„Već dvadesetak godina, Srbija je ili u nekoj vrsti vanrednog stanja ili u predizbornoj kampanji“ – kaže za Portal Analitika ugledni beogradski novinar, Boško Jakšić. „Politika se vodi od danas do sutra, vrlo često od pre podneva, do popodneva. Ako, recimo, predsednik Tadić Srbima na severu Kosova poruči da budu uzdržani, tri sata kasnije, oglasi se državni sekretar za Kosovo i kaže – kada vam sruše jednu, vi podignite dve nove barikade. Hoću da kažem da Srbija nema nikakvu viziju. Osim evropskih integracija, kao retoričkog cilja, sve ostalo je, najblaže rečeno – konfuzija“.
* Zašto kažete da je Evropa retorički cilj?
Zato što ne vidim da se Srbija na bilo koji način bori za ono što su evropske vrednosti. Ovde se stvari banalizuju i svode na to da će, kada jednoga dana postanemo deo EU, građani nastaviti da sede po kafanama, da neće raditi ništa, da će i dalje biti netolerantni i imati platu od po 1000 eura. Ne zaboravite, za poslednjih desetak godina, u Srbiju su ušle desetine milijardi eura investicija…
* I, gdje je taj novac?
To je ključno pitanje. Ako ga postavite, dobićete odgovor: pa, sagradili smo most! Da, ali gde je ostatak?! Kako bi se izbegao nastavak kopanja po „neprijatnim temama“ – zašto su džepovi građana prazni, zašto smo lideri u regionu po ceni benzina, po lošem standardu, malim platama ili stepanu obrazovanja – ponovo se otvaraju toliko puta potrošene teme; manipuliše se osećanjima, mitovima o „srpskom Jerusalimu“ i „najskupljoj srpskoj reči“. I to je deo funkcije Kosova.
Inače, kada privatno razgovarate sa političarima, onima koji danas javno govore o podeli ili razgraničenju, svi će vam reći da je Kosovo odavno izgubljeno.
* Je li?
Pa, jeste. Te priče o podeli su zakasnele; o tome se možda moglo razgovarati u Rambijeu ili pre sedam, osam godina; danas je kasno.
* Šta je sa Ahtisarijevim planom; može li i taj predlog doživjeti sudbinu plana Z4?
Mislim da će dopunjeni Ahtisarijev plan biti prihvaćen kao jedino realno rešenje…
* Čime bi Ahtisarijev plan mogao biti dopunjen?
Amerikanci će, verujem, pritisnuti Albance da, unutar granica Kosova, Srbima ponude visoki stepen autonomije. S obzirom na to da su srpski političari, osim sopstvene zapaljive retorike, taoci i preambule Ustava Srbije, tako nešto se, pretpostavljam, može dogoditi samo nakon parlamentarnih izbora.
* Očekujete li da će se, u okviru tog tzv. Ahtisarijevog plana plus, voditi pregovori i o autonomiji za Albance na jugu Srbije, u Preševskoj dolini?
Verujem da bi i to morala biti tema budućih pregovora, s tim što bi takvo rešenje podrazumevalo garancije da Albanci iz Preševa neće tražiti otcepljenje od Srbije. U EU postoji za sada nezvanični dokument u kome se, kao teritorijalni pojam, prvi put spominje Severno Kosovo.
* Beogradski mediji tvrde da su se Srbi sa sjevera Kosova odavno distancirali od polititike zvaničnog Beograda. Ko te ljude zapravo kontroliše?
Zvanični Beograd možda kontroliše četiri opštine, ali to je mali deo. Apeli, vapaji, molbe, naređenja ili komande Borisa Tadića, videli smo, više nemaju nikakvog uticaja. Ali, to je Tadićeva odgovornost. Jer, ako nešto knjižite kao sopstvenu teritoriju, onda na njoj morate da uspostavite vlast. Bojim se da je došlo vreme za naplatu ranije načinjenih grešaka. Deo Srba sa severa Kosova, zahvaljujući inertnosti Tadićeve vlade, uspeo je da napravi sopstvenu polit-kriminogenu elitu koja se osamostalila, kojoj odgovara status quo i koja se, budući oslobođena plaćanja PDV-a, svakog jutra budi zadovoljna jer dobija 18 procenata nekog profita. Naravno, ti ljudi uredno trguju i sarađuju sa albanskim kriminogenim strukturama. Dakle, ako govorimo o trenutnoj poziciji kosovskih Srba u odnosu na zvanični Beograd, mogli bismo da kažemo da se radi o nekoj vrsti odmetnika. Ti ljudi su u velikoj meri van kontrole ove vlasti.
* Nakon kohabitacije sa Vojislavom Koštunicom, predsjednik Tadić je, dobivši izbore, vlast preuzeo sa ambicijom da sve stavi pod svoju kontrolu, da sve odluke donosi sam, da se za sve pita; tri i po godine kasnije, ispade da, osim medija, zapravo ne kontroliše ništa. Zar to nije tragično?!
Mora se priznati da je, uz pomoć svojih eksperata za marketing, Boris Tadić napravljen kao veoma dobar marketinški proizvod. Doduše, pažnja je bila više usmerena na formu, na sve njene detalje, što je i dovelo dotle da Tadić seljake po Srbiji pita – da je li kokoškama hladno, da usisava po kućama, da vozi traktor ili posećuje ekipu serije ”Selo gori, a baba se češlja”. Tim populističkim gestovima, pokušao je da pridobije sve. Umesto podrške, nanovo se pokazalo da politika – dobar dan, čaršijo, na sve četiri strane – ne može biti pouzdan saveznik. Naprosto, ne mogu svi da vas vole. A i nema potrebe. Zadatak političara je da preuzme odgovornost, da povlači hrabre poteze koji nemaju podršku širokih masa, ali vode progresu. To je ono…
Photo: balkanmediaforum.org
* … Što je radio Zoran Đinđić.
Tako je. Đinđić je znao da reforme nigde ne donose poene, da su nepopularne, ali je, zarad progresa, bio spreman da na sebe primi revolt inertne većine. Ovi hoće da budu popularni. Ako ste na vlast došli sa tako velikim ambicijama, onda utvrdite prioritete, odredite strategiju i radite hrabro. Čini mi se da u Srbiji mnoge stvari proističu iz nedostatka hrabrosti. Čerčil je rekao: krv, znoj i suze; to je hrabrost! Kada bi ovde danas neko rekao: ljudi, braćo, gospodo, drugovi, tovariši, misteri, kako hoćete, situacija je teška, mala smo zemlja, pritiskaju nas, hajde da se suočimo sa činjenicama i da vidimo šta možemo – siguran sam da bi dobio podršku. Jer, sakupljanje glasova na sve strane – i leve i desne, to koketiranje sa jeftinim nacionalizmom, suštinski erodira vaš politički profil.
* Ali, koliko je zaista jaka ta desna Srbija, šta misilite?
Jaka je u onoj meri u kojoj je svaki populizam primamljiv. Bez obzira na to što je vreme pogubne koštunićevsko-tadićevske kohabitacije prošlo, nastavlja se to večito kalkulisanje sa desnim ili čak ultradesnim biračkim telom. U pitanju su one snage koje su i dalje opterećene nacionalizmom, koje su primitivne, arhaične i kojima su, umesto kvaliteta života, potrebni zemlja i posed. Kada tako često o Srbiji govori kao o „regionalnom lideru“, predsednik Tadić se obraća upravo tom, najkonzervativnijem delu biračkog tela, previđajući da ta retorika može da ima veoma loše posledice po odnose u regionu. Takve poruke, naime, podsećaju na hegemonizam…
* Isto kaže i Latinka Perović…
Pa, nismo slučajno došli do istog zaključka. Iako iritirajuća, ova priča otkriva novo loše lice Tadićeve politike: prema manjima od sebe, ponašate se arogantno i agresivno; istovremeno, pred Putinom ili Angelom Merkel ne smete da izađete iz ćoška.
Kada govorimo o regionalnoj saradnji, ona je na Balkanu iznuđena. U suštini, nijedna od država bivše Jugoslavije kao da nema svest o neophodnosti međusobne saradnje; pre bih rekao da to rade nekako preko volje, samo zato što shvataju da je to zahtev EU. Pa, setite se Rezolucije o Srebrenici koja jeste bila prilika za katarzu na zvaničnom nivou! Šta je Srbija uradila? Rekla je: neću da spomenem genocid, ali ću da se pozovem na presudu Haškog tribunala pa, koga zanima, neka potraži i dođe do genocida. Dakle, priznaću da je u Srebrenici počinjen genocid, ali ću, u stvari, ipak izbeći da to kažem direktno.
* Zar iznuđena regionalna saradnja o kojoj govorite nije rezultat i činjenice da na Balkanu još uvijek zvanično nije utvrđeno ko je u poslednjem ratu bio agresor, ko žrtva, na čijoj je teritoriji rat vođen, zašto je vođen, ko je u njemu učestvovao, ko ga je podržavao?
Ali, kako vi očekujete da istoričari ili učesnici raznih stručnih debata, samo petnaest godina nakon ratnih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, razgraniče šta se ovde dogodilo, kada u Srbiji još uvek traje rat između partizana i četnika? Istoriju bi trebalo prepustiti istoričarima…
* Ne razumijem zbog čega bih pozivala istoričare i tražila od njih da mi objasne da li je taj rat vođen u Vukovaru ili u Novom Sadu; da li su Beograd i Podgorica bombardovali Sarajevo i Dubrovnik ili je bilo obrnuto. Izvinite, ali za tako nešto mi nisu potrebni istoričari; sve sam to, nažalost, vidjela.
Da, tačno je: ta rasprava je potrebna političarima; oni i dalje prebrojavaju, trguju „mrtvim dušama“. Svako normalan će reći da je katastrofalno to što je urađeno u Vukovaru, Sarajevu ili Dubrovniku; svako normalan, osim političara koji na to gledaju kao na deo kapitala. Taj merkantilni odnos je morbidan. Znate, Nemci i Francuzi se, siguran sam, nikada ne bi pomirili spontano da te zemlje nisu imale elite. I političare koji su državnici. Imamo li ih mi? Pa, nisam baš siguran. Jer, ako se, petnaestak godina nakon rata u Bosni, ovde i dalje promovišu netolerancija i isključivost, ako SPC vodi politiku koja direktno kvari odnose sa Crnom Gorom i Makedonijom, ako podržavate Milorada Dodika koji poručuje da se neće smiriti dok ne sruši Bosnu, ako na Kosovu, kao glavnom grejaču nacionalizma, održavate status quo, šta ste vi onda? Šta radite? I da li je moguće da verujete da taj zapis ili ožiljak na nekom briselskom skeneru neće ostati i jednom biti pročitan?
* Na koji način?
Na onaj jedini mogući. Dakle, ako vlada u Beogradu, zbog opstanka na vlasti, radi sve što sam prethodno nabrojao, onda će joj Brisel napraviti rivala. Ko je taj rival? Pa, Tomislav Nikolić. Nažalost, Srbija se danas nalazi u paradoksalnoj situaciji u kojoj su, u ključnim parametrima programa, vlast i opozicija potpuno isti. Još ako naprave veliku koaliciju o kojoj se govori, ova zemlja će biti bara koja se još zadugo neće promeniti.
* Mislite da Brisel danas ne bi imao ništa protiv da na prestojećim izborima pobijedi Tomislav Nikolić? Doduše, ovdje se sve glasnije govori o tome da je Zapad, zbog neispunjenih obećanja, predsjednika Tadića „pustio niz vodu“.
Jasno je da je alternativa ovoj vlasti pravljena uz pomoć Zapada. Nedavno sam prisustvovao prijemu u Britanskoj ambasadi tokom koje je ambasador rekao kako je Srbija, pre četiri godine, u vreme kada je on stigao u Beograd, izgledala mnogo drugačije.
„To je tačno, gospodine ambasadore“, rekao sam mu. „Evo, uzmite samo jedan detalj: pre četiri godine, na vašem prijemu je bilo nemoguće videti Tomislava Nikolića; danas, Nikolić je jedan od vaših najvažnijih i najuvaženijih gostiju“.
Nažalost, dok se Zapad menjao, šef srpske diplomatije je verovao da će kosovski problem rešiti tako što će zavaditi članice EU, koja će se, je li, samo zbog nemogućnosti da se složi oko pitanja statusa Kosova, raspasti u paramparčad! Srpska diplomatija i dalje misli da se uspešna politika vodi tako što ćete jedno reći Vladimiru Putinu, drugo Briselu, treće regionu, četvrto koristiti za domaću upotrebu. Takva politika ne prolazi. Uostalom, više bi vas cenili da ste i protiv nečega, ali da znate zašto ste protiv, nego da lavirate pokušavajući da prodate istu robu više puta i to po različitim cenama – jednu u butiku, a drugu na pijačnoj tezgi.
* Pa, to je radio i Milošević.
Jeste i takva politika može biti veoma opasna. Ako je već rekla da joj je Evropa prioritet, Srbija ne može sebi da dozvoli da ne osudi stanje ljudskih prava u Iranu; ili da, zbog jednog od „četiri stuba svoje spoljne politike“ pokuša da eskivira dodelu Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu! To tako ne ide. I, kada govorimo o odnosu Brisela prema vlastima u Beogradu, umesto onoga što ste nazvali – neispunjenim obećanjima, pre sam sklon da kažem da je reč o pokušaju samozavaravanja, samozalagivanja. Jer, za laganje je ipak potreban neki plan; ovde plana nema. Reč je o bežanju od istine, o glorifikaciji sebe… Tih nekoliko ljudi sve više potpada pod taj helijum-efekat koji ih diže i koji im pomaže u verovanju da su svetski državnici; sve teže prihvataju da je Srbija, kao i manje-više ceo Balkan, na periferiji velikih i važnih svetskih pitanja.
Kada je ministar inostarnih dela Srbije, Jovan Ristić, otišao na Bečki kongres, rekao je: „Idem da čujem šta su interesi velikih, a posle toga ćemo da vidimo gde smo mi“.
Nažalost, Srbija i dalje ima megalomanski pristup koji predstavlja nastavak još jedne u nizu od onih tužnih linija koje je spajaju sa Miloševićevim vremenom: naši interesi, pa da vidimo kako će u to veliki da se uklope. I onda se čudimo kada dobijemo packu ili šamar.
* Koliko verbalna podrška Rusije onemogućava Srbiju da sebe sagleda relano; ili, koliko Rusija pothranjuje taj srpski megalomanski pristup?
Kada sebe ne uspevate da sagledate realno, kada svoje interese niste jasno definisali, automatski zapadate u drugu očekivanu grešku, a to je koalonijalizam. Ovde ima mnogo koalonijalnog u odnosu i prema Zapadu i prema Istoku. Srbija je Rusima prodala NIS na način na koji niko do sada nije prodao svoju energetsku kompaniju. Zašto je to uradila? Verovatno je mislila da će tako podstaći Vašington i Brisel da razmisle: jao, pa mi smo toj Srbiji malo dali, hajde da se takmičimo sa Rusima. E, ni to odavno ne funkcioniše. Nema hladnog rata, pao je Berlinski zid! Kolonijalizam o kome govorim oslanja se na nešto što, kada je o Rusiji reč, ovde objektivno postoji, a čega u realpolitici nema; to su emocije, sentimenti. Sinoć sam bio na koncertu kozaka u Sava Centru i ne mogu da vam opišem te uzburkane emocija kada su Rusi zapevali neku srpsku pesmu. Naravno, znali su zašto je pevaju…
* Je li to uzburkalo i vaše emocije?
Dopao mi se koncert, to nije sporno. Ali, ovaj trans nije bio oda pevanju i igranju kozaka; ovo je, mnogo više od igre i pesme, bila oda zaštitnici, majčici Rusiji…
* Nedavno ste u svom tekstu u Politici oštro kritikovali skandalozni istup ruskog ambasadora u Beogradu, Aleksandra Konuzina, koji je, kao govornik na skupu koji je otvorio predsjednik Tadić, povišenim tonom Srbima održao lekciju iz patriotizma. Jeste li očekivali reakciju srpskog MIP-a?
Jesam. Mislio sam da istup ambasadora Konuzina zaslužuje makar oštar demarš srpskog MIP-a. Kasnije, čitaoci Politike su mi prebacivali zašto na isti način nisam reagovao na izjave američkog i nemačkog ambasadora. Pa, nisam reagovao zato što to nije isto. Naime, po instrukcijama iz Moskve – to je sada jasno – ambasador Konuzin je Srbima održao bukvicu; bila je to arogantna didaktika. Nasupot njemu, američki i nemački ambasadori samo su saopštili šta će biti stavovi njihovih vlada, što je kasnije i potvrđeno. Nisu vikali i prisutne prozivali pitanjem: ima li ovde neki Evropljanin.
* Inače, kada govorimo o aroganciji, bahatosti, o nasilju, imate li utisak da se oni ovdje svakodnevno pojačavju? Gledate način na koji poslanici polemišu u Skupštini, pucnjavu po ulicama, po školama; gradonačelnik Đilas, ako mu se ne dopada neko pitanje, hvata građane za revere… Čekajte, šta je ovo?!
Iskreno, to nasilje me plaši. Ali, ono nije neočekivano. Jer, ako čovek konstantno izbegava da se suoči sa realnošću, to će jednom neminovno dovesti do eksplozije. Ignorisanjem evolutivnih procesa, dobijete – revoluciju. Prošle nedelje su studenti BU, ispred sedišta Demokratske stranke i zgrade Predsedništva Srbije, vikali – lopovi, lopovi. Znate, kada bi mi se tako nešto dogodilo, seo bih i ozbiljno razmislio. Umesto toga, vlast se opredelila za ignorisanje, usput savetujući glavnim urednicima da takve vesti i ne objavljuju. Sve su to mali, ali ozbiljni simmptomi. Jer, politika je, znate, i kumulativna disciplina. Ne možete imati dva procenta zadovoljnog sveta i očekivati da će onih 90 posto nezadovoljnih večito da ćute. S tim što je ovo za mene neki začuđujuće trpeljiv narod koji, svojim ponašanjem, potpuno razbija mit o spremnosti na pobunu, o junaštvu…
* Čekajte, pa, bilo je toga u vrijeme Slobodana Miloševića.
Jeste, ali, s obzirom na to da je represija u to vreme bila mnogo veća, odgovor je bio energičniji. Stanje u kome se Srbija danas nalazi traje dugo i siguran sam da bi svaki „plašljivi“ Holanđanin, da je u sličnoj situaciji, odavno bio u generalnom štrajku. Ovde, svako malo izađe šačica ljudi, nekih novih zviždača što je, u neku ruku, možda i opasnije.
* Jer ne postoji organizacija?
Tako je. A kada nema organizacije, kada sve ide tako, neorganizovano, lako se možete jednoga jutra probuditi i zateći arapsko proleće. Ali, tada će biti kasno da se pitate zašto. Bolje se zapitajte na vreme.
* Pomenuli ste proteste studenata; njihove poruke DS-u, osim beogradskog Danasa, nije objavio niko.
Kontrola medija u Srbiji potpuno je neusklađena sa stepenom demokratije na koji se pozivamo. Mnogo je cenzure, prećutkivanja, spinovanja, laži… Kritika se svodi na cepanje protivnika, grubo udaranje po kolenicama, kao Katalinski. Čak i ako se dogodi da napravi neku provokaciju, štampa je u suštini impotentna. Zašto? Zato što, umesto novinara, u srpskim medijima uglavnom rade izvođači političkih radova. Osim toga, ovde se besramno krši zakon, ne objavljuje se vlasnička struktura… Ono što me u tom smislu ipak teši je činjenica da će se broj „sanadera“ – tako zovem mernu jedinicu približavanja Srbije EU – vremeno povećavati i omogućavati da se neke stvari konačno razjasne.
* Kako vi opstajete u svemu tome?
Ne znam. Oteo sam se. Ili sam potreban kao dokaz kave-takve demokratičnosti. Ok, nemam ništa protiv: zloupotrebite me, ali me pustite da kažem ono što mislim. I pustili su me. To je brak iz računa. I, kada me pitate kako opstajem, verujte da se ponekad zapitam prelazim li ovim što radim u larpularizam; pišem li da bih pisao.
* I?
Ne znam. Ipak, i dalje radim, mnogima izlazim na crtu. Nedavno sam, u raspravi sa gomilom svojih čitalaca, rekao da ću, ako se jednom bude ispostavilo da sam omanuo u proceni nekog krupnog događaja, otvoriti tezgu na Kalinićevoj pijaci i prodavati povrće; u suprotnom, uprkos pojedinim glasnim negodovanjima, nastaviću da pišem sve dok se – od Iraka do Kosova – bude potvrđivalo ono što sam predvideo. A uglavnom se, kao što znate, potvrđuje.
* Nažalost.
Tako je – nažalost. Jer, za sve nas bi bilo bolje da sam pogrešio, a da su u pravu ovi što vode Srbiju. U tom slučaju, jutros biste, umesto na intervju, kod mene lepo došli na Kalinić pijacu i kupili svežu vezu zeleni.
Tekst preuzet sa portala Analitika