Čitaocima širom sveta Suzana Tamaro najviše je poznata po romanu “Idi kuda te srce vodi”, prevedenim na 36 jezika i izuzetno uspešno ekranizovanim. Ovo delo proglašeno je za najtiražniju italijansku knjigu u svetu u 20. veku i ušlo u zvaničan izbor od 150 najboljih knjiga italijanske književnosti. Najnoviji roman ove spisateljice “Zauvek” (pre nekoliko dana izašao kod “Evro-Đuntija”) u Italiji je za nekoliko meseci dostigao tiraž od 250.000 primeraka i otkupljen je u desetak zemalja. Kao gost srpskog izdavača, Tamaro je trebalo da doputuje na Sajam knjiga, ali je zbog zdravstvenih problema morala da odustane. Iako se još oporavlja, rado je prihvatila razgovor za “Novosti”.
Rođena u Trstu, 1957, kako kaže “12. dana, 12. meseca u 12 sati i 12 minuta”, Suzana Tamaro je po završetku učiteljske škole i režije jedno vreme radila na RAI. U književnost je ušla romanom “Glava u oblacima” (1989), za koji je dobila nagradu sa imenom Elze Morante, velike Moravijeve ljubavi. Usledilo je još jedno priznanje – nagrada Međunarodnog PEN za roman “Samo za jedan glas” (1991). Do sada je objavila 17 romana, među kojima i nekoliko za decu. Najviše vremena provodi u Orvijetu, živopisnom italijanskom gradiću.
Jedna od poruka romana “Zauvek” je da, uprkos svemu što vam se dogodi, nikada ne smete odustati i morate ići dalje. To uvek nije lako?
Nimalo, ali to je jedini put kojim možemo poći da bismo se suočili sa dubokim bolovima i razaranjem koji nas mogu snaći. Predavanje bolu bez udubljivanja znači da tako zaustavljate svoj život, a ako smognete snage da do kraja zaronite u svoj bol, onda uvek postoji mogućnost da se povratite iz tih dubina.
Roman govori i o sudbini, odnosno slučajnosti koja može biti uzrok velikih nevolja i tragedija…
Kada se desi neka nesreća – a pre svega kada je reč o nesrećnom slučaju – prirodno je da čovek počne da se preispituje o razlogu zbog kojeg smo se u datom trenutku našli baš na tome mestu. Na primer, pre nekoliko godina, udario me je automobil dok sam se vozila na biciklu i, tom prilikom, desilo mi se da sam počela opsesivno da razmišljam o trenucima koji su prethodili nesreći. Vraćala sam se sa mora, zastala sam da popričam sa decom, i pokazala im tek rođene puževe. Da to nisam uradila, govorila sam sebi, da sam nastavila pravo svojim putem, automobil me ne bi udario. Kada sam naknadno razmišljala o tome, pomislila sam kako me je možda, da se nisam zadržala, umesto automobila mogao udariti kamion i tada sam shvatila da čovek samo može da se prepusti sudbini. I predajemo se u trenutku kada shvatimo da sve što nam se dešava, dešava se kako bi nas dovelo u dublju dimenziju spoznaje.
Veoma su zanimljivi i razgovori junaka vaše knjige o Bogu…
Kada se suočimo sa nekim iznenadnim bolom, ne možemo se više povlačiti pred pitanjem: Ko je Bog? I kakav on uticaj ima na naše živote? Smatram da nas je zvanična religija navikla na prilično odbojnu sliku Boga, jer kada ga zamišljamo kao svemogućeg, ne možemo a da ne osetimo da nam je dalek. S druge strane, predstava Boga koji bi delio našu krhkost deluje mi mnogo prihvatljivije, bliže, mnogo prijemčivije za razgovor sa nama.
Prvi roman koji ste napisali 1981. odbilo je nekoliko izdavača. Tom rukopisu se više niste vraćali. Zašto?
Nisam mu se vraćala zato što sam ovih godina stalno pisala nešto novo, nisam mu se mogla posvetiti. Sigurno ću ga jednoga dana objaviti, ali jedino kao svedočanstvo o počecima mog stvaralačkog sveta.
Kako je nastajala knjiga “Idi kuda te srce vodi”, gde ste našli inspiraciju?
Počela sam da razmišljam o njoj malo posle smrti moje bake. Bile smo veoma vezane jedna za drugu, bila je to inteligentna žena, ironična, širokog duha. Nažalost, obolela je od Alchajmerove bolesti i, gotovo deset godina sam je gledala kako tone u senke. Tako sam poželela da je zapamtim, da rekonstruišem njen život – život žene rođene početkom dvadesetog veka, koja je doživela momenat oslobođenja žena, a da ipak nije uspela da i ona učestvuje u njemu. Želim da naglasim da to nije priča o njenom životu. Njoj dugujem samo karakter glavne junakinje i nostalgiju za tim odnosom.
Koliko je ogroman uspeh ovog romana bio podsticajan, a koliko opterećujući za pisanje sledećih knjiga?
Uspeh uvek predstavlja veliku odgovornost jer, nakon što ga postignete, možete poći jednim od dva puta: putem novca, slave, ili putem sopstvene stvaralačke potrage. Odabrala sam ovaj drugi, jer ako ostanete verni sebi i sopstvenom pozivu – to vam daje stabilnost i kontinuitet. Mogla sam napisati gomile “nastavaka” “Idi kuda te srce vodi”, ali umesto toga sam napisala “Anima mundi”, najsloženiju moju knjigu. Gajim duboko poštovanje prema svojim čitaocima, više volim da ih navedem da pođu sa mnom da osvojimo vrh planine nego da im ponudim lukavo osmišljeni proizvod, napravljen samo po marketinškim strategijama.
Posle više od decenije, napisali ste “Slušaj moj glas”, nastavak romana “Idi kuda te srce vodi”…
Nikada nisam nameravala da napišem drugi deo, ali, kako su godine prolazile, pojavio se zahtev da istražim i drugu stranu, onu koja je ostala u senci. Tolike godine čitaoci su mi pisali i pitali me “Šta se desilo sa unukom?” Osećala sam potrebu, ali i obavezu da to otkrijem.
Izjavili ste da svetom vlada skrivena diktatorska oligarhija. Na šta ste mislili?
Fascinira me pomisao da se celom svetu nameću isti snovi, iste materijalne želje, isto kolektivno imaginarno. Ovaj gubitak identiteta naših prvobitnih kultura prilično je zastrašujuć. Uvek sam se pitala: ko odlučuje da ove godine svi treba da imamo ovakve majice, cipele? I zašto nas sve nagone da mislimo isto, kao da treba da se pretvorimo u jedan megaorganizam sačinjen od automata, slično insektima koji žive u zajednicama? Je li to delo slučaja ili postoji neko ko o tome odlučuje? Ne znam ko bi to mogao da bude, ali očigledno postoji neka energija koja nagoni čoveka da krene u tom smeru.
Kažete da vas brine savremeni svet u kome se stalno povećavaju razlike između bogatih i siromašnih. Šta bi trebalo učiniti u tom pogledu?
Ono što se ovih dana dešava u Italiji i u svetu, sa protestima “indignados”, dokaz je da smo stigli do krajnjih granica. Nažalost, u centar života ljudi stavljen je materijalizam, a to ne može izgraditi, na dugoročnoj osnovi, stabilno društvo. Svi žele sve i svi uvek žele još više, ali malo njih uspeva to i da dobije. Smatram da bi solidarnost trebalo staviti u centar ljudskog obrazovanja, da novac bude samo sredstvo, umesto cilj.
HUMANITARNI FOND
Kada sam shvatila da sam zaradila više nego što mi je potrebno za život sa “Idi kuda te srce vodi”, 2000. godine sam se odrekla autorskih prava kako bih osnovala Humanitarni fond u čijem su centru žene. Pomažemo im putem stipendija i mikrokredita, u Italiji i u svetu. Sada je fond, posle tolikih projekata, skoro istrošen, ali nadam se da ću ovom novom svojom knjigom “Zauvek”, uspeti da pomognem i drugima, u teškoj situaciji.
KUĆA NA VRHU BRDA
Kad pišem, nemam posebne rituale. Pišem retko i uglavnom zimi, kada se priroda odmara, od novembra, nakon što oberem masline, pa do februara, pre nego što drveće počne da rađa. Kad počnem da pišem, radim to po ceo dan. Živim na vrhu brda, imam kućicu od drveta usred šume i zagrevam je starom peći. Ujutru rano ustanem i zapalim vatru, a kad se soba zagreje, počnem da radim. Okružena sam samo zvucima iz šume i obližnjeg malog slapa. Nema telefona, ni interneta, ni usisivača. Da bi se pisalo, potrebno je zamrznuto vreme, Dragan Bogutovićarobno, izvan sveta.
Tekst je preuzet iz Večernjih novosti