Pripadao je našem prijatelju koji je, poput mnogih u tim godinama ratova, posvemašnjeg osiromašenja i nagle erozije svega što je iole ličilo na normalnost, napustio zemlju. Velikodušno, ustupio nam je stan na čuvanje bez ikakve nadoknade, a to je, s obzirom na okolnosti, bila ponuda koju nismo mogli da odbijemo.
Svakog popodneva Filip i ja smo odlazili u obližnji parkić. Smejali smo se i igrali, a to naše bezbrižno veselje stajalo je u oštrom kontrastu sa sumornom bedom koja je svuda unaokolo vladala. Parkić je bio veoma zapušten i prekriven otpacima i krhotinama polomljenih flaša. Klupe su bile demolirane, ljuljaške i klackalice takođe. U doba dana kad smo ga mi posećivali zvrjao je prazan – pretpostavljam da su ga, izuzev nas, koristili isključivo lokalni tinejdžeri za večernja okupljanja. Ipak, jednog popodneva u oktobru devedeset druge nije nas sačekao pust kao inače. Na jednoj od tri klupe, naime, sedela je stara žena u izlizanom kaputu i dotrajalim muškim cipelama, s vunenom kapom na glavi. Iako je bio blag jesenji dan, delovala je kao da joj je jako hladno. Cvokotala je i neprestano stezala kaput oko sebe, a usne su joj bile bele, jednako kao perutava koža lica i kosa koja je u beživotnim pramenovima izvirivala iz kape. Klimnuo sam joj glavom u znak pozdrava – uzvratila mi je bezizražajnim pogledom – i oprezno seo na jednu jedinu preostalu poprečnu gredu klupe preko puta njene.
Filip se veselo vozikao unaokolo u ogromnom žutom bageru – bila je to njegova omiljena igračka u to vreme. Starica ga je netremice posmatrala. Lice joj je zasijalo, a usta se razvukla u nešto nalik osmehu. Nešto mu je govorila i nespretno tepala, nastojeći da privuče njegovu pažnju, ali Filip je naprosto bio isuviše obuzet igrom. U jednom trenutku, kad joj se slučajno približio nadohvat ruke, pokušala je da ga pomazi po kosi. Ali, kako je on brzo odmakao dalje, brundajući usnama, potpuno predan svojoj ulozi bageriste, ona je s vidnom neprijatnošću povukla ruku u krilo, nasmejala se kratko i skrenula pogled ka meni – više nije bio onako bled i bezizražajan. Iznenada mi je sinulo da najverovatnije nikada nije imala decu. Kao i da je to samo jedna u dugom nizu njenih neostvarenih životnih želja.
„Pravi momak”, rekla je hrapavim glasom, klimajući glavom prema Filipu. Potvrdio sam, kao svaki ponosni mladi otac, a ona je brže-bolje nastavila da priča. Bila je iz nekog razloga fascinirana tim Filipovim žutim bagerom. „Gde ste ga kupili?”, pitala je. I odmah zatim: „Koliko je koštao?” Činilo se da joj je ta informacija zbog nečeg izuzetno važna.
Rekao sam joj da sam ga kupio u Grčkoj i da se cene iskreno ne sećam, ali da zaista nije koštao mnogo. Ona je sačekala trenutak, coknula jezikom, uzdahnula, prekrstila ruke u krilu i skrenula pogled u stranu. Neko vreme smo proveli ćuteći, taman sam pomislio da se posvetim knjizi koju sam poneo sa sobom, a onda je ona ipak progovorila. Donekle prekornim tonom, kao da odgovara na pitanje koje sam ja bio dovoljno nepristojan da ne postavim, rekla mi je: „A moj suprug Vasa i ja – da vam pravo kažem – životarimo. Penzioneri, šta više da vam pričam. Pa vi, izvolite. Zamislite sami.”
„Mogu da mislim”, odgovorio sam. Uzdahnuo sam. Nisam bio siguran da želim da čujem detalje. U to je vreme naprosto bilo isuviše ljudske nesreće svuda oko nas; u čemu to njena beda može da bude bolnija od bede bilo kog drugog čoveka?
Ona me je pogledala ispod oka, kao da uopšte nije uverena u to. „Možete? Stvarno?”
Taj me je njen iznenadni cinizam posramio. U stvari, uopšte nisam bio siguran da mogu. „Mislim da mogu, da”, rekao sam, ipak. I dodao, prilično neuverljivo: „I moji roditelji su penzioneri.”
Ona me je još jednom osmotrila ispod oka i odmahnula rukom kao da joj je jasno da oboje znamo da to što pričam nema blage veze sa životom. „I bolje što ne možete”, rekla je, ignorišući moje reči. „Blago vama. Vremena su naopaka, a biće sve gora. Samo vi čuvajte sebe, mladi gospodine. Čuvajte ovo preslatko dete. I da ste živi i zdravi.”
Kako je u tom trenutku Filip izgubio ravnotežu i sleteo s bagera, skočio sam da ga podignem. Nije mu, na sreću, bilo ništa. Starica nas je pažljivo posmatrala, a osmeh se povukao s njenog bledog lica. Kad sam se vratio na klupu, opet je progovorila.
„A moji roditelji, vidite, nisu bili imućni ljudi. Radili su i trudili se, ali vremena su uvek bila teška. Pa ipak, nekada davno nisam mogla ni da zamislim da ću u ovakvom stanju dočekati starost. Čovek se dugo nada, znate.”
„To ste potpuno u pravu”, počeo sam. „Vremena nikad nisu…”
Ali, ona me je naglo prekinula. Mislim da nije ni bila svesna da sam nešto rekao.
„I da vam kažem”, rekla je, „sve se može podneti. Sve! Ali jedno – ne. Kačamak i ajnpren čorba, kačamak i ajnpren čorba. I tako svaki božji dan. Mesecima! Kačamak i ajnpren čorba.” Tu poslednju rečenicu izgovorila je sa strahovitim gađenjem. Gledala je u svoje razvaljene muške cipele. Više je i nije bilo briga da li je slušam ili ne. „A nekad, nekad”, dodala je još i naglo zastala, pa ponovo odmahnula rukom, nasmejala se oporo i prevrnula očima kao da nikako nije u stanju da se načudi svojoj nesrećnoj sudbini koja ju je izigrala i dovela tu gde jeste.
Filip je tad, sav zadihan i znojav, sišao s bagera i došao do mene. Podigao sam ga i stavio u krilo. Teme mu je bilo mokro i vruće. „Idemo još malo kući”, rekao sam tiho, u njegovo uho. Nije se bunio – bio je umoran.
Starica je i dalje gledala u svoje cipele.
„Sinoć smo baš nešto razgovarali, moj Vasa i ja. Možda bi najbolje bilo završiti s ovim. Ne isplati se, brate mili. Znate na šta mislim?” Pogledala me je, ponovo s osmehom. Učinilo mi se da mi je namignula. Bilo mi je izuzetno neprijatno. Znao sam dobro na šta misli.
„Moramo da krenemo”, rekao sam, podižući Filipa u naručje. On me je obgrlio oko vrata i spustio obraz na moje grudi – spavalo mu se. „Umoran je”, dodao sam.
Starica ničim nije pokazala da me je čula.
„Jer, znate, to nije život”, gotovo je urliknula, buneći se jalovo protiv stvarnosti od koje je „nekad, nekad” toliko mnogo očekivala, a koja se, eto, sama od sebe posunovratila, zbacila je sa sebe i na smrt ponizila. Učinilo mi se da je i zajecala. Okrenuo sam se i pogledao je još jednom. Nije bilo suza u njenim očima, a lice joj je ponovo postalo bela maska: kosa, koža, usne.
Vrtela je glavom, ali mi smo već bili na putu ka kući.
Od tad je prošlo skoro dvadeset godina. I svašta se u njih poslagalo. Bilo je među svim tim godinama onih boljih i onih lošijih, naravno, ali sve u svemu, ne može se reći da su bile vesele. Ono klasično pitanje vremena i mesta nije baš poslužilo ove naše generacije. Svašta se, naravno, oko nas menjalo, čak su i ratovi postali već daleka prošlost, ali siromaštvo je bilo i ostalo sveprisutno. Ono ne odlazi nigde.
Danas, 2011. godine, u Srbiji po statistikama živi preko milion siromašnih. Čitav jedan ogroman grad. Oni su, naravno, samo mali fragment čitave jedne armije planetarnih siromaha. Preko 20.000 ljudi na planeti Zemlji svakodnevno umre od gladi. To je oko 14 ljudskih bića svakog minuta koja nisu imala čak ni za kačamak i ajnpren čorbu. Depresivna je ova naša planeta. Sami smo je napravili takvom.
Ponekad se setim starice iz parka koju sam, pre pune dve decenije, video samo jednom i nikada više. Setim se njene priče o suprugu Vasi, kačamaku i ajnpren čorbi, izjalovljenim nadama iz mladosti i tuga me nadvlada. Žao mi je što je nisam upitao za ime. Trebalo je da ga sačuvam.
Danas ona svakako nije više među živima. Preselila se u međuvremenu na ono drugo, srećnije mesto, napustila ovu okrutnu stvarnost koja ju je neprestano izneveravala. Umesto nje, međutim, tu su, svuda oko nas, neki drugi siromasi, beskućnici, izgladneli i poraženi ljudi pred kojima ne stoji baš nikakva šansa. I što je najmučnije, iz godine u godinu, sve ih je više i više. Na ulici do moje zgrade svakog dana sedi starac ispružene ruke. Prolaznici promiču, svet je suviše brz za njega, prestigao ga je i napustio. Mlada Romkinja se naginje duboko u poluotvoreni kontejner dok njeno dvoje dece strpljivo čekaju da majka pronađe nešto jestivo. Niko joj se neće obratiti izuzev komunalnog policajca koji će joj prići da bi je oterao. U podzemnom prolazu sedi invalid s licem zaronjenim u dlanove. Kapa koju je spustio pored sebe beznadežno je prazna. Ni njega niko ne primećuje.
Gurnuti u stranu i zaboravljeni, svima njima kao da ništa drugo nije preostalo izuzev da otpisuju svoje dane lagano, jedan po jedan, bez ikakve nade u bilo kakvu promenu nabolje. Pa dok potraju. Ili da svojeručno „završe s ovim”, kako je planirala i starica u parku, pa da tako barem postanu punopravni vlasnici sopstvene smrti kad već nisu mogli da budu vlasnici sopstvenih života. Ima života od kojih je i smrt bolja. Vidim ih kako se beskrajnim zlatnim lestvama uspinju u večnost i jedan za drugim pronalaze svoj mir. Ne tuguju za životom jer i nisu bog zna šta imali da ostave za sobom ovde dole, među nama.
Samo kačamak i ajnpren čorbu.
Tekst preuzet iz Pressa