„Aldo Moro je ubijen/ iz kola ga vade/ glupi heroizam/ ističu Crvene brigade”, tako je glasila prva strofa pesme „Ipak bojim se rata” beogradskog pank rok benda „Urbana gerila”. Druga strofa je bila podjednako ubitačna: „Na nemačkom bankaru/ su četrdeset i tri rupe/ ponosno ističu/ Bader-Majnhof trupe.” Za njima sledi skandirajući refren: „Ipak bojim se rata/ ipak bojim se rata/ baš me boli k***c/ baš me boli k***c/ za ciljeve NATO pakta!”
(Autor ovih ljutih, angažovanih stihova Branko Rosić Rosa, tada šesnaestogodišnji panker s nakostrešenom plavom kosom i psećom ogrlicom oko vrata, danas srećno oženjeni muškarac srednjih godina, novinar i redovni kolumnista Pressa.)
Bilo je to davne 1980. godine. Rosa (bas) i ja (gitara) bili smo jedini stalni članovi benda koji je trajao kratko, promenio milion postava, održao jedva nešto više od desetak koncerata i snimio nekoliko demo-snimaka (koji su u međuvremenu, izgleda, zauvek izgubljeni). Bili smo ponosni i aktivni deo jedne specifične tinejdžerske pobune koja je krajem sedamdesetih godina nastala u Njujorku i Londonu i brzo zarazila klince širom sveta – panka.
Pank je bio revolucija načina na koji su mladi doživljavali sebe i svet oko sebe, nastala kao direktna reakcija obeznađene zapadne omladine bez perspektive („No future!”) na sve ekonomske, socijalne i političke traume koje su tih godina potresale Zapad. Kako su se (vesele) sedamdesete bližile kraju, bilo je očigledno da ta decenija nije ni približno onoliko razdragana koliko su se svi trudili da veruju. Iza budalastih frizura, lepršavih zvoncara, košulja sa predimenzioniranim kragnama, kokaina, diskoteka i besmislene muzike koja se sve slabije obraćala mladima i njihovim potrebama, zapadni svet potresale su naftne krize, socijalni i radnički nemiri izbijali su svuda, a u Nemačkoj i Italiji harala je „urbana gerila” – kako su mediji nazivali evropske radikalne antikapitalističke borce i teroriste: Crvene brigade i Bader-Majnhof grupu.
Svetu je očigledno tih godina revolucija bila preko potrebna, a pank je, barem što se mene tiče, nudio mnogo prihvatljiviju verziju iste stvari od ultralevičarske urbane gerile koja je za sobom ostavljala krvave tragove. U to vreme ubrzano sam učio da sviram gitaru, rešen da osnujem grupu. Međutim, to će se dogoditi tek krajem naredne 1979. godine, kad budem upoznao Rosu. On je u to vreme već imao bend koji se zvao „Pankreteni”. Pokazao mi je tekst na kom je upravo radio. Pesma se zvala „Ipak bojim se rata”. Pročitao sam brzo njegove kratke stihove i vratio mu papir. Bio sam oduševljen. „Hoćeš da sviramo zajedno”, pitao me je Rosa tad.
Bend koji smo istog tog dana osnovali nazvali smo – po predlogu bubnjara Kampija – „Urbana gerila”.
Rođeni smo polovinom šezdesetih i ideja revolucije oduvek je bila tu negde, blizu nas. U tinejdžersko doba stupili smo na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete godine dvadesetog veka. Bilo je to, uprkos danas preovlađujućem mišljenju, prilično neveselo doba. Rusi su ratovali u Avganistanu, trajao je iračko-iranski rat, kao i građanski rat u Libanu. Pojavila se sida. Ubijen je Džon Lenon. Evropa je bila podeljena gvozdenom zavesom. Mi, Jugosloveni, koji smo živeli u vakuumu između dva sveta, smatrani smo istokom Zapada i zapadom Istoka. Međutim, pomenuta revolucija u kulturi mladih tako je snažno planula u inače sumornoj SFRJ da je neveselu realnost, kako svetsku, tako i domaću, potpuno odstranila iz naših preokupacija. Izuzev, eventualno, kad je o njoj trebalo napisati tekst.
A istina je da su u Jugoslaviji, nastaloj na tekovinama jedne sasvim drugačije revolucije, stvari već samim početkom nove decenije krenule nizbrdo i da zapravo više nikad nisu stale. Tito je umro u maju 1980. I pre nego što je bilo ko uspeo da se snađe, već smo se našli u teškoj krizi. Iznenada, nije bilo struje, benzina, kafe, šećera, ulja, deterdženta i drugih neophodnih stvari. Ipak, kriza identiteta bila je snažnija od svih nestašica. A onda se pojavila i prva pukotina. Na Kosovu je već godinu dana po Titovoj smrti otpočela pobuna albanskog stanovništva protiv policijske represije praćena krajnjim medijskim mrakom. Istorija se valjala nad našim glavama; teška tama lagano se spuštala. Velike promene bile su na pomolu, a danas jako dobro znamo da će se pokazati mračnijim od naših najmračnijih predviđanja.
Ali, nas ništa od svega toga tada nije interesovalo. Slušali smo muziku, maštali o životu u Londonu, visili po gradu s drugim pankerima, vežbali po podrumima, nastupali gde god se moglo i živeli u uverenju da se naša revolucija nekakvom magijom ne odnosi samo na nas, njene naivne, golobrade aktere, već i na čitav svet. Koji ćemo gitarama i besom svakako zauvek izmeniti.
A danas?
Danas, kada živimo usred budućnosti, iako ona ne liči ni na šta od svega što su nekad, uz mnogo mašte, predviđali futurolozi, sve je oko nas drugačije nego pre, a opet, jednako beznadežno i depresivno. Trideset punih godina je prošlo, da čovek ne poveruje, i, eto, više ni Rosa ni ja nismo tako mladi. Teško je i samome sebi to objasniti, ali vreme je varljivo i dok trepneš ustanoviš da već gajiš stomak, egzistencijalne sumnje, sede zaliske, bore oko očiju ili decu koja su već studenti, i da se sa zanosom i nostalgijom prisećaš onih „starih dobrih dana” kada si imao šesnaest ili sedamnaest godina i kada je svet bio u tvojim rukama. Ili ti se barem tako tada činilo.
Danas smo naravno znatno mudriji (čitaj: obeznađeni) i dobro znamo da baš ništa nije u našim rukama. Jednostavni odgovori su nemogući u ovo doba kada je skliski neoliberalni globalni korporativni globalizam zamenio blokovsku podelu planete, kada je logika tržišta zamenila ideologije. Pa ipak, osećaj bunta i želje za promenom sve češće i sve snažnije ponovo preplavljuje žitelje planete. Godina koja lagano izmiče bila je – godina revolucija; nemiri i pobune izbijali su na sve strane. Od pokreta masa u Egiptu i Tunisu, koji će inicirati pravu lavinu širom Bliskog istoka koju danas nazivamo „arapskom revolucijom” ili „arapskim prolećem”, preko neprestanih konvulzija u Iranu, pa sve do antikapitalističkih demonstracija koje ovih dana potresaju njujorški Volstrit, čiji su bankari i milijarderi pravi kraljevi planete, koja i danas, baš kao i uvek, nudi samo bedu i obespravljenost za mnoge. Takođe, osećaj beznađa i jedno oštro opadanje vere u evropsku ideju sve se više uvlači u građane kontinenta koji posrće pod sopstvenom težinom. Niko, izgleda, ne može sa sigurnošću da kaže kuda će nas odvesti ovaj globalni slom svetske ekonomije, ali i jedna krajnja erozija osećaja smisla i vere u budućnost. Stvari kao da nikada nisu bile mračnije.
Ovde, kod nas, gde su nekadašnju SFRJ zamenile parohijalne, konzervativne, međusobno nepoverljive balkanske državice ispunjene samoljubljem i prekomernom gordošću, vladaju konfuzija i prazan hod besmislenih nacionalizama. Neprestano se saplićemo o iste prepreke i već smo skroz izubijani, ali nikako da shvatimo u čemu grešimo.
Jedno je neosporno: potrebna nam je revolucija, i to pod hitno, podrobna revolucija mišljenja.
Zato poslednjih dana mislim – nazvaću Rosu i zamoliti ga da iz podruma izvuče i ponovo naštimuje onu svoju prastaru plavobelu bas-gitaru marke „melodija”. Možda smo sredovečni, deblji i društveno utemeljeniji nego što smo bili pre tridesetak godina, možda gajimo stomake, egistencijalne sumnje, sede zaliske, bore oko očiju i decu koja su već studenti, ali, osećam, ono vreme buke i besa, nesigurnosti i nejasnoće – kakvo smo upoznali onda, davno, pre tridesetak godina, kad smo s oduševljenjem ostavili detinjstvo za sobom i otisnuli se u sve te uzbudljive avanture rane mladosti – i dalje je tu. Budućnost je mutna i ne zna se šta nosi sa sobom. Vreme je stoga za jedan nov početak. Vreme je – za „Urbanu gerilu”.
Viva la Revolucion,
People of the World Unite!
Stand up Man of Courage,
It's Your Job to Fight!
Tekst preuzet iz Pressa