Dizajner otpora, neslaganja, političke ilustracije koja pomera iz dremeža, neko ko je u stanju da senzibiliše “sivu masu”, sve to je svetsko ime vizuelne umetnosti i dizajna Mirko Ilić, čija se izložba otvara u utorak u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, što će, svakako, biti prvorazredni događaj za nas. Ilić koji sada ima 55 godina, od 1986. godine živi i radi u Njujorku, a do tada je važio za najboljeg grafičkog dizajnera i ilustratora na prostorima bivše Jugoslavije. I uvek je radio tako da postigne makar male pomake u svesti svoje publike.
Na Vol stritu su svakodnevne demonstracije, a svojevremeno ste radili ilustracije za Vol strit džornal, glasilo korporativne Amerike i berze u koju sada javnost upire prst kao vinovnika krize. Dizajnere vole i korporacije i političari, ali su retki oni koji osećaju odgovornost prema društvu i žele nešto više a ne samo da pospeše prodaju tuđih stvari…
Ja sam uvek bio vrlo kritičan, a osim toga Vol strit džornal tada nije bio u vlasništvu Ruperta Mardoka, to se desilo kasnije. Da ste bili na mojim blogovima ili na Fejsbuku, videli biste da baš mi proizvodimo majice za demonstrante i svake subote ili petka ih nosimo tamo, to obično radi moj asistent, ali prošle nedelje sam i ja išao tamo s mojom porodicom i delio majice demonstrantima na kojima piše “Pohlepa Vol strita je ukrala našu budućnost”, što se pojavilo i u nekim medijima. Ja te majice nisam potpisao ne zato što se bojim, nego zato što njihova svrha nije moja, nego promocija tog pokreta. I Milton Glejzer, koji je jedan od najvećih američkih dizajnera (lansirao je čuveni logo “I love New York” s jabukom), uradio je svoju majicu pa smo pomogli da se odštampa. Uradili smo i plakat – naprosto, mi smo aktivni.
I sami ste primetili da više nema angažovanih radova, recimo, nije ih bilo povodom 11/9, nema nečeg poput Pikasove «Gernike»… Može li umetnost da preživi udare komercijalizacije i potrošačke diktature?
Mislim da može i mora. Svojevremeno sam napravio rad koji se zove “Still standing” (još uvek stoji) o 11. septembru, i to je sad ušlo u oficijelnu kolekciju muzeja koji će biti otvoren sledeće godine na mestu gde se dogodio napad. Komercijalizacija postoji, ona je užasna, naročito u manjim sredinama kao što je vaša, zato što je teže imati alternativu. Ovde ima puno mesta za mlade da rade – kod vas je to teže jer ako se nešto hoće zaraditi uvek se mora raditi za nekakvu agenciju i advertajzing. Ali advertajzing ne živi od sebe nego uvek uzima ideje od arta i to ne samo vizuelnog, nego i pisanog, od poezije i muzike itd. Propagandisti ne mogu dugo opstati bez dotoka novih ideja koje se samo mogu pojaviti u artu – i manje više ih recikliraju.
Ponosni ste što se i jedno prezime sa “ić” našlo na foto monografiji o Srebrenici, uradili ste poster u znak protesta protiv genocida u Darfuru – nasumično navodim – jak motiv vašeg rada je što ste na strani žrtava i protivnik nasilja. S kakvim osećanjem dolazite u zemlje eks-JU, imate li posebne antene za ovo podneblje?
To se oseti odmah. Tužna stvar je što se, nažalost, neke stvari ponavljaju i nikada neće prestati da se ponavljaju ako se ne nauči nešto. Mene najviše interesuju kod vas mladi, talentovani, koji prolaze kroz nepotreban pakao. Svi kradu i levo i desno i niko im ne želi ništa dati. Ovo što se dešava na Vol stritu je ništa u poređenju s onim što se dešava kod vas. Ja ću u svakom slučaju, kad god to mogu, podržati manjinu. Jer je najlakše biti većina, sami ste rekli da moje ime nešto znači i ako ja mogu stati iza nekog do koga mi je stalo – ja ću to učiniti. Zato se vrlo često mešam u te stvari i radim, uslovno rečeno, dobrotvorno – i za Darfur i za gej populaciju. Naravno da mi je eks Jugoslavija draža, čisto sentimentalno, nego neka druga mesta, da me zanima. Ali okrutnost je kod vas užasna…
Znate li da je Predrag Stakić, mladi dizajner čiji je logo dobio nagradu i pobedio glasanjem publike na konkursu UN za promociju ljudskih prava, bio najbolji među 15.000 dizajnerskih radova iz 190 zemalja? Logo mladog srpskog dizajnera pobedi i postane univerzalni logo za ljudska prava! Lepo da se to desi Srbiji, zato što Srbija u svetu ima malo drugačiji predznak, prvo vam padnu na pamet ljudska prava kad spomenete Srbiju. Međutim, on doživi po blogovima napad srpskih dizajnera, koji se svi potpisuju pod pseudonimima i liče na one fudbalske huligane koji nose maske preko lica pa ne znate ko su – oni su ga tako ispljuvali a verujem da niko od njih nije ni probao da pošalje svoj logo. Kažu da su njegova mama i rođaci glasali pa je pobedio – onda bi trebao da ima 10.000 mama i rođaka da pobedi. Zamislite da je autor logoa koji je pobedio s Kosova, ili iz Hrvatske, šta bi tek onda rekli?
Umesto da ih veseli da neko s čistim radom a ne zahvaljujući tetki ili babi pobedi, oni ga počnu pljuvati i to je meni neverovatno. O tome sam ja prvi počeo pisati na blogu a vaši mediji tek potom. Nije sportista, maneken i nije pokrao lovu, pa ih ne zanima. A ako se spakuje i ode u svet i tamo uspe, onda će mediji pisati “naše gore list”.
Da li vam je nešto sveto, imate li neku tabu temu s kojom se rađe ne bi zezali, po onoj Kišovoj “o nekim stvarima se ne može nekažnjeno pisati”? Onaj vaš rad u kome se strasno ljube statue slobode i pravde (a istog su pola), nekako mi se čini da je ironičan…
Da, da to je direktna podrška gej zajednici. Postoji poznata crno-bela fotografija iz 1945. na kojoj mornar ljubi medicinsku sestru na Tajms skveru jer slave Dan pobede. To dvoje, statua slobode i pravde su u identičnoj poziciji, jer ako se venčaju sloboda i pravda – to je pobeda za sve. To je bila moja ideja. Ja nisam gej, međutim podržavam njihova prava, pitanje je ljudskih prava da rade šta hoće.
Ima nekih stvari s kojima se ne šalim. Na primer, nikad se ne bih šalio s pedofilijom. Uzmite samo nekog ko tuče tamo kod vas gej ljude i kleči na kolenima pred sveštenikom koji je pedofil. Demonstriraju ljudi koji su za familiju, a neko ko je pedofil ne ide u zatvor. Ima stvari s kojima se ne šalim, međutim, mogu da budem sarkastičan. Ja sam glasao za Obamu, podržavao ga, i trenutno ga kritikujem. Niko nema kredit zauvek. To je jedina moguća poštena pozicija.
Imate jako oružje u rukama, sliku koja govori hiljadu reči i munjevito osvetljava neku situaciju, problem, senzibiliše nas i tera na razmišljanje. Jeste li nekad zloupotrebili tu svoju moć?
Sigurno, ako je moć onda se zloupotrebljava. Ja verovatno imam neko dobro opravdanje za to, ali to bi mi neko drugi morao reći. Jedino što moja moć nije na nivou odlučivanja o ljudskim sudbinama, o ljudskoj budućnosti, nego da glasam za ovaj ili onaj logo, da podržim ovu ili onu instituciju, a to nije moć nego dva sprata ispod.
Idete li tragom Endija Vorhola?
To je jedan od retkih ljudi koje nisam sreo u Americi, jer je on umro negde u to vreme kada sam ja došao i naši putevi se nisu ukrstili. Bio je izuzetno ružan, izuzetno iskompleksiran, užasno disleksičan (što mi je drago jer sam i sam disleksičan), plus iz Pitsburga, to je kao da ste ne znam otkud, uz to je bio katolik i gej – i to je, opet, nekakva dodatna noćna mora. Sa svim tim predznacima, negativnostima, dobrim obrazloženjima zašto niste uspeli, zašto vam je teško – on je uspeo. Napravio je neverovatnu stvar, jer ako neko takav sa svojom upornošću i talentom uspe, onda svako može uspeti ako dođe na pravo mesto. Endija Vorhola je spasilo to što je došao u Njujork. Da to nije bio slučaj, nikada za njega ne bismo čuli. Radio bi na nekoj portirnici u Pitsburgu.
Kako ocenjujete naslovnice i pakovanje srpske štampe?
Moje najdraže kuhinje su italijanska i japanska, obe imaju zajedničko što su s vrlo dobrom sirovinom i minimalnom intervencijom napravite jednostavno i savršeno jelo. To može biti pasta s malo maslinovog ulja i malo belog luka, ili malo riže i komadić ribe – i to je to. Ja ne volim jela koja su kao gulaši, u koje se sve ubaci, sve izgubi i postane masa. Neko je nešto zabrljao pa dodao malo ovog malo onog da se pokrije što ne zna da kuva. Vaši magazini podsećaju na to, ne znate šta je prioritet, šta je važno, urednik kao da ne može da donese odluku između važne i nevažne stvari. Treba da zadovolji deset potreba, pet političara kojima je obećao da će ih pomenuti – i odjednom bi naslovna strana trebalo da bude veličine plakata da bi mogla da podnese sve te informacije. S druge strane, što je više informacija na naslovnici, manje su vidljive sve zajedno. Da ne govorim o toj tendenciji da imate svega tri-četiri vrste ljudi na naslovnici: kriminalce, političare, zvezde i sportiste, i to je sve.
Radujete li se izložbi u Novom Sadu?
Svojevremeno sam imao izložbu u Virovitici, pa su svi u Hrvatskoj bili začuđeni zašto baš tamo. Ali ja sam je imao zato što su me pitali. Imam izložbu u Novom Sadu zato što me je Miloš Jovanović iz “Hamer produkcije” pozvao i pitao da li bih to hteo. On je sve organizovao i dolazim isključivo zahvaljujući toj jednoj osobi. Uložio je energiju i našao finansije – u mom slučaju on je za mene predstavnik Novog Sada. Meni se sviđaju njegovi radovi i lepo je što se upravo on založio za moju izložbu, iako bih mu ja negde u podsvesti trebalo da sam konkurencija. Ako mi ne podržavamo onog ko je bio pre nas, ne možemo ni očekivati da će neko podržati nas. Mora se pokazati respekt. Pesme Duška Radovića je ilustrovao Duško Petričić – a ja reagujem vizuelno – i ja puno dugujem u svom radu Petričiću koji ima kombinacije koje su mi ostale i izgradile me kao osobu. Vikati ja i samo ja, to je kao ona izreka – pre rata nismo imali ništa i onda su došli Nemci i uzeli nam sve.
Preuzeto iz Dnevnika