U momentu pisanja ovog teksta, nedelja kasno uveče, čuju se izjave sa najviših mesta da nam ona i nije neophodna, ali i da će možda biti usvojena tokom sledeće sedmice. „Mož’ da bidne, al’ ne mora da znači“ što bi rekli decentni, poslovično odlično obavešteni srpski politički analitičari .
Osećam neodoljivu potrebu da podsetim (ne)retkog čitaoca mojih pisanija da je poslednja Deklaracija o Kosmetu u Domu narodne skupštine usvojena pre tačno sto sedam dana, 31. jula ove predizborne godine. Pozitivni politički i drugi sveukupni rezultati, nastali kao posledica ove julske ( Julovske?) Deklaracije, i njome proizvedena korist za Srbe na severu i jugu Kosova, građane Kosova, građane Srbije i region u celini su nemerljivi. Ni mikrometrom, ni mikroskopom, ni političkim, socijalnim, ni ekonomskim merilima, apsolutno ničim. A doneta je dominantnom većinom, glasovima onih koji bespogovorno podržavaju vlast i glasovima onih koji, kad je to politički ( i finansijski) isplativo, ponekad podržavaju režim.
Zašto sada to usaglašavanje, štimovanje i pogađanje ide mnogo teže? Zašto dve najveće stranke, Demokratska i SNS, koje unisono ponavljaju istu besmislenu i istovremeno dramatično opasnu frazu „ i Kosovo i EU“, ovoga puta ne mogu da prikupe dovoljno nedostajućih glasova svojih strančica – satelita? Naravno, odgovor lak i jednostavan – počela je predizborna kampanja! Glavna tema je ko će s kim, kako će ko s kim, gde će neko s nekim… Koliko košta podrška, šta se daje, a šta se otima, ko će biti spreda, a ko pozadi – na plakatu, ko će biti gore, a ko dole – na listi…
Postoji još jedan razlog koji otežava dogovor oko Deklaracije i koji ga verovatno čini nemogućim. Politička demencija, prateća pojava političke logoreičnosti od koje boluje gotovo svaki političar srpski. Zaboravili su naši politički pregaoci, od statista do prvaka drame ovog palanačkog političkog teatra, šta su sve i kome su sve lagali, pardon, davali olaka obećanja… Šta je Tadić obećavao severnomitrovačkim vođama i njihovim politički osvešćenim biznismenima, šta je garantovao Klintonki, a na šta se prisezao Merkelovoj? Kakva je suština zaricanja koja je Jeremić činio na svojim mnogobrojnim putovanjima u „nama daleke, ali prijateljske zemlje“. Kakve li sve tajne krije briselska „mala soba, tri sa tri“ u kojoj je nesrećni Borko pregovarao, dogovarao i utvrđivao stavove sa svojom kosovskom partnerkom, navodno tako da „preambula Ustava ostane nevina“. Bogdanović, ministar za KiM, nikoga nije lagao, on je samo verovao u sve laži…
Šta li je pendrekefendija Dačić bio primoran da konstatuje na vašingtonskom molitvenom doručku, a šta na moskovskom kanabetu, bez večere? Da li je mladoevropljanin Nikolić, uz pomoć prevodioca Vučića, u Briselu, na engleskom izrekao nešto što je neprevodivo na ruski? Koju fatvu je iz Ševeningena dobio Todorović, a koju Vjerica? Šta su o Raškom Sandžaku Moamer, Sulejman i Rasim zborili sa reis ulemom, a šta sa vezirom? A šta li su ostali nepomenuti pregaoci moderne srpske političke misli lagali i obećavali diplomatskim kaplarima treće kategorije? I sve te laži, obećanja i zaricanja sada, u vreme predizbornog pijačarenja i šibicarenja, treba utkati u tanku pređu Deklaracije o zaštiti besmislene preambule katastrofalnog Ustava, donetog štimovanim referendumom? Pa to ni agilni i premudri trio: Krkobabić, Mićunović & Palma ne bi uspeo da ukomponuje. A ako se tekst ne harmonizuje svi parlamentarci rizikuju da ih, svojim siktavim koloraturnim falsetom, prozove, nagrdi i prokune Aleksandar Vasiljevič Konuzin, lično!
Nažalost, još jednom će podgrejani kosovski mit biti glavna tema srpskih izbora. Vrhunac paradoksa je u tome što će , kao i mnogo puta do sada, najviše energije predizborne političke prevare i najviše živaca srpskog birača pokornog biti potrošeno na temu koja je potpuno van moći odlučivanja i prvih i drugih. Teme koje su najvažnija obaveza političara i životno važne za građane Srbije, ponovo će ostati drugorazredne. Korupcija, nepotizam i diletantizam skoro svih političara i bar polovine državnih činovnika, ostaće u senci jarinjskih i brnjačkih barikada.
Ako se ne desi čudo, ako birači ne izgovore odlučno ne, kao što su to uradili pre tačno deceniju i po, na lokalnim izborima 1996. godine, u narednom četvorogodišnjem mandatu, o sadašnjosti i budućnosti ovog jadnog naroda, ovih jadnih građana , odlučivaće oni koji pobede u igri bezočnog laganja i tupavog verovanja.
Tekst preuzet iz Danasa