Mnoštvo londonskih knjižara ovih dana ima gotovo istovetan izlog – kraj neizbežne biografije nedavno preminulog Stiva Džobsa, postavljene su tri knjige Džulijana Barnsa. Pored romana „Artur i Džordž“ i „Engleska, Engleska“, na čijim koricama stoje reklamne sentence da su oba svojevremeno bili u najužem izboru za Bukerovu nagradu, posetioce sačekuje i roman novela „Smisao za kraj“, za koji je autor ove godine konačno dobio prestižnu nagradu. „Floberov papagaj“ je sredinom osamdesetih takođe bio u najužem izboru, ali je od tada prošlo previše godina da bi knjiga krasila izlog.
Taj četvorostruki ulazak u najužu konkurenciju razvio je kod Barnsa razočaranje i svojevrsnu indolenciju prema Bukerovoj nagradi, koja nije lišena njemu svojstvene ironije i prezira. Nešto nalik na sagu o Basari i „Ninovoj” nagradi, sa istovetnim melodramskim epilogom.
Barnsove obrve
„Bukerova nagrada je kao bogati bingo“, govorio je Barns, ustremljujući se na sastav žirija i reputaciju same nagrade. „Ako želite da položite opkladu na to kome će nagrada pripasti, bolje je da pogledate formalne kvalifikacije i psihološki profil članova, a same knjige pogledajte uzgred“, objašnjavao je on. Imao je čak i savet svojim kolegama kako da se nose sa situacijom kada uđu u najuži izbor i saznaju da nisu dobili nagradu, naglašavajući da je najbolje da spreme iskren osmeh, zabavno podignu obrvu ili prezrivo nameste nozdrvu. Kada je, u ovom dobu već pomalo zaboravljeni, „Floberov papagaj“ ušao svojevremeno u finalni krug, Barns je post festum tvrdio da mu je jedan od članova žirija rekao da pre te knjige nikada nije čuo za Flobera, ali je nakon dragocenog saznanja naručio komplet Flobera i, sa nemalim oduševljenjem, obelodanio Barnsu da je reč o odličnom autoru.
Ove godine je stvar sa žirijem i Barnsovom prezrivom indolencijom prema nagradi i žiriju stajala posebno delikatno – na njegovom čelu je bila gospođa Stela Rimington, prva žena čelnik službe MI-5 koja je to postala sredinom devedesetih, i prvi čelnik te službe čije je ime obelodanjeno u javnosti. Gospođa Rimington, koja je bila profesionalni obaveštajac čitav svoj život, iliti kako se to na srpskom kaže dete službe, nije doduše bez literarnog umeća. Studirala je književnost na univerzitetu u Edinburgu, da bi potom karijeru u službi MI-5 započela u Nju Delhiju, kao obični daktilograf diplomatskih depeši, uz svog muža diplomatu, napredujući brzo zahvaljujući svojoj pronicljivosti i daru. Bila je, takođe, i prva žena obaveštajac koja je imala ovlašćenja da uči druge kako da formiraju agente i „izvore“. Nakon penzionerskog autobiografskog romana, koji je izgleda nezaobilazno opšte mesto sve dece svih službi ovoga sveta, i jedna od retkih tačaka dodira magli povlenskih i londonskih, okušala se uspešno i u žanru špijunskih trilera. Branila je sebe u poziciji predsednika žirija rečima da su i čudniji ljudi predsedavali Bukerovom žiriju.
No, da ipak služba i literatura najčešće ne idu idealno ruku pod ruku, osim ako niste baš Kim Radjarda Kiplinga, taj mladalački idol Rimingtonove, pokazala je njena izjava da će žiri u svojoj umetničkoj kritici visoko vrednovati čitljivost romana. Optužbe o kompetenciji su čak prerasle i u besmislenu malignu sumnjičavost, pa su je optuživali i za homofobiju, jer nije uvršćen roman Alana Holinghersta „Strančevo dete“. Ona je potom morala da objašnjava šta je podrazumevala pod tim literarnim kvalitetom čitljivosti, koji je naišao na osudu nekih kritičara, koji su isticali je reč o simplifikovanom kvazikritičarskom uvidu u literaturu kao pučku zabavu. Zbog toga je u završnoj reči, kada je obelodanjen ovogodišnji dobitnik, objasnila kako je roman toliko višeslojan i zabavno čitljiv, da se mora čitati nekoliko puta ne bi li se svi slojevi otkrili, ali da će to iznova predstavljati zadovoljstvo, upravo zahvaljujući – pogađate – čitljivosti.
Tako je ovogodišnja Bukerova nagrada, zapravo, špijunski triler pun intelektualnog omalovažavanja i nabujalih emocija, sa ironičnim barnsovskim veleobrtom i sladunjavim melodramskim epilogom.
Ako kupite unapred kartu za predstavu Mara/Sad u Rojal Šekspir teatru, dobićete na kućnu adresu unikatno pismo upozorenje da predstava obiluje provokativnim scenama koje uključuju nasilje, zlostavljanje, silovanje. Ako ovakvo upozorenje samo podgreje vašu umetničku recepciju, bićete, moguće je, među onih tridesetak ljudi (na premijeri je taj broj bio oko osamdeset) koji prosečno tokom predstave ne mogu da izdrže sadržaj na sceni i izlaze sa pomešanim osećanjima intelektualne razočaranosti i fizičkog gađenja. Šta je to tako šokantno na sceni?
Predstava je adaptacija komada iz 1963. švedskog autora Paula Vajsa. Komad dočarava navodnu predstavu režiranu od strane Markiza de Sada 1808. godine, u kojoj igraju njegovi sapatnici u mentalnom azilu. Tako se na sceni, između ostalog, odigrava silovanje jednog glumca seksualnom igračkom, patuljak oralno zadovoljava bišopa, a Markiz biva vezan i tučen. Interesantno je da je prvu postavku svojevremeno režirao Piter Bruk u Oldvičteatru 1964.godine, da je i ona tada bila shvaćena kao šokantna i provokativna, ali u mnogo manjoj meri. Predstava je nastavila svoj život na Brodveju, igrala je 145 puta i kasnije je Piter Bruk režirao i filmsku adaptaciju.
Oguglalost na provokacije
Kritičari nekih dnevnih novina koje nisu lišene tabloidnih sadržaja požurili su da ceo slučaj okarakterišu kao skandal i upitaju se, čak, da li ovakve predstave i pozorišta zaslužuju državne subvencije u vremenu i društvu u kome se čitav javni sektor suočava sa drastičnim rezovima. Međutim, i intelektualnije novine i njihovi kritičari nisu ostali izvan debate, pokrećući večna pitanja o društvenoj ulozi umetnosti i granicama provokacije kao mehanizma sa ostvarenje umetničke misije, pitanjima kontrole, opresije, nasilja kojima je čitavo društvo izloženo. Ukratko, značajan deo intelektualnog bagaža Fukoove filozofije u brutalnoj i direktnoj formi. Tako je „Gardijanov” kritičar, Majkl Bilington, dao predstavi tri zvezdice, naglašavajući, ipak, preupotrebu nasilja i karakterišući je kao artoovski teatar radi artoovskog teatra. Direktor Rojal Šekspir teatra Piter Hol je morao da se javno oglasi i odbaci primedbe, braneći predstavu rečima da je kontroverznost zapravo životni krvotok umetnosti. S obzirom na to da je on bio umetnički direktor teatra u vreme Brukove predstave, naglasio je da je tadašnja predstava takođe bila šokantna i uznemirujuća, ali je reakcija javnosti bila zrelija. Čini se da su autori predstave predstavljajući sve nasilne forme na sceni, računali, ipak, kako su to neki kritičari primetili, na oguglalog i permanentnom nasilju izloženog gledaoca, koji je mnogo puta u televizijskim vestima i filmovima video scene silovanja, torture i nasilja. Možda su precenili spremnost engleske javnosti na takvu nasilnu formu, ali im je globalna politika, donekle, dala za pravo.
Iako u predstavi postoje neke reference na arapsko proleće, najnovija brutalnost u vestima, kao i odurno, mazohističko medijsko naslađivanje nad zlostavljanjem i ubistvom diktatora, ma kako nasilna njegova vladavina bila, izmiče i imaginaciji i referencama ove predstave.