Dobijeno je malo, a propušteno mnogo. Ovo što je dobijeno ima simboličnu vrednost, suštinski napredak je daleko od nas. Turska već nekoliko decenija ima tu titulu bez sadržaja, Makedonija skoro šest godina. Na celom kontinentu samo Albanija i Bosna i Hercegovina žele taj epitet, a nisu ga još uvek stekli. Status kandidata ne omogućava pristup glavnim pretpristupnim fondovima EU, praktično ne obavezuje nikoga ni na šta… Kao lepa ambalaža za praznu kutiju.
Ocena ispunjenosti početnih uslova i minimalnih standarda nije kvantifikovanje vrednosti nacije, države ili njenih građana. Predmet ocenjivanja je zapravo vlast, vladajuća koalicija, koja, naravno voljom građana, planira, uređuje i sprovodi sve ono što jednu državu čini uspešnom i prosperitetnom ili nesposobnom i besperspektivnom. Buljuci površnih političara, analitičara i ostalih estradno-tabloidnih pojedinca iskazali su svoje zadovoljstvo i ponos odlukom Brisela, a oni drugi, nekolicina racionalnih i odgovornih, nisu krili svoje razočarenje i zebnju pred onim što nas očekuje u budućnosti. Oni prvi i dalje misle da se Pavlovićevom mašću, anti-age kremicama, regeneratorom za kosu i manekenskim treptanjem u kameru mogu rešiti najteži i najbolniji problemi naše države i društva. Ubeđeni su da sa nekoliko napabirčenih i loše upotrebljenih fraza, koje su naučili gledajući američke političke filmove B produkcije, mogu šarmirati i prevariti briselske diplomate, kao što već sedam godina varaju svoje građane.
Status kandidata bez datuma početka pregovora, ako se to potvrdi u decembru, jeste jasan dokaz nesposobnosti onih koji, direktno ili indirektno, upravljaju Srbijom od marta 2004. godine do danas. To je i dokaz da njihova bleferska, šibicarska politika može da prevari samo deo srpskih birača, a da su svi iole svesni ljudi u Srbiji i van nje imuni na to bedno operetsko glumatanje. A imali su šansu i mogli su i više i bolje.
Imali su dobar uzor, vladu Zorana Đinđića, i vladu koja je sprovodila njegovu politiku još godinu dana nakon njegovog mučkog ubistva. Ta vlada nije bežala od problema, nego je pokušavala da ih spreči ili razreši pre nego što narastu i dođu na ivicu nerešivosti. Ta vlada je trajno, svojim instrumentima, strpljivo i odlučno rešila pobunu u Preševu i Bujanovcu, a nije vodila politiku šoder i balvan barikada, kao što je to danas slučaj. Ovi sadašnji nisu sposobni da privuku investicije, čak ni da dobro prodaju Telekom, a ona prva demokratska vlada je za 195 miliona evra vratila od Italijana u posed Srbije 30 odsto vlasništva nad tom visokoprofitabilnom kompanijom. Danas ta trećina akcija vredi skoro milijardu evra. Decembra 2003. godine zabeležen je budžetski suficit od oko 500 miliona evra, a danas se priželjkuje da deficit ne pređe preko 1,5 milijardi evra. Srbija je tada bila na 72. mestu svetske liste konkurentnosti i primamljivosti za investicije, a danas je na 94. Tada je pozitivno raspoloženje prema učlanjenju u EU imalo 72 odsto građana, danas je taj procenat manji od 47 odsto. Tada nisu postojale ni delovale nikakve Dveri, Obrazi, Naši, Nacionalni stroj i druga razuzdana i opasna rulja, a danas oni odobravaju ili zabranjuju javne skupove i ocenjuju ko je patriota a ko izdajica. Konačno, te godine je akcijom Sablja Srbija očišćena od svakojakog ozbiljnijeg oblika organizovanog kriminala, koji je pod aktuelnima podigao glavu, obnovio organizaciju i razgranao delovanje do neslućenih razmera.
Dakle, moglo je i tako – ozbiljno, odgovorno, hrabro i efikasno. Srbija je imala i ima snage, znanja i hrabrosti da se suoči sa svim iskušenjima, teškoćama i izazovima koje pred nas postavlja vreme u kome živimo. Naravno, situacija je danas mnogo gora nego što je bila 2004. godine, kada je politički impotentan kohabitacioni par započeo svoju avanturu. Ali, Srbija je bila i u gorim situacijama, pa je nalaženo dovoljno znanja, kuraži i mudrosti da se one reše i prevaziđu. I danas ima ljudi koji znaju, umeju i smeju da analiziraju, planiraju i deluju na način koji nas može vratiti među države koje imaju budućnost, među društva koja mogu da stvore, poštuju i neguju visoke standarde Evrope 21. veka. Ti ljudi nisu među onima koji danas vode bilo koju ozbiljniju partiju postojećeg političkog neba. Oni će dobiti šansu da preuzmu težak i odgovoran posao obnove i reformisanja Srbije tek kada svesni građani, birači, svojim masovnim neizlaskom na sledeće parlamentarne i lokalne izbore jasno kažu šta misle i kazne sadašnju nesposobnu i korumpiranu vlast, ali i opoziciju koja je nešto manje korumpirana, ali zato mnogo nesposobnija. Srbija ima šansu, bar još jednu.
Tekst je preuyet sa portala Dnevnog lista Danas