imao viška vremena da se prošetam njegovim ulicama. Kad sam režirao operu, moja relacija je bila pozorište – hotel.
Volite ovde da radite?
Ovaj dom u kojem smo sada, Narodno pozorište, odličan je za pravljenje dobre atmosfere, upravnik je moj drug Božidar Đurović i svi u teatru su sjajni, tako da meni jedino ostaje dobro da radim. Uljuljkali su me kao bebu, tako me “drže” ovde.
Koja je razlika između režije na filmu i u operi?
Režija nije umetnost, to je odnos ljudi koji rade sa vama. Kada režirate operu, od pevača zavisi kakva će ona biti, u filmu od toga kakvi su tehničari, glumci, montažer… Oni moraju biti zadovoljni, da rade sa elanom, i onda je nama rediteljima sve lakše. Problem je sa ljudima koji su indolentni, koji spavaju na poslu, zapravo koji samo obavljaju posao radi novca. U pozorištu to nije dozvoljeno.
Samo u pozorištu?
Ne može da bude dobro kada je umetniku kompas tehnika. Glavni faktor, ono što ga vodi, mora da bude srce. I glumci i pevači bi trebalo da budu srećni dok igraju, da se smeju, da neguju dete u sebi koje se raduje životu.
To je vaš recept za uspešnost?
Jeste. Samo srce i osmeh. To je sve.
Pažnju svetske javnosti Jirži Mencl je pridobio krajem šezdesetih, kada je njegov prvi igrani film “Strogo kontrolisani vozovi” (1966) osvojio Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja. Velik uspeh postigao je i sledećim ostvarenjem “Ševa na žici”, koji je i pored zabrane prikazivanja u Češkoj uspeo da osvoji Zlatnog medveda na festivalu u Berlinu. Većina njegovih filmova snimljena je prema motivima romana Bohumila Hrabala.