Piši mi Milorade brate, piši mi fratello

Mehanizam kojim se održava naša javnost je toliko jednostavan da ga ne stignemo ni primetiti u ogoljenoj jednostavnosti. A kada ga primetimo onda mu pridajemo tačno onoliko pažnje koliko žele oni koji nam postavljaju vruće teme oko kojih se potom danima kao na ludoj vrtešci uvek istog šarenila vrti umorna bh javnost. Ponekad je mehanizam pompezan, svečan i uozbiljen, ali opet jednostavan. Tako je bilo i ovaj put kada je Bakir Izetbegović napisao pismo Miloradu Dodiku koji je toplo i sa oduševljenjem dočekan u drugom entitetu.

Odmah su usledile srećne reakcije ljutnje. Red poslanika, red boračke organizacije, red vladinih službenika. I mirna Bosna. I srećna Srpska. 
Na ugrožavanje celovitosti BiH by Dodik&Co Izetbegović je nabacio jak volej o bh patriotama što su u svakom trenu spremni braniti Bosnu i Hercegovinu.  Na poslednje uvredljive izjave by Dodik odgovorio je patosom o višestoljetnoj historiji bošnjačkog naroda. Jedan od najdražih motiva domaćih političara koji nas redovno obaveštavaju kako su etniciteti koje uzgajamo višestoljetni/viševekovni.

Ne sumnjam da će Dodik jedared u pismu i sam ponoviti popularni motiv pišući o viševekovom srpskom narodu, tradiciji i istorijskoj ukorenjenosti. Nikako mi nije jasno šta je to toliko pohvalno u toj dugovečnosti ovdašnjih naroda, osim što ona kao naša otužna povest svedoči o žilavom opstajanju gluposti na ovim prostorima. 
Pismo se potom razvodnjava u razna opšta mesta i na koncu sa najlepšim željama i nadama završava se u ekstazi koja objavljuje kako Bosna i Heregovina može postati svaša nešto lepo i kako Dodik može biti motor razvoja, a ne kočničar. Brat bratu pisao. Brat bratu poželeo.

- TEKST NASTAVLJA ISPOD OGLASA -

Pismo su u javnosti otvorili predsednikovi ljudi i svašta nešto su izrekli, a to su ovdašnji mediji revnosno prenosili u posebnoj rubrici: Reakcije na Izetbegovićevo pismo. Tako je brat bratu pisao, a da se sva rodbina onako naški, familijarno o tome obavestila i o tome besedila zaokupljujući svu pažnju publike. Samo da još i sam Izetbegovićev brat otvori pismo što će, ne sumnjam, učiniti čim se vrati iz Amerike gde posećuje mnogobrojnu rodbinu u rasejanju i gde će ga zasigurno u jednom nerodbinskom susretu podsetiti koliko on i brat mogu često da si pišu i koliko prisni mogu biti.   

 

 

Neće se pečat na pismu bošnjačkog brata ni ohladiti, a Dodik će mu odgovoriti. Možda izravno sve sa najlepšim željama, sa dijagnozom o stanju bratovljeve višestoljetnosti i sa svakakvim sitnim bratskim mirođijama, a može biti da će mu odgovoriti onako uzgredno na nekom poselu. Ali Izetbegović se ne treba bojati da odgovor neće dobiti. Kada to brat bratu nije pisao? Ako još udari neka kriza sa prosvedima, onda može biti siguran da će dobiti toplo, emocijama natopljeno i vrlo dugačko pismo u kojem se neće ni spomenuti kako bracu smaraju borci, civilni invalidi i mašinovođe, već će brat Bakir čitati slovo o brizi nad sudbom napaćenog srpskog naroda i jedne jedine i jedinstvene Republike Srpske. Jasno, ustavno nepromenjive kategorije.

I tako dok se braća dopisuju, neposredno ili posredno, javnost beleži svaku njihovu reč i uzdah ocenjujući koliko se to braća vole ili mrze, kada to braća pričaju, a kada ne, kada se ogovoraju, kada su nasmejani i veseli, kada su zabrinuti itd., itd., do potpune familijarnosti sa braćom Dodik&Izetbegović sa kojima se na koncu upozna do tančina cela Bosna i Hercegovina. Katkad i ostatak Jugoslavije, ako se braća malo zaigraju.

Njihove psovke, uvrede, posete, predmet su potpune medijske pažnje u našoj jednosmernoj javnoj komunikaciji i dok dopuštamo da nas oni svojom nametljivošću obuzmu ispred nas promiču događaji čiji smo akteri: krah železničkog sistema, protesti invalida koji zahtevaju osnovna socijalna prava, protesti Okupirajmo Bosnu i Hercegovinu…
Mašinovođe, civilni invalidi i svi ostali građani i građanke sa nakupljenim besom ekonomskog i socijalnog nezadovoljstva stiču varljivi utisak da su usamljeni i napušteni, da je prepiska brata sa bratom, sa lajtmotivom višestoljestnosti, bitnija od njihovih zahteva, parola i bunta jer u medijskoj obradi, i konačnoj isporuci, što stvara realnost u kojoj se krećemo, mi čitamo šta si braća poručuju, ko u ime braće i šta govori, ali ne čitamo i ne saznajemo koliko su i čime su sve nezadovoljni radnici i penzioneri, gde su se eventualno okupili, šta su poručili i čiju odgovornost prizivaju.

Našu medijsku sliku sačinjavaju čvrsto uramljene fotografije etničke braće što svršavaju nad svojom istorijom/historijom/poviješu. U nekom neuglednom uglu prošeta skupina nezadovoljnika koja bi se možda povećala, možda organizovala, možda pronašla, možda prepoznala kada bi samo malo više verovala u sebe i svoje postojanje koje postoji i bez medijske podrške. Ali mehanizam sa početka priče je jednostavan. Brutalno jednostavan i podešen. Braća pišu pisma često. Pisma se otvaraju naočigled svih. Pisma su predmet rasprava i dugih čitanja i prepričavanja. Priče umaraju. Priče obeshrabruju. Priče su medijske obelodanjene. Tvorci medijskih isporuka i kada ne vole priču iz dva bratska pisma puštaju ih u promet jer bratska je ljubav jaka i sigurna. Bratska ljubav tako jaka i sigurna sigurno vlada. Braća po etnicitetu, po istoriji, po višestoljetnosti, po kapitalu u svakoj su pori postojanja iako ih je tako malo. Iako su oni naših 1%.
Propaganda je u Bosni i Hercegovini, negdašnjoj domovini mladobosanaca i ljutih antifašista, uništila samopouzdanje građanima raznovrsnih profila koji tako malo veruju u sebe i svoju političku bitnost jer su nas mediji nakljukali toplim pismima što putuju na relaciji Sarajevo-Banjaluka i usled tih besmisleno istih prepucavanja čini nam se da je i drugima oko nas bitno samo kada su to Srbi nastali, a kada Bošnjaci, čiji je jezik ispravniji, a čiji pravi, ko je koga prvi napao, ko je koga više poubijao, šta je rekao brat Dodik, a šta brat Bakir… Medijska lavina je neumoljiva. Ona se kotrlja istom brzinom i istim sadržajem, nju tvorimo svi mi koji previše značaja dajemo bratskom pismu Bakira Izetbegovića Milorada Dodiku sa tobožnjim opomenama koje održavaju politiku lažnih sukoba. Ali laž je kod nas dobila svoje mesto u realnosti i sasvim se dobro ugnezdila. Deluje nepromenjivo. Određuje političke procese. Određuje ekonomsku sliku. Određuju državu bez zajedničke vlasti.

Dok su lažni sukobi lažnih lidera sa stvarnom moći zauzeli svoje mesto u stvarnosti, 99% građana pozvanih da pokažu svoje lice i postojanje na ulicama Sarajeva i Banjaluke, iskazujući solidarnost sa svetskim proglasom protiv kapitalizma koji opstaje na džeparenju najsiromašnijih, ukazali su se u nevelikoj skupini koju mediji uglavnom časte podsmehom sve sa komentatorima koji odmahuju rukom na tu šačicu koju oni ne bi ni da komentarišu. A ako već moraju, onda će se radije upinjati u dokazivanje da kod nas pobuna nije moguća, da kod nas kapitalizam ne postoji, da su protesti neozbiljni, da su osuđeni na neuspeh(!). Odnosno, radije će pričati o nečemu uspešnom, npr. o pismu Izetbegovića Dodiku, o Dodikovoj novoj uvredi, Izetbegovićevom novom odgovoru i tako slično i tako uvek isto. Dobro je da naši prosvednici uopšte izlaze na ulicu jer javni intelektualci redovno zaključuju kako je izlazak na ulicu besmislen ako nisu određeni i formulisani zahtevi. Zar nije zahtev već i sam glas protiv uspostavljene politike? Zar nije nepošteno ne prepoznati, ne obodriti taj glas? 
99% posto nesigurnih, uplašenih, izbezumljenih i prevashodno nezadovoljnih građana i građanki zaslužuju pomen, pažnju i podršku u svom okupljanju, pa čak i kad se obelodane kroz stotinjak lica na ulicama Sarajeva i Banjaluke.
I prestanimo čitati tuđa pisma degutantnog sadržaja iako su nepristojno otvorena pred našim očima. To samo brat bratu piše.     

 

Karikaturu u tekstu, iz serijala Likovi našeg doba, po scenariju Buke, nacrtala Nina Hadžić.

 

NAJNOVIJE

Ostalo iz kategorije

Najčitanije