„Ne možete zamisliti kakva tuga i srdžba obuzimaju dušu kada veliku ideju, koju odavno poštujemo kao svoju svetinju, dohvate nevešti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kakvi su i sami”, reči su ruskog klasika F. M. Dostojevskog, čije se delo „Zli dusi” u dramatizaciji i režiji Tanje Mandić Rigonat uveliko priprema u nacionalnom teatru. Premijera je najavljena za 22. novembar kada će, ujedno, biti otvorena renovirana scena „Raša Plaović” i obeležen rođendan Narodnog pozorišta u Beogradu. To je dobar povod za razgovor sa glumcem Borisom Komnenićem koji tumači lik Verhovenski Stepana. U podeli su i Igor Đorđević, Goran Jevtić, Nenad Stojmenović, Milutin Milošević, Slobodan Beštić, Aleksandar Srećković, Zoran Ćosić i drugi.
Boris Komnenić je poznat po tome što ne voli da daje intervjue, ipak Dostojevski i predstava „Zli dusi” podstakli su ovog vrsnog umetnika da govori.
– Dostojevski je uvek veliki zadatak za dramaturga, u ovom slučaju i reditelja. Dramaturg je u ovom slučaju u velikom problemu jer mora da izdvoji ono što je važno, a da sačuva osnovnu nit. Dramatizacija Tanje Mandić Rigonat je vrlo poetizovana, što mi se dopalo prilikom prvog čitanja, tako da mi, praktično, nismo pravili velike izmene u odnosu na osnovnu zamisao. Imam utisak kako probe odmiču da se dosta scena rešava muzikom, na muzički način. Moram da primetim i to da je kod velikih naslova najveći problem što nemate pravo na grešku. Kada postavljate roman „Zli dusi” autora kakav je Dostojevski, uvek se može pogrešiti. Ipak, svaki trenutak je dobar trenutak za pravu literaturu, a ovaj je idealan za Dostojevskog.
Dostojevski se u romanu „Zli dusi”, koji je napisao 1872. godine, bavio političkim tendencijama novog vremena. I posle toliko godina delo je surovo aktuelno?
Dostojevski je uvek aktuelan. Ne može nešto što je kvalitet da ne bude aktuelno. To je nešto što ne ostavlja prostor nikakvoj sumnji. Eshil je bio Eshil i kada je pisao, i kada je igran kroz vekove, i uvek će biti tako. Jedan od dokaza veličine jeste trajanje. Ovaj trenutak je idealan za predstavu „Zli dusi”. Ne vidim da bi bilo ko mogao da kaže: A zašto sada? Zato što ovom trenutku pripada. Često se setim Sema Pekinpoa i njegovog boravka u Beogradu. Kada ga je jedan naš sugrađanin pitao zašto pravi filmove o nasilju, on mu je odgovorio: „Da li imate vi ogledalo, da ne bih morao da objašnjavam. A zašto? Zato što je to tako.”To je isto kao da neko pita alpinistu zašto se penje. Pa zato što je planina tu, jer se upravo nudi…
Vaš Verhovenski Stepan je je svestan da nije savršen, ali kao takav traje, preživljava…
I strada! To njegovo stradanje govori o njegovoj suštinskoj dimenziji, jer može da strada samo neko ko suštinski ipak jeste pravednik i ko je svestan svoje greške i svoga problema. On spada među one likove koji u svojoj infantilnosti, nedorečenosti i površnosti postaje vrlo opasan, zato što iz takvog stanja omogućava da zlo krene u akciju, a onda je čak i proizvodi. Na kraju krajeva, on je i vaspitao te neke mlade ljude koji kreću u prostor zla i destrukcije. Mislim da do kraja i ne zna za šta je kriv, ali oseća da jeste kriv. Oseća nesporazum, nedorečenost i pre svega laž u svom životu. Na kraju krajeva, on izgovara tu strašnu rečenicu: „U mom životu najteže je živeti, a ne lagati i svojoj laži ne verovati.” Verhovenski Stepan je tragičan lik zato što postaja svestan svoje krivice.
Delite li mišljenje pojedinih poklonika Dostojevskog koji tvrde da je Verhovenski Stepan, ipak, najveći humanista od svih njegovih likova?
Nisam ga tako doživeo. On je pokušaj humaniste, ali je daleko od humaniste. Verhovenski je velika beba, velika lenčuga, neko ko bi želeo da radi, ali ne može. Sanja o svečovečanskom preporodu, ali ne preduzima apsolutno ništa. Možda je i tu njegova krivica.
Pozorište je, reklo bi se, uvek i pozornica sveta na kojoj se odvija borba dobra i zla. Koji borbu danas gledamo?
Gledamo ovo o čemu i pričam: pitanje lažnih proroka. To je stalno mesto. I Stari i Novi zavet govore o lažnim prorocima, a ovo je upravo njihovo vreme koje je Dostojevski na svoj način anticipirao. I tada je, naravno, bilo mnogo lažnih proroka. Rediteljka se poziva na nihiliste i anarhiste, jer to i jeste pokret koji je tog časa zahvatio Rusiju i svet. Međutim, Dostojevski je anticipirao levičarenje boljševičkog tipa, jer kao što znamo, tu se govori o partijskim ćelijama, načinima destrukcije. O tome da treba izazivati nerede, dovoditi sve u pitanje, rušiti ustanove, destabilizovati, unesrećiti ljude i onda njima vladati jer tako unesrećeni su spremni da prihvate sve. Baza bilo kog tog pokreta je upravo nezadovoljstvo. Znači treba to nečije nezadovoljstvo iskoristiti u sopstvene svrhe. E sada, ko je taj što odlučuje koje su prave vrednosti, a koje lažne. To su uvek vrlo opasni ljudi koji sebi daju pravo da odlučuju šte je vrednost, a kada prigrabe to pravo za sebe postaju opasni. Opasni su i na tom putu da ostvare to pravo, a tek postaju opasni kada to pravo i dobiju. Naravno, da smo svedoci mase takvih petorazrednih i desetorazrednih pojedinaca, koji su vrlo opasni činovnici takve ideje. Ništa nije spontano: nijedan narodni pokret, gest, nijedno masovno okupljanje. Da se razumemo, uvek postoji neko kome je potrebno da se to desi. Lepo je to opisao Dostojevski.
Tekst je preuzet iz Politike